Skok u bezdan (10. deo)

Ratni plamen se, gaseći se u Sloveniji, sve više razgorevao po gradovima i selima susedne republike. Gorelo je na sve strane – od Vukovara, preko Banije do Like. Tonulo se u bezdan iz koga se sve slabije videlo svetlo.

U Srbiji se i zakonima davalo do znanja da je jedna epoha konačno završena.

„Skupština je juče jednoglasno usvojila Zakon o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi. Na ovaj predlog zakona stiglo je više od 160 amandmana. Što govori o interesovanju za predložena rešenja. Inače, pridev Titov ispred imena gradova (Užice, Vrbas, Mitrovica) izbrisan je.“ (Politika, 24. 7. 1991. godine)

O stavovima koje je Dobrica Ćosić izneo u velikom intervjuu, koji je Milorad Vučelić sa njim radio za „Politiku“, pričalo se naširoko, a delovi intervjua ili integralna verzija pojavili su se u mnogim medijima.

„U danima slovenačke divlje mržnje srpskog naroda i bestijalnog ubijanja zlostavljanja i ponižavanja vojnika i oficira Jugoslovenske narodne armije kao „srpskih agresora“, u danima ustaškog rata protiv srpskog naroda u Hrvatskoj, novog srpskog egzodusa iz Hrvatske, ideološka i pacifistička retorika je besmislena. Takva odbrana Jugoslavije je uzaludna. A nije više ni demokratska, ni patriotska.“ (Politika, 26. 7. 1991. godine)

Vuk Drašković je u otvorenom pismu reagovao na Ćosićeve stavove.

„Dragi Dobrice! Šta se ovo dešava sa Srbijom, kad njen prvi pisac, u intervjuu „Politici“, igra dobošara i zove na gubilište?! ima li drugog izlaza i moramo li, zaista, po peti put u ovom veku da izginemo? Sad je baš, ocenjujete Vi, istorijska prilika da Srbi „završe borbu za svoje oslobođenje i ujedinjenje koju vode dva veka“. Zbog toga su, po Vama, izdajnici svi koji tako ne misle, a defetisti oni koji opominju da je Srbija za takav poduhvat nespremna i da bi totalni rat u koji nas gura sadašnji režim bio fatalan. l bez rata, biološki smo ugroženi. Najveći broj srpskih majki ispraća sinove jedince u armiju, imamo više penzionera nego đaka, ređe se radamo nego što umiremo. Koji je to ideal, Dobrice, dostojan pregnuća da na bojna polja uputimo mlade i najskuplje države Srbije? Vi pominjete neku krnju Jugoslaviju, bez Hrvatske i Slovenije. Svaka Jugoslavija nedostojna je, međutim, naše žrtve. Ako Makedonci i Muslimani ne budu hteli takvu Jugoslaviju, onda će, kažete Vi, srpski narod „stvoriti svoju državu nad svojim prostorima“. Kojim to prostorima i kako? Novim ratom sa Makedoncima i Muslimanima. Otkako Vas poznajem, nikad niste bili tako neprecizni, površni i neodgovorni. (…)

Vi, Dobrice, govorite o „slovenačkoj divljoj mržnji prema srpskom narodu“. Dijagnoza je tačna, na žalost. Ali, zapitajmo se, kako se desilo da nas tako strašno zamrznu oni koji nas nikada nisu mrzeli? Do 1914. U tom narodu pod Alpima nije bilo imena kao što su: Bogdan, Lazar, Miloš, Uroš, Nemanja… Slovenci su usvajali najsrpskija imena iz ljubavi i zahvalnosti prema Srbima i Srbiji. Oni 1941. nisu izdali. Sa istim žarom, kao I mi branili su Jugoslaviju. Od 1941. do 1945. ni jednna srpska glava nije pala pod Triglavom…“  (Borba, 31. 7. 1991. godine)

O nesnalaženju u novim okolnostima govorio je i Antonije Pušić, „jedna od najkontroverznijih ličnosti jugoestrade“.

„Originalnom muzičkom pravcu koji ne spada ni u jedan već istrošen, pripadaće i treća ploča koju Rambo Amadeus upravo priprema. Pored anganžovanja na novoj ploči‚ u planu je i organizovanje velikog koncerta pod nazivom „Živele razlike“. Ovaj koncert bi se održao u Stojčevcu kraj Sarajeva, u avgustu, i na njemu bi, po Rambovoj zamisli učestvovali svi jugoslovenski muzički bendovi. Tim povodom Rambo Amadeus kaže za NIN:

„Inicijativa za taj koncert je došla tako što sam shvatio da ovi magarci kodi su trenutno na vlasti nisu u stanju da reše probleme u zemlji, a nisu u stanju zato što su to sve političari stare garde, bivši generali i komunisti, koji su sad isplivali na površinu, a celog života su primali platu što nisu morali da misle. Znači‚ njima se mozak nije razvio dovoljno u tom pravcu da bi mogli da rešavaju političke probleme. Od te šake jada koja je na vlasti pola njih su psihijatrijski slučajevi. Jednostavno, oni ovu zemlju mogu još samo da gurnu u rat. Pošto ja nisam na nekoj političkoj funkciji, mogu jedino da delujem kroz muziku i medije. Ništa drugo mi ne preostaje nego da napravim jedan veliki koncert za mir, toleranciju… Nikakav drugi, nikakav politički cilj. Sad ako kažem da je to koncert za Jugoslaviju, odmah će me proglasiti za unitaristu. Nemam ništa protiv zemlje u kojoj sam se rodio, osim to da mi je nizak standard, da živim siromašno, da nemam dostojanstva, da se u ovoj zemlji ne cene ni čast ni poštenje… Za to su sve krivi ljudi koji su bili na vlasti, oni utiču na mentalno stanje stanovništva.“ (NIN, 26. 7. 1991. godine)

Raša Popov je objavio zbirku pesama „Trulež zglave“.

