Rasim Ljajić – jedna karijera, dve stranke, mnogo funkcija

“Ne da sam umoran, preumoran sam”, izjavio je pre 12 godina Rasim Ljajić, u to vreme ministar za rad i socijalnu politiku, iza koga je već bilo devet godina obavljanja raznih državnih funkcija, najavljujući povlačenje iz izvršne vlasti. To je učinio tek u oktobru prošle godine kada je formirana nova Vlada Srbije, a Ljajić se “posvetio jačanju stranke”. Oporavak posle dvodecenijskog aktivnog bavljenja državnom politikom trajao je svega nekoliko meseci, sudeći po Ljajićevim izjavama da je spreman da se prihvati nove funkcije, ovog puta - predsednika Fudbalskog saveza Srbije. A u prethodnim godinama bio je zadužen za saradnju sa Haškim tribunalom, za jug Srbije, za ljudska prava, za rad i socijalna pitanja, za unutrašnju i spoljnu trgovinu, telekomunikacije, turizam…

RTV, 26. 5. 2021. godine
'Kada je inicijativa pokrenuta, konsultovan sam, ali ja sam rekao da nisam zainteresovan. Ipak, sada sam promenio mišljenje i da budem potpuno jasan, zainteresovan sam. Dobio sam puno podrške. Ne kažem da ću se kandidovati, ali sam bliže odluci da to uradim’. Ljajić je rekao i da mu nije potreban nikakav status, ali da želi da pomogne srpskom fudbalu možda i kroz ovu funkciju. ‘Ukoliko dobijem podršku da se sprovedu radikalne korenite reforme, onda bih se prihvatio toga. Verujem da možemo imati najbolju ligu u regionu i želeo bih da učestvujem u tome'.
U političke vode, u kojima pliva već tri decenije, Ljajić je, kako je pričao za nedeljnik “Vreme, koji ga je proglasio za ličnost 2004. godine, uskočio slučajno.
Vreme, 13. 1. 2005. godine
“Stvarno nisam mislio da ću se baviti politikom. Bio sam okrenut medicini i mislio da nakon studija ostanem na fakultetu u Sarajevu. Onda se desila antibirokratska revolucija. Počeli su mitinzi, prve podele. Videla se i na fakultetu diferencijacija po etničkoj osnovi. Bilo je mnogo tribina na koje su dolazili predstavnici iz Srbije, iz Hrvatske, a raspoloženje u publici nije slutilo na dobro. Počeo sam da idem na te tribine i otud počinje moje interesovanje za politiku. Bio sam na osnivačkim skupštinama svih stranaka koje su tada formirane u Bosni. Glavne su bile tri grupacije – HDZ, SDA i SDS. Jednom prilikom sam sa grupom sandžačkih studenata koji su studirali u Sarajevu bio u Begovoj džamiji, na centralnoj molitvi za Muslimane. Tu je bio i Izetbegović, koga tad nisam znao, i neko od studenata me zamolio da se raspitam za osnivačku skupštinu SDA, koja je održana 26. maja u Holidej inu u Sarajevu. Pitao sam ga kako možemo da dobijemo nekoliko pozivnica. Iznenadio se i pozvao nas da dođemo kod njega. Otišli smo i videli da je vrlo malo znao o Sandžaku, stekao sam utisak da ne zna ni koje su opštine u granicama Sandžaka. Pitao je da li možemo da osnujemo odbore stranke u Sandžaku, s obzirom na to da će to biti stranka za celu bivšu Jugoslaviju, sa centralom u Sarajevu.”
Kaže da je računao da će biti samo onaj koji će da “pronađe ljude”, ali se iz Novog Pazara u Sarajevo vratio neobavljenog posla. Ipak, baš u Sarajevu je upoznao specijalizanta na Stomatološkom fakultetu Sulejmana Ugljanina, koji je prihvatio da bude predstavnik SDA iz Sandžaka.
Vreme, 13. 1. 2005. godine
“Na osnivačkoj skupštini u Sarajevu govorio sam ispred studenata iz Sandžaka koji su tamo studirali, ali opet sam mislio da budem po strani. Ugljanin je preuzeo organizaciju stranke u Sandžaku, a ja sam ostao u Sarajevu. U leto 1990. bila je osnivačka skupština u Novom Pazaru, do tada najbrojniji skup SDA održan na prostoru bivše Jugoslavije. Bilo je preko 30.000 ljudi, to je bilo nacionalno i versko buđenje, posle mnogo godina potiskivanja. Noć pred skupštinu trebalo je da idem u Sarajevo da dovedem goste, računajući da će to biti moja završna aktivnost. I onda mi javljaju – ti si predložen da budeš sekretar stranke. Opet računam to će da bude kratko, jer ću da budem u Sarajevu, šta ću da se vraćam u Pazar? Ali na osnivačkoj skupštini, mog imena nema nigde. Imam ambivalentan odnos –krivo mi je, jer se čulo da ću to biti ja, a s druge strane, osećam olakšanje jer ne moram time više da se bavim. Video sam da je to vraški teško, a moglo bi da utiče i na moje profesionalne ambicije. Krenulo se sa aktivnostima vezanim za organizaciju stranke, išli smo širom bivše Jugoslavije. Onda me, iako nikad nisam to radio, zovu iz Sarajeva da pišem kolumne. Nisu imali nikog u Sandžaku, a da nije bio vezan za Savez komunista. ‘Muslimanski glas’, tako su se zvale novine. Počeo sam da pišem, i posle sam dugo radio kao novinar, prve pare sam tako zaradio. Zvali su me i sa Kosova, pa sam tri godine radio za prištinski ‘Zeri’, imao redovnu kolumnu. U Sarajevu sam radio skoro za sve novine. Najbolje prijatelje sam imao među novinarima, i to je i danas tako. Nameravao sam definitivno da dignem ruke od politike. Vratio sam se u Sarajevo, kad se desio miting SPO-a 9. septembra 1990. u Novom Pazaru. Počinje ta priča o seči ruku, pa demonstracije, protesti, privođenja ljudi.”
Ističe da je prvi sukob sa Ugljaninom izbio 1992. godine.
Vreme, 13. 1. 2005. godine
“Raspisuju se lokalni i savezni izbori, gde bi se 90 odsto Bošnjaka, tad još Muslimana, sigurno izjasnilo za SDA, kao jedinu nacionalnu stranku. Bilo je nekih manjih stranaka, ali one ne bi osvojile nijedan promil glasova u toj euforiji. Glavni odbor načelno donese odluku, 29 prema sedam, da treba da učestvujemo na izborima. Ugljanin je još bio tu, a odmah posle toga ide na islamsku konferenciju u Džedu u Saudijskoj Arabiji. Mi spremamo dokumentaciju za učešće na izborima, kad stiže ferman faksom, pisan ručno: ‘Sreo sam Aliju Izetbegovića i on se protivi učešću na izborima’. Onda potpuni lom: s jedne strane znam šta znači neučešće, potpuna marginalizacija. Na lokalnom nivou ostavljamo vlast SPS-u, bez borbe. Ugljaninov argument je bio da ćemo time da internacionalizujemo problem Sandžaka, da kroz institucije ne možemo ništa da postignemo i da je bojkot jedino rešenje. Taj dopis iz Džede uticao je na ljude, Izetbegović je tad bio politički i nacionalni autoritet za Bošnjake u Sandžaku i nažalost mi te izbore bojkotujemo. Time se napravi ogromna greška koja ni dan-danas nije ispravljena, jer mi smo dotad 1990. godine imali u Crnoj Gori devet poslanika u parlamentu, sa Albancima to je bilo 13, bili smo u koaliciji i predstavljali treću snagu u parlamentu Crne Gore.”

