Od početka borbe s koronom slušamo o tome koliko jedan pacijent u bolnici košta državni budžet. Međutim, šta je sa stotinama hiljada građana koji nisu na bolničkom lečenju? Koliko je novca iz porodičnih budžeta potrošeno na analize krvi, lekove, neophodne preglede?
Kako je nekoliko primera da studenti krše epidemiološke mere, pritom još pokazujući “loš muzički ukus”, podiglo talas moralne panike i zgražavanja nad današnjim akademcima? Šta zaista kao društvo znamo o generaciji koja sada stiče visoko obrazovanje i na čemu zasnivamo stavove da su “u moje vreme” studenti bili nešto drugo? Da li stariji imaju problem s razumevanjem mladih ili savremenog sveta, odnosno globalnog i lokalnog društvenog poretka?
Obeležili su tranzicione dvehiljadite; pred Peti oktobar organizovali skupove tadašnje opozicije; koalirali sa svima - od Đinđića i Koštunice preko Tadića do Vučića i Dačića; preskakali cenzuse i onda kada su ih (gotovo) svi videli ispod crte; rušili vlade, a neretko iz njih izbacivani; nazivani “grobarima privrede” i DOS-ovim JUL-om, ali i dobijali priznanja za, na primer, “najboljeg ministra u svetu”; stvorili široku koaliciju lokalnih pokreta i sa njom ušli u parlament i Vladu, a onda 2014. pali na izbornom pragu i – zauvek nestali sa političke scene. G17 plus i njeni najistaknutiji članovi pominju se i danas (u različitim kontekstima), a kadrovi tog pokreta-partije i dalje su prisutni u političkoj javnosti i neretko u blizini vlasti.
Šta je nama Miljana Kulić da bismo za njom plakali? Šta su nam svi ti “radnici u industriji rijalitija” da bismo brinuli za njihova ljudska prava kad su već sami birali da uđu u arenu? Nepoštovanje distance i nenošenje maski u zatvorenom prostoru ni izdaleka nisu najdrastičniji primeri nezakonitosti i neljudskosti u radu medijske mašinerije na koje smo se prosto navikli. Ili nam je “ispod časti” i “mimo dobrog ukusa” da na njih reagujemo?
Izjava ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordane Čomić da joj “skupština izgleda bolje nego ikad“ mogla je da iznenadi ili iznervira deo javnosti samo na kratko. Ako se malo razmisli, ocena je logična i iz njene vizure prilično tačna. Bolje je sada kada se njene nekadašnje kolege poslanici ujedaju međusobno, a tamo nema nje niti bilo koga iz bivše vlasti na kojima bi nove snage oštrile zube. Ta izjava zapravo je podrugljiva poruka baš onima koji i dalje sede u skupštini i u njoj uporno ponavljaju da su “građani poslali žute na smetlište istorije” dok ih osoba koja je do juče i bukvalno nosila žuti džemper kao simbol, hvali i podstiče. Rusi bi rekli - молодец!
„Onaj ko kalkuliše, on sigurno neće dunuti u pištaljku.” Tako dr Borko Josifovski odgovora na pitanje Istinomera da li bi, i posle svega što ga je snašlo, ponovo bio spreman da bude uzbunjivač. Nije, međutim, lako osuditi ni većinu koja, očigledno, kalkuliše, odnosno ćuti, praveći se da ne vidi drastične primere korupcije u svom okruženju, budući da, uprkos postojanju Zakona o zaštiti uzbunjivača, sistem ne štiti hrabre pojedince koji slede svoj moralni kompas i brinu o interesu društva.
Kao da je serija „Porodica“ otkopala naslage „prljavog veša“ taloženog godinama u krugu partijske porodice – ko se odrekao Slobodana Miloševića, ko je čuvao njegovo nasleđe, ko je bio „meka“, a ko „tvrda“ struja i ko se u vreme saradnje s partijama nekadašnjeg DOS-a preznojavao na pitanja o bliskosti sa bivšim liderom, „zlim duhom jezivih devedesetih“. A sada kada je Milošević, kako se čini, samo na spomenik od pune rehabilitacije, ponovo je, deluje, u toku otimanje za naslednika političkog testamenta bivšeg predsednika SPS, Srbije i SR Jugoslavije. Ko će biti nosilac barjaka prvog vođe nije nebitna činjenica u stranci koja na svim izborima unapred računa na nekoliko procenata glasova nostalgičnih miloševićevaca, pa i titoista.
U seriji svraćanja po televizijama, na dnevnom nivou, i po više puta, od predsednika Srbije teško je čuti više neku vest. Njegove, uglavnom “no news”, nastupe oboje emocije/umor/stremljenja, a između redova i uobičajenih blokova tema, potkrade se i koja izjava koju ipak, ima smisla proveriti. Istinomer je do sada zabeležio više od 320 Vučićevih neistina, neispunjenih obećanja, nedoslednosti, kao i drugih izjava koje smo ocenili kao “kratke noge”, “skoro neistina” ili “ni započeto”. U jučerašnjem gostovanju kod Srđana Predojevića, u jednom trenutku, ponestalo nam je kategorija za nivo komunikacije i predsednikovog izražavanja. Od Gare i “čvarenja”, pa preko broja sati potrebnih za odmor, do toga da nije tačno da je Milošević grlio Miru “svake tri sekunde”, ali i da Đinđić nije bio - kreten. Sinoć smo - doslovno - sve čuli.
Može li lekar biti i antivakser i da li se iznošenje neproverenih, netačnih i naučno neutemeljenih tvrdnji u vezi s vakcinama može pravdati slobodom govora ako ste položili Hipokratovu zakletvu? Koliko lekara nije primilo vakcinu, da li se to kosi s etičkim standardima struke i da li bi vakcinacija zdravstvenih radnika trebalo da bude obavezna?
Danas se obeleževa Međunarodni dan provere činjenica pod sloganom “Fekt-čeking spašava živote” kako bi se ukazalo na značaj istinitih i proverenih informacija u moru lažnih vesti i dezinformacija. Inicijativu za obeležavanje ovog dana pokrenula je pre pet godina Međunarodna mreža fektčekera (International Fact-Checking Network - IFCN), čiji je portal Istinomer član.
Istinomer.rs koristi kolačiće (cookies) radi boljeg uvida u potrebe i zahteve korisnika. Google Analytics je jedini neophodan kolačić koji koristimo, a korisnicima je omogućeno onesposobljavanje kolačića.
Koristimo kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga.
Istinomer može prikupljati vaše podatke iz sledećih izvora: Google Analytics tracking code, HotJar tracking code, Alexa Certify, Facebook Pixel Code.
