„Titova Jugoslavija se nije raspala nego propala“ (6. deo)

U Sloveniji je početkom jula vladalo kratkotrajno zatišje. Vojni izvori tvrdili su da su se jedinice JNA povukle u matične garnizone, ali da slovenačke oružane snage ne prekidaju sa provokacijama. „Strah od varljivog primirja“, naslov koji dominira na prvoj strani “Borbe”. U Beogradu su se stranački lideri okupili u Patrijaršiji u potrazi za rešenjem krize.

Na poziv patrijarha srpskog gospodina Pavla na „razgovor o izmirenju“ došli su: Dragoljub Mićunović, Jovan Rašković, Radovan Karadžić, Milan Paroški, Vojislav Šešelj, Bora Đorđević…

„Niko se nije odrekao svojih uverenja, ali smo svi raskrstili sa iluzijom o Jugoslaviji na štetu srpskog naroda. To je stav svih učesnika razgovora u Patrijaršiji, koji su se zakleli pred patrijarhom da će stranački interes podrediti nacionalnom. Zakletvu nisu položili Dragoljub Mićunović i Mihajlo Marković, Milan Božić i Leon Kojen, jer su, zbog obaveza, razgovore napustili pre kraja.“ (Borba, 6. 7. 1991. godine)

Predsednik Demokratske stranke Dragoljub Mićunović je bio skeptičan da će tromesečni prekid sukoba rezultovati trajnim rešenjem.

„Odlaganje krizne situacije za tri meseca ne znači apsolutno ništa dobro. To je samo kritično odgođena opasnost. To stvara klimu da od JNA preti opasnost i u tome uspeva. Za ovaj period odgode jedino ćemo dobiti nekoliko vojski što u svakom slučaju nije dobro. Ne smemo zaboraviti da politika nije rat – na jednoj strani pobednik, a na drugoj pobeđeni. Politika je diplomatija, u pregovorima se krije velika moć.“ (NIN, 5. 7. 1991. godine)

O aktuelnim događajima u Jugoslaviji akademik Matija Bećković je izjavio:

„Titova Jugoslavija se nije raspala nego je propala. Sva njena nacionalna politika je vodila ovom cilju. Ono što se događa danas počelo je pre pedeset, a ostvaruje se već dvadeset godina. Jugoslavija je okružena sanitarnim kordonom kao kakva deponija, deponija koju ubrzano istovaruju na obraz Srbima. Ovih dana se i vojska izbrukala a njena bruka je planirana. Krvava sprdnja je otpočela i daleko je od kraja. Valjalo bi hitno doneti zakon da svaki ubica žrtvu svojim rukama zakopa, ne bi li shvatio šta je učinio. Možda bismo tako dobili vremena da napustimo ludnicu i raziđemo se u miru.“ (NIN, 5. 7. 1991. godine)

 

A akademik Borislav Mihajlović Mihiz ponudio je konkretna rešenja. Tačnije, predlog za razmišljanje u deset tačaka.

U osnovi svega što se sedamdesеt godina, nesrećno, dešavalo u istorijski promašenoj i na nesklad i stalne sukobe obrečenoj državi Južnih Slovena, dve su suprotstavljene težnje: uporno nastojanje srpskog naroda da održi Jugoslaviju i ne manje uporno nastojanje hrvatskog i slovenačkog naroda da iz nje izađu i osamostale se. Potrošili smo uzalud dve Jugoslavije, a problem nije rešen iz prostog razloga jer je nerešiv i što ne postoji način da se obe ove težnje jednovremeno ostvare.(…)
U danima koji predstoje, valjalo bi možda porazmisliti o sledećem predlogu mogućih srpskih odluka i stavova:

1. Da se u Srbiji odmah obrazuje koaliciona i koncentraciona vlada uz učešće predstavnika vodećih političkih stranaka i uglednih javnih ličnosti.

2. Da ta vlada svojim sastavom, neodložnim ukidanjem ideoloških simbola sa državnih insignija i najavom višestranačkih izbora, jasno stavi do znanja svetu da Srbija nije boljševička zemlja.

3. Da Srbija odmah prizna de fakto samostalnu i suverenu Republiku Sloveniju, uz izjavu da će je de jure priznati kada se, u mirnom dogovoru, izvrši deobni bilans prava i obaveza.

4. Da Srbija izjavi da će priznati legitimitet nezavisne hrvatske države onoga trenutka kad Republika Hrvatska srpskom narodu, na teritorijama na kojima vekovima živi kao većinsko stanovništvo, prizna identično pravo da slobodno odlučuje o svojoj sudbini. Da srpska država učini jasnim da će pravo svojih sunarodnika na samoopredeljenje braniti do krajnjih granica. Da Srbija predloži Republici Hrvatskoj da, posle razgraničenja, recipročno obezbede i međusobno garantuju preostalom srpskom stanovništvu u Hrvatskoj i hrvatskom stanovništvu u Srbiji puna građanska i nacionalna prava i nacionalnu autonomiju visokog civilizacijskog stepena.

5. Da Srbija, uprkos istorijskoj činjenici da je 1918.teritoriju današnje Makedonije unela kao deo svoje države u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, prizna pravo makedonskog naroda na samostalnu Makedoniju, koja bi se sa svoje strane obavezala da srpskoj nacionalnoj manjini obezbedi građanska i nacionalna prava.

6. Da Srbija predloži Crnoj Gori da, ako se građani dveju republika o tome pozitivno izjasne, produže da žive u zajedničkoj državi uz modalitete koje ravnopravno i zajednički odrede.

7. Da se Srbija obaveže da će poštovati odluku muslimanskog, srpskog i hrvatskog naroda ako se izjasne da žive u samostalnoj Republici Bosni i Hercegovini, a prihvatiće i podržati i odluku srpskog i hrvatskog stanovništva u Bosni i Hercegovini ako odluče da teritoriju na kojima su u većini priključe Srbiji, odnosno Hrvatskoj.

8. Da se Srbija obaveže pred svetskom zajednicom da će svim nacionalnim manjinama obezbediti građanska i politička prava i kulturno-nacionalne autonomije po najvišim standardima KEBS-a što, razume se, ne obuhvata pravo na secesiju i stvaranje drugih nacionalnih država na teritoriji Srbije, pravo koje ne priznaje ni jedna evropska zemlja.

9. Da Srbija jasno i glasno konstatuje da su se svi napori srpskog naroda za održanje Jugoslavije razbili o legitimno pravo i izraženu volju nekih jugoslovenskih naroda da formiraju i žive u svojim samostalnim državama. Da srpski narod odlučno odbija da ih u tom sprečava. I da Srbija proklamuje svoju neopozivu odluku da ponovo postane samostalna i demokratska evropska država kakva je bila pre no što je 1918. godine ušla u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

10. Da Srbija izrazi svoju spremnost da u razumnim i demokratskim pregovorima razmotri protivpredloge drugih jugoslovenskih republika za istorijski neminovan, a svakako bolje miran no oružan, razilazak jugoslovenskih naroda. Ne treba Srbija da brine šta će osamostaljenjem dobiti ili izgubiti drugi i kakvim se opasnostima mogu izložiti. Za Srbiju će samostalnost svakako biti spasonosna i lekovita: predahnuće i posle tolikih godina odmoriti dušu od neprekidnih sukoba i nesporazuma, te neizlečive boljetice višenacionalne države.“ (NIN, 5. 7. 1991. godine)