Foto: FoNet, Nenad Ðorđević

Posle tog bojkota, pričao je Ljajić, građanske stranke upadaju u bošnjačko biračko telo i “nikada se više nije formirala relevantna bošnjačka stranka u Crnoj Gori”.

Vreme, 13. 1. 2005. godine
“Kažem tad u Sarajevu Izetbegoviću da nam je naneo štetu time što je doneo odluku da ne izađemo na izbore 1992. godine, a on kaže ‘živa mi deca, nisam ni spomenuo, jeste me pitao Ugljanin u Džedi, ali ja sam rekao da nemam nikakve informacije da bih ja mogao vama da savetujem i oni koji su dole treba o tome da donesu odluku’. Tako da nas je Ugljanin potpuno obmanuo, doneli smo katastrofalno lošu odluku. Dao je odličan alibi Miloševiću da kaže – evo, neće kroz institucije da rešavaju svoj problem, hoće da ga rešavaju na međunarodnom planu, hoće posebnu državu, što znači radikalizacija i stvaranje dva nacionalna fronta u Sandžaku. Ako stvarate dva nacionalna fronta, onaj ko je u manjini – i to u apsolutnoj manjini, ima nas dva odsto u Srbiji – taj može samo da izvuče deblji kraj.”
Navodi da definitivno dolazi do rascepa kada 1993. Ugljanin odlazi u Tursku.
Vreme, 13. 1. 2005. godine
“U trenutku rascepa imali smo većinu. Međutim, ljudi su kvarljiva roba, daju se ogromne pare i odjednom smo u apsolutnoj manjini. (…) Onaj koga je podržavalo Sarajevo imao je uticaj i dole. Posebno je bio važan Izetbegovićev stav, iako moram da priznam, on je uvek bio bliži mojoj političkoj opciji, posle je i rekao da je Ljajićeva koncepcija bila realističnija, da je Ugljaninova radikalnija, da u tim ratnim vremenima radikalnija opcija uvek ima više šanse, ali da kako vreme odmiče, da će ta realistična opcija nada se prevladati. Međutim, u praksi se dešavalo nešto potpuno drugo. Oni su imali medijsku podršku iz Sarajeva i to je uticalo da mi budemo velika manjina. Borili smo se protiv režima ovde, borili smo se protiv većinskog mišljenja u Sandžaku i borili smo se protiv neprincipijelnog ponašanja Sarajeva u čitavoj stvari. Ni sam ne znam kako smo sve to izdržali, to je najteži period u mom životu.”
Sukob u stranci kulminirao je, prema pisanju medija, stvaranjem petočlanog koordinacionog tela u Ankari koje je uvelo vanredno stanje u SDA Sandžak.
Glas javnosti, 29. 5. 2000. godine
“Ljajić to nije prihvatio, i sledećih nekoliko godina postojalo je pet-šest stranaka SDA. ‘Mi smo bili oni izvorni, Ugljanin je s novcem iz dijaspore napravio novih pet-šest SDA, pa smo promenili ime u ‘Koalicija Sandžak’, objasnio je. Postao je predsednik, i tad su komentarisali da je ‘čovek dijaloga’. Zlonamerni su dodali da je on perfidan političar, opasniji od Ugljanina, sunarodnici su ga optužili da je zbog pregovara s Vladom Srbije izdao sopstveni narod.”
Kaže da je po povratku Ugljanina 1996. bio zaprepašćen – “čovek koji je tri godine boravio u Turskoj, putovao svetom dok su ljudi hapšeni, da se vrati kao heroj?!”
Vreme, 13. 1. 2005. godine
“Prosto neverovatno. Gledam da li sam normalan, ne vidim nešto što drugi vide? Mesec dana posle toga – izbori. On ubedljivo pobeđuje i nastaju još veći pritisci. Strašno je bilo to vreme.”

Foto: FoNet, Aleksandar Levajković

Seća se da je bio u Londonu, u koji je otišao da uči jezik, kada ga je pozvao Zoran Đinđić.

Vreme, 13. 1. 2005. godine
“Zove telefonom i kaže Rasime, mora nešto da se radi ovde, moramo da pravimo drugačiju opoziciju, da se ujedinjuju stranke, da sarađujemo, kada dođeš, morali bismo nešto u tom pogledu da napravimo. Ja zaprepašćen, nisam bio u nekoj komunikaciji sa njim, znali smo se kroz opozicione aktivnosti, ali ništa posebno.”
Na parlamentarnim izborima 1997, kada je jedan broj opozicionih stranaka bojkotovao izbore to je, prema pisanju lista “Građanin”, učinila i Ljajićeva Stranka demokratske akcije. Na bojkot su se odlučili jer je, kako je saopšteno, RIK odbila listu SDA za Peć, a u Brodarevu i Prijepolju policija je zabranila predizborne skupove ove stranke.
Građanin, 18. 9. 1997. godine
„I pored toga što su izbornu kampanju priveli kraju i nedavno predstavili Mileta Isakova, predsedničkog kandidata koalicije stranaka među kojima je i SDA, neće izaći na izbore, kazao je Ljajić. Prema njegovim rečima, SDA ne može da povuče preostale izborne liste, a državna represija prema ovoj stranci ne prestaje.“
Godinu dana kasnije, u oktobru 1998, NIN je pisao da u Sandžaku “ne postoji realna politička snaga, ukoliko se izuzmu obrisi nekadašnjeg uspeha Sulejmana Ugljanina (kome više ne pomaže ni relativno stabilno biračko telo u selima) i porast popularnosti koalicije ‘Sandžak’ Rasima Ljajića, čija je kancelarija oblepljena zastavama EU”.
NIN, 22. 10. 1998. godine
'Problem Sandžaka apsolutno postoji, ali mi ne očekujemo da će neka posebna međunarodna konferencija o tome raspravljati. Naš politički koncept bazira se upravo na tome da se sandžački problem rešava u više etapa. Ako se to ne desi, ako se, zbog političke nestabilnosti u Srbiji, ne zaustavi odliv muslimanskog stanovništva prema Bosni i Zapadnoj Evropi, problem će nestati, Sandžak će nestati sa geografske karte’. Ljajić precizira da već postoji potpuna etnička podela u političkom smislu; bošnjačka i srpska politička zajednica egzistiraju potpuno odvojeno i išlo se toliko daleko da se čuo i predlog podele lokalnog lovačkog društva na muslimanski i srpski deo. ‘Dok god je Šešelj u Srbiji, dok god dobija preko milion glasova, mi ćemo ovde imati ovakvu političku situaciju. Ako se u Srbiji promeni klima u pravcu 'đukanizacije' Srbije, onda Ugljanin automatski postaje marginalizovan.'