„Velike političke katastrofe nastupaju zglave, i to kao trulež, zato sam tako i nazvao ovu svoju knjigu satiričnih, političkih i onih običnih, lirskih pesama. Jedna od mojih najranijih pesama nastla je tako što sam idući upicama Londona, na jednoj beloj tabli primetio da piše „Život je brate sladak, ko bi želeo da umre? To je očigpedno bila politička rečenica, jer je te,`65. godine, eskalirao rat u Vijetnamu. I onda ja poželeo da dovršim tu pesmu, jer mračnjacima život nije sladak – oni žele da potvrde svoju egzistenciju u krvi drugih ljudi. O, gde ste ona srećna,glupa vremena kada su jugoslovenski budžovani išli u lov na srndaće, a ne u lov na ljude?“ (NIN, 19. 7. 1991. godine)

Vrilo je i u Sandžaku.

„Okupljenim građanima Novog Pazara, drugih delova Sandžaka i Bosne, po jakom pljusku prvo se obratio Rasim Ljajić, predsednik SDA za Srbiju.

– SDA je za godinu dana probudila nacionalnu svest Muslimana, koju je komunistički režim terao da poput klatna osciliraju između Srbije i Hrvatske – istakao je Ljajić.“ (Borba, 29. 7. 1991. godine)

Sulejman Ugljanin, lider Muslimana u Sandžaku bio je rezolutan.

„U slučaju bilo čijeg napada na Kosovo, Muslimani će braniti Albance. Ako Srbi dobijaju oružje, onda je to pretnja i muslimanskom narodu. A zna se da je bila deoba oružja Srbima po Kosovu Polju, Peći, Vitomirici, Dragašu… Muslimani su hrabri ljudi i oni će uzeti oružje. Mi smo se od četnika branili vilama, motkama, noževima. Albanci su nam pritekli u pomoć i Muslimani nikada neće dozvoliti da neko napadne Albance, a da oni ostanu po strani. Muslimane ne mogu pokolebati nikakve pretnje, nikavo oružje. Velika je sreća što upravo ja držim raspoloženje muslimanske omladine u svojim rukama.

Nedavno ste izjavili da sandžački Muslimani neće prihvatiti zastavu, himnu i grb za koje se odluče Skupština i narod Srbije?

-Tu se nema šta komentarisati. Muslimani Sandžaka neće trpeti na ovom prostoru nikave druge simbole osim svojih. Mi ćemo na svom referendumu odlučiti o svojim simbolima, koju ćemo zastavu nositi i koju ćemo himnu pevati.“ (Borba, 31. 7. 1991. godine)

Predsednik SRS imao je originalnu ponudu za slovenačke rukovodioce.

„Jedne subote u mesecu na Prvom programu beogradske televizije, prikazuje se „Teleobjektiv“ , magazin koji uređuje, stvara i vodi jedan od najistaknutijih novinara informativno-političke redakcije ove kuće Nenad Ristić.(…) Na Ristićevo pitanje da li bi pristao na dvoboj sa Janšom, vođa srpskih radikala Vojislav Šešelj odgovorio je kako bi vrlo rado ukrstio oružje sa slovenačkim ministrom odbrane. To oružje po Šešelju bi mogli da budu i pištolji, ali ostavlja svom protivniku da on izabere kojim bi se ubojitim sredstvima služili na „megdanu“. Televizija Beograd će nakon emitovanja ove izjave od Janeza Janše tražiti da se izjasni o mogućnostima direktne viteške odbrane stavova koje zastupa. Inače, Vojislav Šešelj je spreman i na „dvoboj“ sa bilo kojim od predstavnika hrvatske vlasti.“ (Večernje novosti, 27. 7. 1991. godine)

U danima kada je bilo sve jasnije da Jugoslavija, bar ona koja je postojala do kraja juna, neće preživeti, njen aktuelni predsednik (makar zvanično) nije joj predviđao smrt.

„Gospodine Mesiću, imamo li čast da razgovaramo sa „poslednjim predsednikom Jugoslavije“?

– Ja mislim da ne. Pred nama su tri mjeseca moratorija, u kome će biti suspendirana odluka Hrvatske i Slovenije o razdruživanju. A razdruživanje je, opet, jedan proces za koji nitko, u stvari, ne zna koliko traje.“ (NIN, 2. 8. 1991. godine)

Ipak, bilo je kasno za kočenje. Lokomotiva je punom parom grabila ka provaliji…

KRAJ

 

JNA se povlači iz Slovenije (9. deo)