Odbrana i poslednji dani (1. deo)

Stiglo je leto 1991. godine. U Jugoslaviji očekivano vruće. U svakom smislu. Za prve dane kalendarskog početka najvrelijeg godišnjeg doba zakazana su proglašenja nezavisnosti dve zapadne republike – Slovenije i Hrvatske. Tuđman, Milošević i Izetbegović sastančili su od Splita do Makedonije navodno tražeći rešenje krize, a američki državni sekretar Džejms Bejker stigao je u Beograd. Brod je puštao na sve strane, ali nada da je moguće da sve prođe bez rata i dalje je plutala. Završeno je (ispostaviće se, poslednje) fudbalsko prvenstvo SFRJ, a prikazana je i poslednja epizoda ‘Boljeg života’, najduže TV serije u istoriji Jugo-televizije. Simbolično. Čekao se 26. jun i svečane sednice parlamenata Slovenije i Hrvatske.

Brze pruge u predvečerje rata

Za to vreme, Slobodan Milošević i Vlada Srbije proslavili su početak dugo obećavanih radova na izgradnji brzih pruga.

„Juče na 39. kilometru magistralne pruge Beograd – Zagreb, između Inđije i Stare Pazove počela izgradnja prvih kilometara brzih pruga u Republici. Do kraja 1998. čak 507 kilometara magistrale na potezu Subotica – Beograd, Niš – Dimitrovgrad biće osposobljeno za brzine od preko 200 km na čas. Vrednost radova procenjuje se na oko 2,5 milijarde američkih dolara.“ (Politika, 22. 6. 1991. godine)

Dnevni list ‘Borba’ 24. juna na naslovnoj strani objavio je da EZ neće priznati nezavisnost Slovenije i Hrvatske, jer su se tako dogovorili ministri ‘dvanaestorice’ u Luksemburgu.

„Zemlje evropske dvanaestorice dogovorile su se juče u Luksemburgu da ne priznaju nikakve ‘jednostrane’ deklaracije o nezavisnosti republika Slovenije i Hrvatske. Ukoliko bi dve republike htele jednostarno da napuste jugoslovensku federaciju, saopštio je luksemburški ministar spoljnih poslova, čija zemlja predsedeva EZ.“ (Borba, 24. 6. 1991. godine)

U isto vreme održana je i Skupština Demokratske stranke. Razgovaralo se, naravno, o tome kako se odrediti prema narasloj državnoj krizi.

„Kada je Zoran Đinđić rekao da postoje mišljenja kako je potrebno prvo demokratizovati Srbiju, a potom rešavati probleme Srba u ostalim delovima zemlje, delegati su ga prekinuli aplauzima odobravanja.
– Vi me niste razumeli, ovo nije naš stav, to je zamka u koju ste, eto, i vi upali. Naš stav jeste da treba probleme korenitih političkih i ekonomskih reformi, kao i pitanje državnog suvereniteta rešavati istovremeno – objasnio je Đinđić, posle čega su mu delegati aplaudirali.“
 (Borba, 24. 6. 1991. godine)

I Bosna i Hercegovina bila je pred ključanjem. Radovan Karadžić, predsednik SDS za BiH, ponovio je da je za Srbe u toj republici Jugoslavija jedino rešenje.

„Za srpski narod Jugoslavija nije fikcija i mi nećemo dozvoliti da ona nestane. Njen opstanak je uslov za mir, slobodu i sreću svih naroda u njenim granicama.“ (Politika, 24. 6. 1991. godine)

Razmišljajući o mogućim rešenjima jugoslovenske krize, sociolog dr Aleksa Đilas anticipirao je razvoj događaja u slučaju raspada Jugoslavije.

„Pretpostavimo da se u tom građanskom ratu ne zna ko je napadač, a ko napadnuti, da to bude jedan od onih ratova u kojima je teško sve to utvrditi. U tom slučaju, mislim da će zapad pomagati protivnike Srba i Srbije. Zašto? Zapadu najviše odgovara jedna velika država na jugoistoku Evrope kao što je Jugoslavija, ali država neagresivna u svojoj spoljnoj politici. Ako se, međutim, ta velika država raspada na mnogo malih agresivnih država, a sigurno je da će one biti takve, jer su nacionalističke, onda će Zapad biti protiv najjače od tih malih država, protiv najjačeg od malih naroda. Osećaće da će ta najjača od malih država biti najveći problem u međunarodnim odnosima. Pošto bi, u slučaju raspada Jugoslavije, to bila nekakva ‘velika’ ili ‘uvećana’ Srbija, politika zapada bila bi antisrpska. Dakle, ukoliko Srbija i Srbi žele neutralnost i podršku Zapada, moraju više od drugih naroda da se potrude da Zapad poveruje u njihovu demokratičnost i neagresivnost.“(Borba, 26. 6. 1991. godine)

SFRJ na odru

A onda, 25. juna, dan pre najavljenog proglašenja nezavisnosti, slovenački parlament je doneo odluku o izdvajanju te republike iz Jugoslavije, a istog dana to je učinila i Hrvatska.

