Ko to deli Bosnu? (8. deo)

Predah na ratištu u Sloveniji u Srbiji je iskorišćen i za razgovore o rekonstrukciji Vlade Srbije. Opozicija je tražila “Vladu sposobnih”, a vlast je želela mirnu političku scenu u zemlji. Ipak, zahtevi jednih i ambicije drugih bilo je teško pomiriti.

„Borba“ je „iz pouzdanih izvora“ dobila informacije o sastavu nove izvršne vlasti.

„Sa prekjučerašnjeg razgovora gospode Rakitića i Mićunovića sa predsednikom Republike još uvek nije skinut veo tajne. Međutim, kako je u međuvremenu Skupštini stigla inicijativa Vlade da republički sekretarijat za informacije preraste u Ministarstvo informisanja (što jednim delom ide u susret i zahtevima opozicije) već su počela nagađanja i oko imena novog ministra. Iz nekih izvora bliskih SPS-u moglo se čuti da je jedna od kandidata za novi portfelj i Ljiljana Bulatović doskorašnja urednica „Politikinog sveta“, dok neki poslanici opozicije sa kojima smo kontaktirali „ne bi imali ništa protiv“ poslanika Stranke Jugoslovena Mihajla Kovača. Po skupštinskim kuloarima nagađa se da bi – naravno, pod uslovom da u nastavku razgovora predsednik Milošević prihvati zahtev opozicije za formiranje „Vlade sposobnih“ – ekonomske resore „koordinirao“ dr Oskar Kovač, poslanik SPS-a, dok bi politika i diplomatija bila „sektor“ dr Dragoljuba Mićunovića. Naravno, određen broj poslova „pokrivali“ bi i sposobni ljudi „bliski“ SPO-u.“  (Borba, 12. 7. 1991. godine)

I pored mnogo glasnijih zagovornika „čvrstog stava“ u rešavanju jugoslovenske krize i glas antiratnih aktivista nije bio bez odjeka. Stojan Cerović, beogradski novinar i generalni sekretar Evropskog pokreta u Jugoslaviji bio je tvorac „Apela za dezerterstvo“.

„Znam da je ta reč „dezerterstvo“ prejaka, da je jako provokativna, ali, računao sam da treba reći nešto na šta će ljudi burno i reagovati. Atmosfera je prezasićena neurotičnim rečima i gestovima. Tako da sam smatrao da treba upotrebiti reč koja će moći da skrene pozornost javnosti. Mnogi galame kako su spremni da ratuju i da ginu – sve za svoj narod – a, istovremeno, avioni i vozovi su puni ljudi koji beže iz ove zemlje. Deca se kriju pod tuđim adresama, a videli smo i reakcije majki vojnika. Mislim da u ovom trenutku postoji dosta jako antiratno raspoloženje; protiv toga da se gine za nečiji projekt kakav god on bio. Često se čuje kako je građanski rat poraz politike. U našem slučaju bojim se da je on krajnji cilj tih politika. Ciljevi koje su postavili Milošević, Tuđman i Kučan vode u rat. Oni su toga potpuno svesni, i to je svestan cilj njihovih politika. Otuda i njihovo odbijanje da se sporazumeju o tome kako izbeći građanski rat, nešto najgore što se može desiti jednoj državi i njenim narodima. Dakle, politika koja poseže za sredstvima kao što je građanski rat ne može biti dobra, kakvi god bili njeni ciljevi. Tim sredstvom se ne može postići nikakav pozitivan cilj. Svaka pogibija u tom ratu je uzaludna. Otuda i naš apel za građansku neposlušnost pre svega svim nacionalnim armijama, kao i saveznoj Armiji ukoliko se stavi na bilo čiju stranu. Ukoliko ne bude nacionalno i politički potpuno neutralna, onda i ona postaje akter tog rata.“ (NIN, 12. 7. 1991. godine)

 

Intervju predsednika Hrvatske u kome on kao najbolju opciju pominje podelu BiH, nudeći „razgraničenje za stolom“, bio je tema dana u zemlji.