Koalicija za Sandžak postala je početkom 2000. jedna od članica novoosnovanog DOS-a – Demokratske opozicije Srbije.

Glas javnosti, 29. 5. 2000. godine
“Druženje’ sa 17 opozicionih stranaka u Srbiji Ljajić objašnjava: ‘Koalicija Sandžak učestvuje u razgovorima jer sami ne možemo, a s Miloševićem nećemo’. Kad ga napadaju da je izdao interese svog naroda, on uzvrati: ‘Sandžak je od balkanskih ratova podeljen između Srbije i Crne Gore. To je splet istorijskih okolnosti i nemamo namere da ih menjamo... Samo da ne budemo kolateralna šteta u eventualnom sukobu između dva oka u glavi’. Emotivno je vezan za Sarajevo, kaže da govori bosanskim jezikom. ‘BiH je naša matica’, ističe, a kad su ga pitali hoće li u zamišljenoj autonomiji Sandžaka žene moći da biraju između mini suknje i dimija, odgovorio je: ‘Mi nismo komunistička partija pa da se zavlačimo ljudima pod krevet i određujemo ko će s kim da se ženi. A kamoli da propisujemo norme oblačenja’.”
“Video sam da smo suviše mali i da je uslov da napravimo neki napredak, da Milošević ode”, kazao je Ljajić. Seća se da su u DOS bile mnoge desničarske, monarhističke stranke, “pa počinju mitinzi sa Bože pravde, a ja stojim mirno”.
Vreme, 13. 1. 2005. godine
“Intimno, nisam imao nikakvu dilemu. Znao sam da nemam izbora, nemam većinsku podršku, mogu da se sa Ugljaninom nadmećem u nacionalizmu ili da se priključim demokratskom frontu, ali sam u javnosti ostavljao utisak da se premišljam. Kad sam govorio pred 200.000 ljudi na mitingu 14. aprila u Beogradu, bila je to potpuno nadrealna slika, ispred očiju su mi mahale četničke zastave, morao sam da razmišljam šta ću da kažem da to u Beogradu bude prihvatljivo, da me ne osude u Sandžaku, da ne krene kampanja iz Sarajeva protiv mene. To je, mislim, ključna stvar koja je napravljena – premostili smo psihološku barijeru. Rekao sam ljudima da ni četnici nikad ne bi bili pobeđeni da nije bilo Srba koji su protiv toga i to je naišlo na prijem.”
Koalicija Sandžak je te 2000. godine promenila ime u Sandžačka demokratska partija. U toj stranci napominju da su “svoju borbu za promene krunisali učešćem na izborima 2000. u okviru koalicije DOS koja je ubedljivo porazila režim Slobodana Miloševića” i da se “od tada fokus SDP pomerio ka demokratizaciji, kako Sandžaka tako i Srbije u celini”. Ljajić je izabran za ministra za nacionalne i etničke zajednice u Vladi Savezne Republike Jugoslavije.
Vreme, 13. 1. 2005. godine
“Sve svoje poraze sam pretvarao u pobede. Recimo, dese se ti izbori 2000. i Đinđić napravi tajni dogovor protiv mene sa Ugljaninom. Stavi Ugljaninovog čoveka na izbornu listu, na 19. mesto, pod firmom DS-a. To mi jave predstavnici međunarodne zajednice. Obavestim druge u DOS-u, kažu to je nemoguće, oni to neće dozvoliti. Izbori su bili 24. septembra, onda su počele demonstracije. Govorim ispred savezne skupštine, predstavljaju me kao saveznog poslanika, jer DOS je dobio deset mandata, ja sam na devetom mestu, znači ja sam poslanik. Spremam se da idem na konstitutivnu sednicu savezne skupštine, kad me sretne Žarko Korać i kaže da sam u pravu, Đinđić je dao mandat Esadu Džudževiću iz Ugljaninove stranke. Kaže, Đinđić je rekao da je to njima obećao, ali da su svi bili za to da, kao kompenzaciju, kad se bude formirala vlada, ja imam mogućnost da biram. Naravno, mislim da neće od toga biti ništa. To je šamar neviđen – šta sad svima da kažem, kad se vratim dole, učestvovao sam u protestima, rizikovao sve, a neko drugi dobije mandat? Svilanović, Labus i Korać su se bunili protiv toga, izričito zahtevali da se na bilo koji način kompenzujem. I praktično sam tako posato ministar – mislim da je čak izmišljeno to mesto. To je moje mišljenje, niko mi to nije rekao. Oni su mislili da je to dobro prema međunarodnoj zajednici, s druge strane, mene će zadovoljiti, to će biti neka forma. Imali smo velike probleme i malo mogućnosti za razrešenje, ali sam ja napravio od tog ministarstva brend.”
Posle izbijanja krize na jugu Srbije, od decembra 2000. obavljao je funkciju potpredsednika Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. U avgustu 2001. imenovan je i za potpredsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju.
Vreme, 13. 1. 2005. godine
“Dobio sam taj posao na jugu Srbije i četiri meseca sam bio tamo, opet između dve vatre. Šta god kažete, zamerićete se onima drugima. Sećam se, na prvom odlazku dole, kažem – bilo je kršenja ljudskih prava Albanaca od strane Miloševićevog režima. Nemoguće je da se napravi takav izborni zakon na lokalnom nivou da 60 odsto Albanaca, koliko živi u Bujanovcu, može maksimalno da dobije 28,5 odsto odbornika. To je čista diskriminacija i to moramo da menjamo. Dođem ovde, odmah paljba, Dačić pokreće u Skupštini inicijativu, a ja ne mogu da obrazložim šta sam hteo da kažem jer sam bio dole... Stvarno je Čović tu odradio vraški težak posao. Radili smo danonoćno. Bilo je gađanja pikslama sa međunarodnim pregovaračima, to su strašne svađe bile, po celu noć pregovori, oko svakog detalja.”

Foto: Fonet

Na izborima u decembru 2003. SDP je nastupila kao deo koalicije Zajedno za Toleranciju (sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine, Savezom vojvođanskih Mađara i Ligom za Šumadiju). Koalicija nije uspela da “preskoči” izborni cenzus od pet odsto.

sdp.co.rs
“Staza kojom smo se kretali je bila trnovita i puna iskušenja, ali uvek je pratila osnovnu ideju institucionalnog i parlamentarnog angažovanja bošnjaka u političkom životu Srbije. Taj put nas je vodio preko koalicije Zajedno za Toleranciju 2003. godine, čija je okosnica bila upravo SDP, a nepravedan izborni zakon je uskratio kako bošnjacima tako i drugim manjinskim listama učešće u parlamentu Srbije. Srbija bi izgledala drugačije da je ta koalicija manjina sa osvojenih više od 4 odsto ukupnih glasova učestvovala tom u početnom periodu izgradnje društva nakon promene režima.”
U periodu od 2003. do 2006. godine Ljajić je obavljao dužnost kopredsednika Mešovitog komiteta za ekonomsku saradnju sa arapskim zemljama. U julu 2004. postao je predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), a od jula 2006. koordinator za sprovođenje Akcionog plana za završetak saradnje sa MKTJ.

