Kako može Vlada bez Rasima?

Već uveliko punoletni građani ne pamte Srbiju u kojoj Rasim Ljajić nije ministar. Vodio je ministarstvo i u državi koja više ne postoji. U vladi čiji sastav samo što nismo saznali on navodno neće uzeti nijedan resor, ali nije da i ranije nismo slušali njegove planove da se povuče iz izvšne vlasti. 

“Formiranje Vlade kasni jer niko ne zna kako se pravi vlada bez Rasima Ljajića” jeste naslov Njuz Neta i jeste šala, ali samo na prvi pogled. Naročito kad se pročita “Njuzov“ izmišljeni intervju sa mandatarkom za sastav nove vlade Anom Brnabić u kojem ona kao kaže “Konsultovala sam bivše premijere, ministre, ugledne politikologe, ali niko od njih nije imao ikakvu ideju kako da to uradimo. Pokušala sam da primenim i različite matematičke modele, pričala sa ljudima koji se razumeju u kombinacije, ali rezultat je uvek isti. Nemoguće je napraviti vladu bez Ljajića! Svi smo čuli da je takvih slučajeva bilo u prošlosti, ali to je bilo toliko davno da živih svedoka gotovo da nema “.

Tu šala nekako prestaje da bude smešna, jer zaista dobar deo stanovništva Srbije uopšte se ne seća vremena kada Rasim Ljajić nije bio u izvršnoj vlasti. A reklo bi se da niko nije na njega ljut. Ako se govori o preletačima, o “žutim lopovima”, o “neumerenim obožavaocima lika i  dela Aleksandra Vučića”, “propalim DOS-ovcima”- to se nekako ne odnosi na Rasima Ljajića.

Prvi put je postao savezni ministar za nacionalne manjine tadašnje SRJ davne 2000. godine, bio je ministar rada i socijalne politike u drugoj vladi Vojislava Koštunice, lidera DSS, a isti posao obavljao je i kada je premijer bio Mirko Cvetković i većinu činile demokrate. 

Potpredsednik vlade zadužen za ministarstvo trgovine i telekomunikacija bio je od 2012. kada je kabinet sastavio lider SPS-a Ivica Dačić, na istom mestu ostao kad su vlast i zvanično preuzeli naprednjaci na čelu s Aleksandrom Vučićem, pa i kada je premijersku ulogu preuzela Ana Brnabić. I nikako, nikako ne treba isključiti mogućnost da će Rasim Ljajić, bez naročitih lomova, biti deo neke buduće vlade, ko god da je predvodi.

 

Ljajić ponovio da neće biti ministar

 

Ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije Rasim Ljajić potvrdio je nedavno da posle 20 godina napušta ministarsku poziciju i da neće biti ministar u novoj Vladi.

Lider Socijaldemokratske partije Srbije (SDPS) naveo je dva ključna razloga za to.

“Prvi je činjenica da sam još pre dve godine to najavio i nekoliko puta posle ponovio. Drugi razlog su učestale optužbe mojih političkih oponenata i ovdašnje opozicije da sam u svakoj vladi i da sam večiti ministar”, rekao je Ljajić i potvrdio da to ne znači izlazak iz koalicije jer bi njegovoj partiji trebalo da pripadne jedno ministarsko mesto.

Ključna rečenica, ipak, može biti ta da, kako je rekao, želi da se posveti jačanju partijske infrastrukture i da pripremi SDPS za nove izbore kad god da se dogode.

“Tek posle tih izbora postoji realna mogućnost da budem ponovo deo buduće Vlade, naravno ako izborni rezultati to omoguće”, zaključio je Ljajić.

 

 

Mada bi se moglo naslutiti da je Ljajić prvi koji “napušta brod SNS-a” i već pravi plan za neku buduću koaliciju, to ne mora nužno biti istina jer je razloga za napuštanje koalicije Ljajić imao mnogo, pa je ipak prelazio preko svega. Naime, Ljajić poslednjih nekoliko meseci u ministarskom mandatu nije dolazio u Skupštinu Srbije i nije predstavljao ni zakone iz svoje oblasti, te je tako izbegao da se suoči s prilično ozbiljnim optužbama Srpske radikalne stranke i njenog lidera Vojislava Šešelja koji je Ljajića označio kao “glavnog vođu jednog od najjačih narko-kartela.

Šešelj je tvrdio da “policija ima sva operativna saznanja o tome, a sve je kulminiralo knjigom “Novopazarski kralj heroina Rasim Ljajić”, čiji je Šešelj autor. Nekoliko puta je u Skupštinskoj raspravi dolazilo do oštrih rasprava radikala s poslanicima Ljajićeve SDPS i nije ostalo neprimećeno uporno ćutanje Ljajićevih koalicionih partnera Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, a predsedavajući su svaki put dozvoljavali radikalima da nadugačko govore o Ljajićevim navodnim narko-mafijaškim poslovima, bez opomena.