„U intervjuu Frans presu, dr Franjo Tuđman je ponovio hrvatsko stajalište o pitanju sadašnjih granica ako se osiguraju uvjeti da narodi BiH mogu odlučiti o svojoj sudbini. Međutim, ako se, pak, te granice dovode u pitanje i ako srpska politika teži da svi Srbi žive u jednoj državi, ako otvoreno ocrtavaju karte velike Srbije i posegnu u hrvatski teritorij, onda se s tim Hrvatska ne može miriti, jer veliki dio hrvatskog naroda živi u BiH, pa čak i u Srbiji i Crnoj Gori. Predsednik Tuđman rekao je i da Hrvatska u tom slučaju i zbog toga ne počinje rat, nego da se o tom razgraničenju dogovori mirno za zelenim stolom, jer to nije samo problem Hrvatą i Srba, nego problem sigurnosti u Europi, kako bi se izbjegao rat i krvoproliće.“ (Borba, 15. 7. 1991. godine)

Tuđmanova izjava je, logično, najviše rekacija izazvala u BiH.

 

„Bosna i Hercegovina našla se na sudbosnosnom raskršću. Takoreći, rat je pred njenim vratima. Krajnje je dramatična situacija, međunacionalni odnosi su na rubu propasti. Ovo je ocjena zvanične vlasti, izrečena na prošlonedeljnom Parlamentu. Već ovaj vikend pokazao je koliko je ocjena tačna. Samo se Bogu valjda može zahvaliti što u Hercegovini, u Gacku i Nevesinju upravo prošlog vikenda nije pala krv. A potom je kao udarac maljem u glavu došla i izjava dr Franje Tuđmana londonskom „Tajmsu“ o podjeli Bosne kao jedinom mirnom riješenju jugoslovenske krize. Na to je razumljivo usledila lavina reagovanja i vanredna sjednica Predsjedništva Bosne i Hercegovine. Da li Bosni i Hercegovini preti rat, da li se u njoj otvara novo krvavo žarište, pokazaće nam već ovi dani. No, jedna se činjenica mora jasno i glasno izreći. Bez sumnje je novoizabrana vlast za svog vakta dovela ovu Republiku do sloma, izdijelivši je teritorijalno i nacionalno, a ubeđujući pritom javnost da nije tako strašna nesloga u tronacionalnoj vlasti.“ (Borba, 15. 7. 1991. godine)

U Crnoj Gori je izbio (ne)očekivani sukob liberala i narodnjaka ispred Cetinjskog manastira.

„To što se desilo 12. jula, na Petrovdan, dan jednog od najvećih velikana crnogorske istorije, svetog Petra Petrovića Cetinjskog, Crna Gora, a kamoli Cetinje, vjekovna prestonica ovog ponosnog naroda, Grad-heroj, neće kao šamar toliko cijenjenom dostojanstvu, zaboraviti. Dok se u sjevernim republikama preko nišana gledaju i oroz potežu pripadnici različitih naroda i vjera u jednom opštem bezumlju, za Crnogorce, one prave, a ne „stoposto više ili manje“, kako neki sebe vagaju, proliti bratsku krv pred Cetinjskim manastirom, ravno je katastrofi. Čak toliko i nije važno što nema žrtava, a lako je moglo biti, važno je da je potekla bratska krv. A sve zbog jedne sulude politike stranaka i strančica, lidera i liderčića.“ (Borba, 15. 7. 1991. godine)

Goran Hadžić, predsednik Srpskog nacionalnog veća za Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem na pitanje da li su tačne informacije da je vođstvo HDZ, „pod određenim uslovima“, spremno da se odrekne tih teritorija, odgovara:

„Tačno je, jer hrvatski narod nema smisla za procenu saveznika. Uvek su se udruživali sa pogrešnim ljudima. Sada se udružuju sa Albancima i Slovencima, narodima koji na ovim prostorima nisu dominantni. Uz to, nikada nisu bili u stanju da ratuju sami. Hrvatima postaje jasno da nijedna strana sila neće za njih ratovati, a da su Srbi za rat spremni i odlučni. Zato su sada i Hrvati spremni na kompromise, mada imaju i ekstremiste koji se sa tim ne slažu i kupuju dobrovoljce sa Kosova, iz Rumunije, čak i Tamilce. No, ekstremisti nisu svesni da angažovanjem albanskih plaćenika unekoliko rešavaju problem i naše majke Srbije, jer mnogi se odavde neće vratiti na Kosovo.“ (Politika, 16. 7. 1991. godine)

 

„Vreme“ je kao izjavu nedelje izabralo izjavu dr Rade Trajković, članice predsedništva prištinske „Postojbine“.

„Za svakog vojnika poginulog u Sloveniji srpske majke moraju roditi još stotine vojnika.“ (Vreme, 15. 7. 1991. godine)

JNA se povlači iz Slovenije (9. deo)