Vreme, 13. 1. 2005. godine

“Hag je došao kasnije, kad je već formirana državna zajednica. Bilo je pitanje ko će da potpisuje rešenja o izručenju. Onda se dva ministra pravde, Batić i Šturanović, dogovore da to nije njihov posao i da to bude na nivou državne zajednice. Na nivou državne zajednice ima pet ministarstava. Sve što nemaju gde, sve su ljudska prava – i readmisije su ljudska prava, i ekstradicije i transfer osuđenih lica... Šta je bio moj izbor –da kažem da to neću da radim i zbog toga dam ostavku ili da prihvatim, jer, objektivno, tad je to bio više formalan čin. Nisam bio uključen u aktivnosti vezane za saradnju, to je radio Nacionalni savet, Ministarstvo spoljnih poslova, Svilanović, a ja sam potpisivao rešenja o izručenju, računao sam da je moja uloga tu potpuno drugorazredna. Ovo sad je potpuno drugačije. Prihvatanje mesta predsednika Nacionalnog saveta je, posle ulaska u DOS, bio moj najveći politički rizik. To je moj večiti problem – šta ako nešto kažem ovde, ili se neće svideti nekome u Sandžaku, ili se neće svideti nekome ovde. Ne mogu da uništim svoj politički uticaj dole, a ne mogu ni ovde da zastupam državu a da govorim protiv te države. Ne mogu da govorim ni svoje lično mišljenje. I ovo oko Haga nastojim da nivelišem, da nađem najmanji zajednički sadržalac između onoga što govori Drašković kao ministar spoljnih poslova, što govori Koštunica kao premijer, što govori Tadić kao predsednik Republike. Niko me nije primorao da to prihvatim, zamolili su me. Marović me molio, rekao je, možemo ovako unedogled, niko to neće da prihvati, jedino ti možeš da praviš te kompromise, da ne stvaraš odijum, Maraš je razgovarao sa Koštunicom i on misli da si ti ostao jedini koji bi to mogao da prihvati... I ja sam onda vagao – to jeste neka vrsta rizika i izazova. A opet sam računao da to što radim za mene u političkom smislu neće biti štetno, jer ne računam na srpsko biračko telo.”

Od septembra 2005. godine do jula 2008. bio je predsednik Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa.

Beta, Tanjug, 10. 9. 2007. godine
“Na čelu Koordinacionog tela za jug Srbije u narednom periodu biće ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić, dok će Nenad Popović obavljati funkciju zamenika predsednika, rečeno je Tanjugu u Vladi Srbije. Organizacione promene vlada je usvojila na poslednjoj sednici, kroz izmenu odluke o uređenju Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa.”
Na parlamentarnim izborima 2007. SDP je nastupila na zajedničkoj listi sa Demokratskom strankom i dobila tri mandata.
FoNet, 23. 1. 2007. godine
“Lista Demokratske stranke na kojoj je Sandžačka demokratska partija ostvarila je pobedu u šest sandžačkih opština, rekao je na konferenciji za novinare lider SDP Rasim Ljajić. ‘Mi iz SDP imaćemo tri narodna poslanika, a naši konkurenti iz SDA imaće dva, iako su govorili da će dobiti pet mandata u Skupštini’, rekao je Ljajić. On je istakao da će, prema dogovoru s demokratama, SDP dobiti jedno ministarsko mesto, četiri pomoćnika ministra i dva ambasadora. ‘Iako su ljudi iz SDA organizovali brojne neregularnosti na izborima, mi im pružamo ruku saradnje i pozivamo ih na pomirenje i slogu’, rekao je Ljajić.”
U novoj Vladi Srbije, koju je u maju 2007, posle više meseci od izbora, formirao Vojislav Koštunica, Ljajić je postao ministar za rad i socijalnu politiku. Već u januaru naredne 2008. održani su predsednički izbori, na kojima je SDP podržao Borisa Tadića. Ipak, nakon pobede Tadića, Ljajić iz protesta nije želeo da prisustvuje njegovoj inauguraciji.
Danas, 15. 2. 2008. godine
“Na pitanje čime su on i njegova stranka nezadovoljni, Ljajić kaže da je ‘neverovatno’ da pred početak kampanje za lokalne izbore zakazane za 11. maj, DS povlači poteze koji se mogu karakterisati kao podrška nekim drugim bošnjačkim strankama. ‘Regionalnu televiziju u Novom Pazaru su faktički predali Bošnjačkom nacionalnom vijeću, a Ministarstvo kulture je odlučilo da finansira Sandžačke novine. Mala deca znaju da to nisu nikakva manjinska, već stranačka glasila’, ističe Ljajić, dodajući da 95 odsto programa na Regionalnoj TV zauzima promovisanje Sulejmana Ugljanina, gradonačelnika Novog Pazara i predsednika SDA. Ugljaninova Lista za Sandžak deo je ‘narodnjačke koalicije’ i u prvom krugu su podržali Velimira Ilića, lidera NS. ‘Vodili smo kampanju za Tadića u oba kruga, trčali po celoj Srbiji, zahvaljujući nama dobio je Sandžak, više smo učinili za njega nego većina ministara iz njegove DS. Tada smo mu bili dobri, a on nam ovako vraća’ - primećuje Ljajić, koji odrečno odgovara na pitanje da li je kontaktirao sa čelnicima DS. ‘Ne zanimaju me njihovi motivi za povlačenje ovakvih poteza. Ljajić kaže da njegova stranka ipak neće emotivno reagovati. ‘Preko ovako nekorektnih poteza DS ne možemo da pređemo, ali će naš odgovor biti umeren i demokratski. Nećemo povlačiti ishitrene poteze, već ćemo ozbiljno razmisliti sa kim ćemo na lokalne izbore. U ovom trenutku bliži smo odluci da idemo sami ili u koaliciji s nekom drugom strankom, ne sa DS’, najavljuje on.”

Ipak, na izborima u maju 2008. SDP nastupio je na listi “Za evropsku Srbiju – Boris Tadić”, koja je osvojila 102 mandata, od kojih su SDP-u pripala četiri. Ljajić je isticao da je zadovoljan izbornim rezultatom, ali i naglasio da je nepokolebljiv kada je u pitanju njegov stari politički protivnik. “Svima ću pružiti ruku, osim Ugljaninu koji je najveće zlo za Sandžak”, kazao je Ljajić. To je bio samo nastavak zategnutih odnosa, koji sežu u rane devedesete godine.

Blic, 17. 5. 2006. godine
„Ugljanin je dovoljno lud da me stvarno ubije, rekao je Ljajić.“

Sulejman Ugljanin i Rasim Ljajić / Foto: FoNet, Nenad Ðorđević

Ljajić je i u novoj Vladi Srbije, na čije čelo je došao Mirko Cvetković, zadržao dotadašnji ministarski resor. Ali ministarsku funkciju dobio je i Sulejman Ugljanin, pa lider SDP-a nije krio razočaranost.