„Usvojena su tri akta po kojima se Slovenija izdvaja iz SFRJ i proglašava samostalnom i nezavisnom državom… Slovenačka pošta danas će, kako je najavljeno, pustiti u promet oko dva miliona poštanskih maraka sa natpisom ‘Osamostaljenje Slovenije’. Takve marke , međutim, ne mogu se koristiti u javnom PTT saobraćaju, kategorično tvrdi direktor ‘Jugomarke’ Nenad Kilibarda.“ (Borba, 26. 6. 1991. godine)

Predsednik hrvatskog Sabora Žarko Domljan proglasio je nezavisnost te republike rečima: „Rođena je država Hrvatska“.

„Nakon svečanog dijela jučerašnje sjednice pošto je još jednom ustvrdio da je Sabor usvojio Ustavnu odluku o suverenoj i samostalnoj Hrvatskoj Ustavni zakon kojim se ozvaničuje ta odluka, te Deklaraciju o uspostavi suverene i samostalne Republike Hrvatske, predsjedavajući dr Žarko Domljan je objavio: ‘Rođena je država Hrvatska. Neka joj je dug i sretan život’.
Nakon ovih riječi, izgovorenih točno pet minuta prije dvadeset sati, sabornicom je odjeknula ‘Oda slobodi’, uglazbljena na stihove Gundulićeve ‘Dubravke’, a u 20 sati začula su se i zvona zagrebačkih crkava. Pred Saborom se u tom času nalazilo i dvjestotinjak građana koji su došli pozdraviti vrhovništvo i saborske zastupnike.“ 
(Borba, 26. 6. 1991. godine)

Ali, nisu svi u Hrvatskoj bili zadovoljni izglasanom deklaracijom.

„Izražavajući u ime Stranke demokratskih promjena nezadovoljstvo zbog brzine u predlaganju i donošenju ključnih državnopravnih akata, njen predsjednik Ivica Račan napomenuo je kako zastupnicima ove stranke ne preostaje ništa drugo nego da predlože Saboru na usvajanje svoj dokument odluke o razdruživanju koji nisu naziv ‘Ustavna odluka o pokretanju postupka razdruživanja Republike Hrvatske od SFRJ i postupka udruživanja u savez suverenih republika’.“(Borba, 26. 6. 1991. godine)

Predstavnici SAO Krajine bili su nedvosmisleni. Milan Babić je istakao da Srbi neće nikud iz Jugoslavije.

„Odluka se može odnositi samo na etničke teritorije hrvatskog naroda , a nikako na srpske teritorije: pakračku krajinu, Istočnu Slavoniju, zapadni Srem i Baranju, rekao je Babić i dodao da se to posebno ne može odnositi na teritoriju SAO Krajine koja se na osnovu suvereno izražene volje srpskog naroda Krajine izjasnila za ostajanje u jednoj državi sa Srbijom i Crnom Gorom čiji teritorij i nije bio teritorij dosadašnje federalne jedinice Republike Hrvatske.“ (Borba, 26. 6. 1991. godine)

Franjo Tuđman je izjavio da je Bugarska već priznala Hrvatsku kao nezavisnu državu, ali je ubrzo iz bugarskog Ministarstva inostranih poslova stigao demanti. Nakon svega, očekivao se potez Savezne vlade i JNA.

„Većina delegata na sednici Saveznog veća Skupštine SFRJ ocenila je da je akt Slovenije i Hrvatske protivustavan i da predstavlja čin otcepljenja.“ (Borba, 26. 6. 1991. godine)

Da li je prevremeno proglašenje nezavisnosti preduhitrilo planiranu akciju Jugoslovenske narodne armije ili odgovor na otcepljenje i nije bio pripremljen, u tom trenutku nije bilo jasno. Slovenija i Hrvatska već su postavile table sa svojim imenima i zastavama na granične prelaze koji ih razdvajaju i u tome ih niko nije sprečio. Ipak, nemir se osećao u vazduhu.