Čekajući primirje (3. deo)

Odgovor na situaciju u Sloveniji i Hrvatskoj stigao je iz Beograda. Ali ne od zvaničnih državnih institucija, nego od opozicije. Srpski pokret obnove je odlučio da formira Srpsku gardu.

Lider SPO -a je istakao da za svoju ideju očekuje podršku parlamenta.

„Predsedništvo SPO, rekao je Drašković, odlučilo je da formira gardu koja bi imala 100.000 članova i ta odluka stupila je na snagu juče. Spiskovi gardista biće predati Skupštini Srbija sa zahtevom da im zvanična država obezbedi uniforme, oružje i punktove za obuku.
– Ne verujem da će Skupština Srbije to smeti da odbije ili onog trenutaka kada odbije neće još dugo biti Skupština Srbije, objasnio je vođa SPO. “ 
(Borba, 28. 6. 1991. godine)

Drašković je detaljno objasnio kako će izgledati nova vojska.

„Srpska garda ne bi bila stranačka vojska (‘SPO je samo njen trenutni servis’) već vojska svih stranaka i svih Srba. Na njenom čelu trebalo bi da se nalazi štab sastavljen od predstavnika vodećih stranaka i uglednih ličnosti, dok bi vrhovni komandant bio princ Aleksandar. Trenutno je u izradi i pravilnik o ponašanju pripadnika garde koji bi trebalo da omogući da u njoj ne bude nikakvog primitivizma. Garda će, rekao je Drašković, biti otvorena za pripadnike svih naroda, ne samo za Srbe. Predsednik SPO je to objasnio i podatkom da i u samom SPO ima više od 5.000 članova koji nisu Srbi, a po njegovoj tvrdnji članovi pokreta su i četrdesetak ruskih profesora sa univerziteta ‘Lomonosov’.“ (Borba, 28. 6. 1991. godine)

Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević nije bio oduševljen idejom SPO-a.

 

„Saznao sam da je predloženo da ja budem na čelu srpske vojne garde. Sa tim niti sam bio upoznat, niti se bilo ko sam mnom po tom pitanju savetovao – ističe Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar. Moj stav je opšte poznat. Naši problemi mogu da se reše jednino putem razgovora. Ja sam spreman da pomognem da do tih razgovora dođe i da njihov ishod donese željene rezultate i ostvari naša iščekivanja. Najiskrenije se nadam da neće doći do krvoprolića i građanskog rata.“ (Borba, 28. 6. 1991. godine)

 

Na Demokratskom saboru u Radovanjskom Lugu predsednik DS-a Dragoljub Mićunović odgovarao je na pitanje: ‘Šta misli o formiranju srpske vojske’, koje su postavili, kako su se predstavili, pripadnici ‘formacije srpskih jedinica’, ‘za koje smo kasnije čuli da su već tri dana ovde na vežbi’.

 

„Iznenađen sam da postoje takve formacije – dodao je Dragoljub Mićunović – ali, nemojte se ljutiti, ja sam protiv formiranja bilo koje vojske koja nije u sastavu državnih snaga. To što se sada dešava shvatam više kao simboličan čin na koji se može pretiti Tuđmanu, dok san Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ipak čuva Jugoslovenska narodna armija. Ako Srbija treba da se brani onda se to radi drugačije. Postoji parlament pa će to biti vojska srpskog parlamenta, dakle srpska vojska srpskog naroda.“  (Večernje novosti, 26. 6. 1991. godine)

 

Ali, dok pitanje stvaranja srpske vojske još nije bilo tema na skupštinskom zasedanju, republička televizija jeste.

 

„Vlada republike Srbije uputila je Skupštini predlog zakona o radio-televiziji kojim je predviđeno formiranje javnog preduzeća, Radio-televizija Srbije. Društvena svojina ovog preduzeća bi bila transformisana u državnu, a „RT Srbiju“ bi činile Radio-televizija Beograd sa svim svojim programima, Radio-televizija Novi Sad na srpskohrvatskom i jezicima narodnosti i Radio-televizija Priština takođe na srpskohrvatskom i jezicima narodnosti.“ (Politika, 25. 6. 1991. godine)

 

U petak 28. juna u 21 čas postignut je dogovor između JNA i predsednika Slovenije Kučana da se u toj republici obustavi vatra.