Večernje novosti, 3. 7. 2008. godine
„Upitan da li su ga koalicioni partneri sa liste ‘Za evropsku Srbiju’ pitali da li se slaže sa učešćem Ugljanina u vladi, Ljajić je odgovorio da su ga konsultovali oko učešća ‘Bošnjačke liste za evropski Sandžak’, ali da mu je tada rečeno da će ministar biti Bajram Omeragić, a ne lider SDA.
– Nisam bio protiv Omeragića, jer je on već učestvovao na sednicama vlade i bio jedan od malobrojnih koji se iskreno zalagao za smirivanje strasti u Sandžaku. Ulazak Ugljanina u vladu je već problem, jer je Ugljanin glavni generator krize u Sandžaku i najveći krivac za ekonomsku i socijalnu propast Novog Pazara, zaključio je Ljajić.“
A na lokalnim izborima 2009. godine u Zemunu i Voždovcu Sandžačka demokratska partija prvi put je nastupila kao predvodnik saveza manjinskih stranaka „Lista za toleranciju“ i osvojila tri odbornička mesta na dve opštine.
Kurir, 9. 6. 2009. godine
“Najveće iznenađenje proteklih lokalnih izbora u Zemunu i na Voždovcu za mnoge je uspeh Rasima Ljajića i njegove Liste za toleranciju. U Zemunu ta lista osvojila je jednog odbornika sa 2,21 odsto glasova, dok je na Voždovcu Ljajić dobio dva odbornika sa 3,31 odsto. ‘Ostvarili smo ogroman uspeh praktično bez kampanje, uz skromna novčana sredstva. Sad krećemo u još ofanzivnije širenje stranačke infrastrukture u celoj Srbiji. Radićemo kao i uvek do sada, taktički i strpljivo - ističe Ljajić. On podseća da je beogradski odbor SDP osnovan pre četiri godine, a da je na skupštini u martu najavio izborni uspeh. ‘Zanimljivo je da smo od srpskih glasača dobili čak 90 odsto glasova. Očekivali smo romske glasove, koji bi znatno povećali broj odbornika, ali iako su obećali, uprkos tome što su uglavnom naši članovi, glasali su za naprednjake. S druge strane, naš koalicioni partner DS nas je potcenjivao. Niko nije verovao u nas, maltene su nas smatrali Šećeroskim! - primećuje lider SDP.”
Uspesi su okuražili Ljajića i njegovu stranku, pa je poslanik SDP Mujo Muković izjavio je da će ta partija u budućnosti biti deo veće političke organizacije.
Beta, 26. 6. 2009. godine
'Zahvaljujući pre svega popularnosti predsednika SDP-a Rasima Ljajića, uvideli smo da naše biračko telo možemo značajno da uvećamo širom Srbije’, rekao je Muković i pojasnio da time partija neće izgubiti sandžački identitet, niti menjati ime. ‘Neprirodno je da stranka sa imenom 'Sandžačka' deluje u Boru, Leskovcu ili Majdanpeku. Zato će SDP zadržati sva svoja obeležja i istovremeno biti deo organizacije za koju još nismo odabrali naziv’, rekao je Muković. ‘Istina je da Sandžaku možete da pomognete onoliko koliko ste kao partija jaki u parlamentu i vladi. Bićemo još jači i moći više da pomognemo', rekao je Muković.
U avgustu 2009. Ljajić je izjavio da će rukovođenje SDP-om prepustiti Rešadu Hodžiću, visokom funkcioneru te stranke.
Tanjug, 29. 8. 2009. godine
“SDP će ostati da deluje na regionalnom nivou i sa novom SDP Srbije, čiji osnivački kongres je planiran za novembar, potpisaće poseban sporazum o partnerstvu na republičkom nivou i na izborima će nastupati zajedno, rekao je Ljajić. On kaže da to neće biti jedini primer stranačkog partnerstva i da će SDP Srbije okupiti još neke relevantne regionalne političke opcije koje će imati iste sporazume o zajedničkom nastupu. ‘SDP mora da odražava određene specifičnosti koje postoje u Sandžaku i ona će u narednom periodu uveren sam postati još jača jer će imati jaku SDP Srbije koja će joj duvati u jedra’, rekao je Ljajić, koji je uveren da će Sandžačka demokratska partija imati koristi od osnivanja SDP Srbije, jer smatra da je pomoć drugima moguća samo ako se, kako je rekao, ima veći uticaj na republičkom nivou, u političkom centru moći, na mestu gde se odlučuje. ‘U decembru ćemo potpisati sporazum o strateškom partnerstvu sa Demokratskom strankom sa kojom je dogovor postignut pre nego smo uopšte ušli u akciju formiranja nove stranke’, naveo je Ljajić dodajući da je reč o dve stranke slične političke provenijencije.”

Ljajić je u oktobru 2009. osnovao Socijaldemokratsku partiju Srbije, a u decembru je izabran za njenog prvog predsednika. “Sa sadašnjim stepenom korupcije, neznanja i javašluka Srbija neće moći da uđe u EU, niti da reši unutrašnje probleme”, ocenio je Ljajić na osnivačkom kongresu stranke.

https://www.youtube.com/watch?v=O_I22OjPXKE&ab_channel=SDPSrbije

Blic, 13. 12. 2009. godine
“Ljajić, koji je i predsednik te stranke, zauzeo se za postizanje konsenzusa s opozicijom o najvažnijim pitanjima u državi, za smanjenje Vlade na 15 ministarstava i parlamenta na 150 poslanika. On je ocenio da je veoma loše to što je deset ljudi kupilo pola Srbije, a što su vredni ljudi postali socijalni slučajevi, zbog čega je pozvao sve članove nove partije da se zahvale svima koji žele da od članstva u toj stranci naprave biznis, kao i ‘zabrinutim tajkunima’ koji žele da od te stranke naprave of-šor kompaniju. Lider SPO Vuk Drašković rekao je da srpska levica i desnica na političkoj sceni treba da budu ‘dve ruke na istom telu’, jer je u državi sve više ugroženih ljudi koji Ljajića prepoznaju kao čoveka koji može da im pomogne. ‘I svi oni kažu samo jedno: ’Rasime, spasi me!’ Čak i kada se Bramerc naljuti u Hagu, srpski premijer kaže isto: ’Rasime, spasi me!’, rekao je Drašković. Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da je SDPS Rasima Ljajića najbliža Demokratskoj stranci, na čijem je čelu, i da se radi o dve sestrinske stranke.”
Ljajić je već tada najavljivao povlačenje iz izvršne vlasti, što će činiti i narednih godina, u više navrata.
Press, 20. 12. 2009. godine
„Već deset godina sam ministar i ne želim da od te funkcije pravim zanimanje. Bilo bi smešno da ceo život provedem u nekoj vladi. Ne znam šta će biti posle pet-šest godina, ali u sledećoj vladi sigurno neću biti. Baviću se razvojem partije, verovatno ću u parlamentu predvoditi stranačku grupu, ali će neki drugi ljudi iz SDPS-a biti ministri.“

