“Volim zimske jutarnje šetnje po gradu. Razgovore sa komšijama sa kojima živim dve decenije u slozi i sa kojima se nikada nisam svađao, jutarnju kaficu u kafiću ispred zgrade i dosetke Marka iz šanka, par reči koje progovorim sa Seadom koji održava taj deo ulice u kojoj živim, pijacu i prodavce na tezgama koji su tu decenijama. Kako se šetam ulicama u kraju gde živim tako odlazim slobodno u svaki deo Beograda i pokušavam da ga učinim boljim mestom za život. To je smisao mog bavljenja politikom. Neki drugi sanjaju da budu ministri, premijeri, veliki direktori, generali, admirali… Ja sanjam samo svoj Beograd. Neko bi rekao da sam skroman, a ja bih rekao da je nezahvalan taj kome je Beograd nedovoljan. Tako nekako bi rekao Duško Radović.”

„Sa neizmernim poštovanjem želim da se zahvalim sudiji Entonu Keliju na presudi kojom je vratio vizu Novaku i time spasio demokratski obraz Australije. Predlažem Vladi Republike Srbije da prigodno odlikuje sudiju Kelija. Reči sudije Entoni Kelija tužiocu „Šta je ovaj čovek“, misleći na Novaka Noleta Đokovića, „više mogao da uradi“, reči su koji neki od nas trebaju da upute sami sebi i da se ozbiljno zapitaju“.

„Upoznala sam ga u kampanji za lokalne izbore 2009. godine na Banjici, moj opštinski odbor pomagao je kolegama u kampanji za voždovačke i zemunske izbore. Šef je, kao i sada, sa sobom nosio hiljadu papira i uvek bio u brzini. Bilo mi je fascinantno kako je znao napamet svaku ulicu, svako biračko mesto. Koliko god da je bio u gužvi, nikada nije zaboravljao na aktiviste, brinuo je da li smo gladni ili žedni, jer smo bili na terenu od jutra do mraka, radili na štandovima, od vrata do vrata. Odatle, od tih prvih naših akcija i kampanja, potiče i ona glupa poštapalica skovana u tajkunskim toplim salonima da smo mi sendvičari jer, sram nas bilo, umesto egzotičnih jela i kavijara, mi smo na terenu jeli sendviče. Bilo je to teško vreme, SNS je bila cenzurisana na svakom mestu, nigde nije mogao da se čuje naš glas, gradska televizija bila je zakatančena za nas, da ne govorimo o nacionalnim televizijama, svi su bili pod šapom tajkuna iz tadašnje DS. Jedino nisu mogli da nam zabrane kontakt sa narodom. Nismo imali ni društvene mreže, nama su razgovor sa ljudima, osmeh, energija i želja za promenama bili jedini alati za borbu.“