„U dvodnevnim obračunima poginulo 10 pripadnika JNA. Prema zvaničnim izjavama predstavnika SSNO, jedinice JNA preuzele su kontrolu granica na teritoriji Slovenije. Tročlana delegacija EZ vodila razgovore o smirivanju situacije u Jugoslaviji.“ (Borba, 29. 6. 1991. godine)

Pukovnik Milan Gvero, predstavnik SSNO naglasio je da je JNA „obavila postavljene zadatke“.

„Po proceni Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, jedinice JNA i radnici saveznog SUP-a obavili su postavljene zadatke i samim tim je prestala potreba za daljim akcijama u pograničnim područjima Jugoslavije prema Austriji i Italiji. U operacijama uspostavljanja ustavnog poretka na ovom delu granice, koje su trajale dan i po, poginulo je deset pripadnika JNA – pet vojnika i isto toliko oficira. Koliko žrtava ima na strani teritorijalne odbrane Slovenije Komanda JNA o tome nije obaveštena.“ (Borba, 29. 6. 1991. godine)

Ništa od kraja rata

Ministar odbrane Slovenije Janez Janša izneo je podatke o zarobljenima.

„Slovenačke jedinice uspele su da zarobe oko 500 vojnika, civila i starešina. Slovenci koji su zarobljeni odmah su pušteni, a sa svima ostalima će se postupati kao sa ratnim zarobljenicima po međunarodnim konvencijama. Od pripadnika Teritorijalne odbrane niko nije uhapšen.“  (Borba, 29. 6. 1991. godine)

Međutim, prekid vatre bio je kratkog daha.

Stipe Mesić, član kolektivnog šefa države iz Hrvatske, koji bi trebalo da „u vreme kada čitaoci budu čitali ove redove bude proglašen za predsednika predsedništva SFRJ, obećao je da će biti „dobar predsednik SFRJ“.

 

„Moj prvi zadatak kao predsednika predsedništva SFRJ biće da se vratimo privredi i privređivanju, da pokušamo spasti ostatak turističke sezone i da obezbedimo miran i politički dijalog o političkoj budućnosti zemlje.

 

Hoćete li zaista biti dobar predsednik ovakve Jugoslavije kakva jeste?

 

– Naravno, uložiću sve svoje snage da to budem.“ (Borba, 29. 6. 1991. godine)

 

Mesić je u jedan sat po ponoći 30. juna proglašen za predsednika SFRJ u prisustvu predstavnika EZ, a predsednik savezne Vlade pokušao je da se dogovori sa slovenačkim funkcionerima.

 

„Rezultat razgovora predsednika SIV-a Ante Markovića sa predsednicima slovenačke Republike i vlade Milanom Kučanom i Lojze Peterleom je dogovor da se jedinice JNA već danas povuku u kasarne. Ostalo je otvoreno pitanje na koji način će to biti izvedeno.“ (Borba, 30. 6. 1991. godine)

Život u glavnom gradu Slovenije prilagođen je ratnim uslovima.

„U Ljubljani su se po prodavnicama i robnim kućama razmileli uglavnom muškarci koji kupuju ogromne količine hrane i žurno se udaljavaju. U razgovoru sa prodavcima u Robnoj kući ‘Maksimarket’ saznali smo da robe ima dovoljno, pa i više nego što treba, kako bi se sprečila potrošačka groznica i pokazalo da Slovenija ima dovoljno zaliha hrane. Kupuje se uglavnom šećer, trajno mleko, ogromne količine raznovrsnih konzervi. Naglo je opalo interesovanje za sveže meso i drugu ekskluzivnu robu, a na ljubljanskoj zelenoj pijaci ima vrlo malo prodavaca, uglavnom južnjaka.“ (Politika, 29. 6. 1991. godine)