Te 2009. Ljajić je čvrsto obećao da će „Srbija do kraja godine završiti saradnju sa Haškim sudom“.
Blic, 15. 2. 2009. godine
„Ne mogu da govorim o tome koliko smo sada bliži ili dalji od Mladića, ali sigurno je da sada imamo više argumenata no proteklih meseci za optimizam. Bilo bi veliko iznenađenje ako taj zadatak ne završimo u ovoj godini.“

“Ukoliko do 31. decembra Mladić ne bude uhapšen i izručen Tribunalu u Hagu podneću ostavku”, obećao je. Međutim, pošto do kraja te godine preostala dva optuženika Goran Hadžić i Ratko Mladić nisu uhapšena, Ljajić je podneo ostavku na funkciju koordinatora Akcionog tima za saradnju sa Haškim tribunalom, ali je, ipak, ostao na mestu predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom, napominjući da neće biti uključen u operativni deo aktivnosti.

https://www.youtube.com/watch?v=5Ox16nkTnWc&ab_channel=SDPSrbije

U susret, pokazaće se, ključnim izborima 2012, Ljajić je ostavljao mogućnost široke koalicije partija, uključujući i tada najveću opozicionu Srpsku naprednu stranku.

Press, 20. 12. 2009. godine
“Moja namera je da Srbiji ponudim stranku za koju verujem da joj je potrebna. Rekao sam da su naši najbliži partneri DS i SPS, a na lokalnom nivou dobro sarađujemo i sa SNS. Važno je da više nema nepremostivih barijera.
To nisu čak ni radikali?
- Ne, nisam to rekao. Postoje stranke sa kojima nećemo praviti koalicije, ali ne želim da pominjem koje su to stranke.”

Ipak, početkom 2012, pred sam start predizborne kampanje, činilo se da je otklonio nedoumice u vezi sa budućim koalicijama.

Povezan sadržaj
Mirjana Nikolić 20. 10. 2020.
B92, 18. 1. 2012. godine
„Ne isključujem saveze sa Srpskom naprednom strankom na lokalu, ali je nerealno govoriti o savezu na republičkom nivou.“

Prema njegovim rečima, „šanse da naprednjaci formiraju vladu su gotovo zanemarljive. Jedina mogućnost je da neko iz ove vladajuće koalicije pretrči u SNS“

Konvencija liste „Izbor za bolji život – Boris Tadić“, 2012 / Foto: FoNet, Nenad Ðorđević

Na majskim izborima SDPS je nastupio u koaliciji “Izbor za bolji život – Boris Tadić”, koja je osvojila 22,11 odsto glasova (67 poslanika), a Ljajićevoj stranci pripalo je devet poslaničkih mesta.

Nakon (iznenađujuće) pobede Tomislava Nikolića, kada je bilo jasno da će biti formirana nova vlast bez Demokratske stranke, Ljajić je odgovorio da bi bilo nemoralno da prihvati poziv naprednjaka i sa njima formira vlast, jer je mandate na izborima dobio u koaliciji sa demokratama.

Politika, 6. 7. 2012. godine
„To bi bilo krajnje neprincipijelno i nemoralno s obzirom na to da smo mi bili na listi Demokratske stranke. Ja bih se naprosto osećao kao da sam nekome zavukao ruku u džep.“
Činilo se da je nepokolebljiv u takvom stavu.
Tanjug, 19. 7. 2012. godine
„Bez stava DS-a kao našeg koalicionog partnera nećemo ulaziti ni u kakve detaljne i konkretne razgovore. Za mene je to od presudne važnosti zato što hoću do kraja da ostanem korektan. Ako odluka bude negativna, nećemo voditi nikakve dalje razgovore.“
Ipak, uradio je baš ono što je govorio da neće – SDPS je napravila koaliciju sa naprednjacima, a on je postao potpredsednik i ministar, ovoga puta unutrašnje i spoljne trgovine i telekomunikacija, u Vladi koju su formirali SNS, SPS i URS.

Aleksandar Vučić i Rasim Ljajić / Foto: FoNet, Božidar Petrović

Kurir, 21. 7. 2012. godine
„S moralnog stanovišta ne osećam se dobro što sam ušao u vladu, kao da sam uradio nešto nečasno.“
Na pitanje da li je razgovarao sa Borisom Tadićem otkako je ušao u Vladu, Ljajić je kazao:
Kurir, 2. 8. 2012. godine
“Nisam. Mislim da je odluka o ulasku u Vladu najbolja za moju stranku i najgora po mene jer je s moralne strane za mene i dalje problematična. Ali sad moram da idem napred, posvetim se novom poslu i radim najbolje što mogu.”

Konferenciji za novinare posle sednice Predsedništva SDPS, jul 2012 / Foto: FoNet, Nenad Ðorđević

Kada je naredne godine najavljeno da će i u Skupštini grada Beograda biti preslikana koalicija sa republičkog nivoa, Ljajić je tvrdio da će, ukoliko krene rušenje vlade u Beogradu, njegova stranka “istog sekunda izaći iz republičke Vlade“.

Blic, 20. 7. 2013. godine
„Moram da kažem da to nije ušlo u koalicioni sporazum, ali mi ne bismo blagonaklono gledali ako bi sadašnja vladajuća koalicija krenula da ruši vladu u Beogradu. Ne znam kako bismo mi mogli da ostanemo u toj vladi ako bi se to kojim slučajem dogodilo. Mi smo u koaliciji sa DS u Beogradu i bilo bi iracionalno da tu vladu neko ruši.“

Dragan Ðilas i Rasim Ljajić / Foto: FoNet

Međutim, samo dva meseca kasnije odbornici SNS, DSS, ali i PUPS, smenili su Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika Beograda. SDPS nije podržao tu inicijativu, ali ministar Ljajić i njegova stranka nisu napustili funkcije u izvršnoj vlasti.

Blic, 26. 9. 2013. godine
„Mi smo u gradski parlament došli na listi DS i iz principijelnih, moralnih, pa tek onda političkih razloga nismo mogli podržati tu inicijativu’, rekao je Ljajić. On je naveo da bi to bilo nekorektno, prvo jer su bili na toj listi i stekli odbornike, a potom i stoga što je Đilas jedan od funkcionera DS koji su javno podržali ulazak njegove stranke u republičku vladu. Ljajić je rekao da ne želi da bude nekorektan ni prema partnerima s kojima radi, pa tako nešto ne bi uradio ni sadašnjim iz republičke vlade.“
Na sledeće izbore nije se dugo čekalo, održani su već u martu 2014, a ovoga puta SDPS nastupa u koaliciji okupljenoj oko SNS.

Ona osvaja ubedljivu većinu od 158 poslaničkih mesta (48,35 odsto glasova), od čega je SDPS-u pripalo 10 mandata. Ljajić ostaje potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija.

Aleksandar Vučić i Rasim Ljajić / Foto: FoNet, Aleksandar Levajković

I na parlamentarnim izborima 2016. SDPS nastupa pod kišobranom velike SNS koalicije, a Ljajić najavljuje da će njegova stranka na lokalnim izborima, na koje izlazi samostalno ili sa Sandžačkom demokratskom partijom, ostvariti najbolje izborne rezultate u Sandžaku od osnivanja.

Blic, 10. 4. 2016. godine
”Ovo je kampanja gde mi diktiramo tempo i ovo će biti najbolji rezultat koji je ova stranka ostvarila od osnivanja do danas. Od Pazara do Priboja po prvi put mi nemamo slabu tačku. U svim opštinama mi se borimo za najviše moguće mesto na ovim izborima”, rekao je Ljajić na ceremoniji dodele poklona onima koji su doneli najviše sigurnih glasova.”
I zaista, u poređenju sa rezultatima na lokalnim izborima 2012, Ljajićev SDPS, ostvario je bolje rezultate u pet sandžačkih opština. Ali, on je pred te izbore izneo još jedno obećanje:
Kurir, 10. 4. 2016. godine
„Neću da sedim u Vladi ako izgubim izbore u Sandžaku. Ne pada mi na pamet.“
Rezultati lokalnih izbora pokazali su da su Ljajić i njegova SDP pobedili samo u Novom Pazaru, dok su u ostalih pet sandžačkih opština ubedljivo izgubili izbore. Međutim, Ljajić nije napustio mesto u izvršnoj vlasti, nego je i u novoj Vučićevoj Vladi zadržao stare resore.

Već tada izrazio je želju da se kandiduje na predsedničkim izborima naredne 2017. godine.

Tanjug, 11. 5. 2016. godine
“Predsednik SDPS Rasim Ljajić izjavio je da se o kandidaturi za predsedničke izbore nije dogovarao sa premijerom Aleksandrom Vučićem, a kao motiv za kandidaturu je naveo želju da građanima omogući da ocene njegov dosadašnji rad u izvršnoj vlasti. Ljajić je novinarima u Beogradu, na pitanje da li to znači da neće biti ministar u vladi, rekao da ne zna. ‘Ja sam rekao da želim da izmerim sebe i svoju stranku na predsedničkim izborima, nemam nikakva nerealna očekivanja. Ne radi se ni o kakvom skrivenom planu. Ceo dan moram da objašnjavam da li je to neki dogovor koji imam sa Vučićem da bi nekom uzeo glasove, nikakvog dogovora nema i mislim da imam legitimno pravo da izađem na izbore, da izmerim sebe i svoju stranku’, naveo je Ljajić.”
Ipak, ta odluka nije bila dugog veka. Obrazlažući zašto je odustao od kandidature za predsednika Srbije i podržao tadašnjeg premijera Vučića, Ljajić je izjavio da mu nije žao zbog odustajanja “zato što ovo nije vreme za eksperimente i strančarenje”.
Tanjug, Sputnjik, 17. 3. 2017. godine
'Za SDPS svakako bi bilo bolje da smo imali svog kandidata zbog vidljivosti i naše političke prepoznatljivosti, ali nismo imali pravo na tu vrstu luksuza da u jednoj ozbiljnoj političkoj situaciji u kojoj se nalazi i zemlja i čitav region, mi kalkulišemo i bavimo se vlastitom strankom. Zato smo se odlučili da podržimo zajedničkog kandidata koalicije, i to kandidata koji ima najveće šanse da pobedi na ovim izborima’, kazao je Ljajić za Sputnjik.”
Na ministarskoj i potpredsedničkoj poziciji ostao je i nakon izbora održanih u aprilu 2016. Na njima je SDPS, kao član koalicije “Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje”, dobila 10 mandata. Ljajić je iste funkcije zadržao i u Vladi Srbije koju je od 29. juna 2017, nakon što je Vučić postao predsednik Srbije, preuzela Ana Brnabić.

Ljajić se 2019. našao na meti Vojislava Šešelja, u to vreme poslanika u Skupštini Srbije, koji ga je optužio da je – trgovac drogom. Ljajić je reagovao zahtevom Tužilaštvu za organizovani kriminal, koje je odgovorilo da se protiv njega ne vodi nikakav postupak za trgovinu drogom.

Blic, 15. 4. 2019. godine
„Sve je počelo kada je Šešelj 30. oktobra 2018. na sednici Skupštine rekao da je Ljajić ‘glavni vođa jednog od najjačih narko-kartela’, da ‘policija ima sva operativna saznanja’, ali da ‘niko ništa ne preduzima’. Ministar trgovine se zbog toga odlučio na nesvakidašnji korak, sam je sebe prijavio Tužilaštvu. ‘Obaveštavamo Vas da je tužilaštvo izvršilo provere preko MUP-a, kao i uvidom u pisarnicu tužilaštva, i utvrdilo da se protiv vas ne vodi postupak za bilo koje krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, pa tako ni za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga', stoji u odgovoru Tužilaštva Ljajiću. U međuvremenu, Šešelj je optužio Ljajića i da je vlasnik preduzeća ‘Ikan kompani’, i da finansira izgradnju 14 zgrada od po sto stanova u Sočiju, Ljajić za 'Blic' najavljuje da će ići na poligraf. ’Neću da stanem na Tužilaštvu, tražiću da idem u policiju na poligraf. Ispostavilo sam da sam odabrao najbolji mogući način za borbu protiv njegovih kleveta. Ako poligraf pokaže da ma ijednu trafiku ili kiosk posedujem, odlazim sa svih funkcija. A mislim da bi bio red da ide i on, da bi se pokazalo ko laže. Ne možemo obojica da govorimo istinu. Znam da na sudu poligraf nije validan, ali ja nemam drugog načina da pokažem da govori neistinu. I sve što je rekao da je moje, ja ću sve to kod notara da mu prepišem. Ovde se pokazalo da on laže, videćemo na poligrafu šta će biti. Ne pada mi na pamet da ga tužim, a ne verujem ni da će neko od nadležnih reagovati’, kaže Ljajić.“
Ljajić je ponovo, godinu dana pred nove parlamentarne izbore, ponovio da neće biti u kombinaciji za mesto ministra. Ali, napomenuo je da će svakako za svoju stranku tražiti ministarsko mesto.
Tanjug, 1. 4. 2019. godine
'Svakako će naš prvi razgovor biti sa SNS kao našim sadašnjim koalicinim partnerom. To je naš stav, a videćemo šta oni kažu. Od mene i SDPS ništa ne zavisi. Već smo ušli u izbornu godinu i za stranke je sada već prilično svejedno da li će izbora biti u junu ili na proleće sledeće godine. Već počinju pripreme za izbore', naveo je Ljajić. On kaže da niti izlazi iz politike, niti ide iz vlade da se nikada ne vrati. ’Odmoriću se od ove dnevne politike i verovatno ću se posvetiti stranci, koja ima perspektive da se znatno osnaži’, rekao je Ljajić.

Na desetogodišnjicu SDPS, u decembru 2020, Ljajić je kao najveći uspeh označio „opstanak stranke na političkoj sceni, očuvanje identiteta i doprinos ukupnim reformama koje se sprovode u Srbiji kako bi se ona modernizovala“.

Beta, 12. 12. 2019. godine
„Formirani smo na ideji antifašizma, antipopulizma i antinacionalizma. To su temeljne vrednosti na kojima ova stranka počiva, o svim drugim temama možemo da debatujemo, ali ovo su naši temelji. Želimo da našoj kolaiciji damo maksimalni doprinos ne samo za pobedu, nego za veliku pobedu“, rekao je kratko lider SDPS-a, uz napomenu ’da mu svako može oprostiti glup govor, ali niko ne oprašta predug govor’.“
Na početku izborne 2020. Vladimir Marinković, koji je od 2014. bio potpredsednik Skupštine Srbije, napustio je SDPS i prešao u SNS.

Vladimir Marinković / Foto: FoNet, Zoran Mrđa

Politika, 5. 3. 2020. godine
„Daću sve od sebe da na narednim izborima pobedi ova lista, predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem na svim nivoima. Njegova politika i posvećenost me je i motivisala da sa SNS-om i predsednikom Vučićem radim na izgradnji naše zemlje, poboljšanju poslovnog ambijenta i uslovima za bolji život svih građana. Smatram to velikom privilegijom i odgovornošću da se nastavi niz ogromnih i konkretnih rezultata koje je Srbija napravila, predvođena njegovom energijom u prethodne četiri godine.”
Pojedini mediji su pred junske izbore proširili vest da Ljajić odlazi na funkciju ambasadora u Turskoj, što je on okarakterisao kao „gnusnu laž“. Kazao je da je laž sračunata kako bi se, nepunih mesec dana pred izbore, diskreditovao u javnosti.
Tanjug, 28. 5. 2020. godine
“Malo je reći da je ovo najobičniji ‘fake news’, jer je ovde čitava priča iskonstruisana od početka do kraja, a vest je jednako tačna kao da je neko objavio da ću postati centarfor Barselone. O ambasadotrskoj funkciji nikada ni razmišljao nisam, jer mislim da taj posao ne bih dobro radio, a kamoli da sam o tome sa nekim razgovarao, jer to nije u domenu mog interesovanja - kaže ministar Ljajić, i dodaje da zbog toga ni posle ovih izbora, ni posle bilo kojih izbora, neće biti ambasador niti u Turskoj, ni u bilo kojoj drugoj zemlji.”
Tokom te predizborne kampanje, održane u vreme pandemije, privukao je pažnju jedan Ljajićev neuobičajen potez. Na završnom skupu SDPS u Sjenici sa bine je skočio u publiku, jer ga je, kako je objasnio, ponela atmosfera.

Blic, 17. 6. 2020. godine
„Oni su me zvali da skočim, rukama su mi davali znak, ajde dođi, verovatno su mislili da se neću usudititi. Ali, mene je ponela neverovatna atmosfera na skupu, tako da sam samo ostavio telefon sa strane i skočio. Nisam ni razmišljao da li će me uhvatiti ili ne. Bilo je neverovatno večeras na skupu, toliko mladih je bilo, toliko je bilo pozitivne energije... Pravo da vam kažem, uželeo sam se skupova a sve me je to iznenadilo jer su skupovi i na neki način u današnje vreme prevaziđeni - rekao je Ljajić.“
Ovog puta Ljajić je održao reč, napustio je Vladu, a na njegovo mesto, u oktobru 2020, došla je potpredsednica SDPS i dotadašnja državna sekretarka Tatjana Matić. Stranku u Skupštini Srbije zastupa osam poslanika, koji su to mesto dobili nastupajući na listi „Aleksandar Vučić – Za našu decu“.

Tatjana Matić / Foto: FoNet/Ministarstvo trgovine

U novembru je u Novom Pazaru uhapšeno pet visokih funkcionera lokalne samouprave i Sandžačke demokratske partije, zbog sumnje na zloupotrebu službenog položaja i mahinacije prilikom javnih nabavki.

Fonet, 12. 11. 2020. godine
„Radi se o časnim i poštenim ljudima i siguran sam da će se potvrditi da su nevini i da nijedan dinar nisu uzeli. Ja te ljude poznajem i siguran sam u njih kao u sebe“, rekao je Ljajić za portal Nova.rs. Ljajić je rekao i da je siguran da će istraga pokazati njihovu nevinost. ’Da li je bilo nekih grešaka u nekim procedurama oko javnih nabavki, ja to ne mogu da znam. To će utvrditi tužilac, ali ponavljam da je ono što znam da ti uhapšeni ljudi nisu uzeli ni dinara’, naveo je Ljajić koji je osnivač SDP.“

Početkom 2021. Đorđo Žujović, dugogodišnji funkcioner Liberalno demokratske partije učlanio se u SDPS i postao potpredsednik Izvršnog odbora te partije.

https://www.youtube.com/watch?v=V5VHWZ0o2EE

Danas, 13. 3. 2021. godine
„Kada biram političke partnere, uvek se vodim time da pokušam da radim sa normalnim ljudima, pristojnim, punim vere u pravo značenje reči čovek, a to je danas u deficitu u političkoj ponudi. Jedna vrsta mogu reći prijateljskog odnosa sa Rasimom Ljajićem me je motivisala da se opet uključim u politički život, ali i pokazatelj da on odgovara gore navedenom opisu, što je pokazao u političkoj praksi, objasnio je Đorđo Žujović upitan o motivima za njegovo angažovanje u SDPS Rasima Ljajića.“
Priblažavaju se novi predsednički izbori, ali ovog puta Ljajić nema nameru da se kandiduje. Izjavio je da će SDPS ponovo podržati kandidata vladajuće koalicije i ocenio da niko, osim Aleksandra Vučića, nema šanse da pobedi.

N1, 3. 5. 2021. godine
„Ja nisam baš Šećeroski da učestvujem na izborima na kojima nemam nikave šanse… Sigurno je da ćemo imati dva politička bloka, jedan unutar vladajuće koalicije, drugi opozicioni i takve situacije ne daju vam da se igrate… Podržaćemo kandidata vladajuće koalicije, a nijedan drugi nema šansu da pobedi osim Vučića. U ovom trenutku mislim da je politički pragmatično i racionalano da idemo u ovoj koaliciji na izbore i da podržimo kandidata koji ima najviše šanse da pobedi. Za očekivati je i da će opozicione stranke nastojati da se usaglase oko jednog kandidata koji će imati najviše šanse na tim izborima“.

Ali, funkcija predsednika Fudbalskog saveza Srbije bila bi, smatra Ljajić, prihvatljiva, jer ga „vodi strast za fudbalom“. Pre nekoliko godina bio je i član uprave „Partizana“, a i počasni je potpredsednik „Novog Pazara“.
RTV, 26. 5. 2021. godine
'Rekao sam da neću biti u vladi, niko nije verovao, ljudi su pravili šale. Onda su zaćutali kada sam se povukao i nisam ni pomišljao o tome da uđem u fudbal. Imam strast za fudbalom, ona me vodi da razmišljam u tom pravcu da se kandidujem'.

Naslovna fotografija: FoNet/Dragan Antonić