“Ministarstvo unutrašnjih poslova ne raspolaže informacijama da je ministar Rasim Ljajić deo ili organizator neke organizovane kriminalne grupe”, bilo je prilično šturo objašnjenje ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića na sve optužbe još krajem 2018. godine i Ljajić je ostao na mestu ministra do kraja mandata.

 

A povlačenje najavljuje još od 2009.

 

Povlačenje iz politike Ljajić je počeo da najavljuje još 2009. godine, i to je ponavljao svaki put kad dodje do krize u njegovom rodnom Sandžaku. Istinomer je pisao i prošle godine o Ljajićevim “povlačenjima iz Vlade” do kojih nikada nije došlo.

 

Foto: FoNet/Zoran Mrđa

 

“Već 10 godina sam ministar i ne želim da od te funkcije pravim zanimanje. Bilo bi smešno da ceo život provedem u nekoj vladi. Ne znam šta će biti posle pet-šest godina, ali u sledećoj vladi sigurno neću biti. Baviću se razvojem partije, verovatno ću u parlamentu predvoditi stranačku grupu, ali će neki drugi ljudi iz SDPS-a biti ministri”, kazao je Ljajić krajem 2009. godine.

Već tada je javno govorio je da je “preumoran i da nakon sledećih izbora neće biti u izvršnoj vlasti.  I dve godine kasnije tvrdio je da posle sledećih parlamentarnih izbora neće biti član Vlade, ali da će nastaviti da se bavi politikom, verovatno kao poslanik.  

Pred izbore 2012. činilo se da je ostao pri ranije donetoj odluci.

(Kurir, 1. 5. 2012. godine)
'Očekujem da ćemo imati značajno mesto u izvršnoj vlasti i da će neki ljudi iz SDPS učestvovati u vladi, ali ne i ja.'

Slične izjave javnost je čula još nekoliko puta sve do 2018. kada je čvrsto obećao:

(Blic, 3. 12. 2018. godine)
'Bez obzira da li nas očekuju novi izbori ili nova rekonstrukcija, ja u oba ta slučaja više neću biti u Vladi, ni posle rekonstrukcije, ni posle izbora. To je definitivna odluka. Mislim da sam se umorio od ove operativne dnevne politike, a i javnost se umorila od mene.'

 

Kako mu uspeva? 

 

Još od kako je godinama, u najaktivnijem periodu, bio zadužen za saradnju s Haškim tribunalom, očekivalo se da će na sebe navući gnev velikog dela javnosti, ali to se nije dogodilo. 

Nagrada “Najevropljanin u oblasti politike, koju dodeljuje Evropski pokret u Srbiji, uručena mu je 3. decembra kao ministru za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore. (Izvor: Vreme, 08.12.2005)

Podsetićemo i na tekst iz 2007. kada je i istraživanje Glasa javnosti u pokazalo da je u kategoriji “najpozitivnija ličnost” pobedio ministar rada i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Hagom Rasim Ljajić, o čemu je bilo reči u Timeline-u Istinomera.

 

 

(Izvor: Glas javnosti, 1.1.2008)
'Celokupnim ponašanjem, kulturom dijaloga i racionalnim stavom Ljajić je, bez sumnje, zaslužio ovu titulu - zaključio je psiholog Žarko Trebješanin. 'Ne eksponira se kao njegove kolege, radi delikatne poslove koje drugi izbegavaju i s dostojanstvom obavlja posao. Umereno i lepo odgovara na kritike', rekao je on i dodao da je Ljajić, načinom borbe za ugled Srbije u svetu, postavio viši standard u kulturi dijaloga u Srbiji.

Ni marketinški stručnjak Cvijetin Milivojević nije se dvoumio kada je trebalo izabrati najličnost. 'Ljajić je uspeo da izgradi identitet koji političari, i iz vlasti i iz opozicije, uvažavaju. Predstavlja državnu politiku na pravi način, tolerantan je, ozbiljan funkcioner, a istovremeno je u vrlo nezahvalnoj poziciji. Uprkos svemu, dobro pliva', rekao nam je on.'

A možda je odgovor dat još na osnivačkom kongresu Socijaldemokratske partije Srbije u Sava centru 2009.godine. Mi koji smo tom događaju prisustvovali davno smo zaboravili šta se tada dešavalo i kada je bilo, ali se svi sećaju govora lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića da je u državi sve više ugroženih ljudi koji Ljajića prepoznaju kao čoveka koji može da im pomogne. I svi oni kažu samo jedno: ’Rasime, spasi me!’ odzvanjao je Sava centrom Draškovićev poklič, tada u prisustvu lidera sadašnje opozicije, da bi samo tri godine kasnije i Drašković i Ljajić postali deo neke nove, potpuno drugačije vlasti.

I na kraju, zašto nema toliko otrovnih komentara na račun Rasima Ljajića kao što ih ima na račun nekih  drugih “večitih ministara”? Možda i zato što je jedan od retkih koji je u živom programu RTS-a dozvolio sebi da zaplače govoreći o smrti Olivera Ivanovića, ali i da sa funkcije ministra tada kaže da “ne veruje da će počinioci ubistva biti otkriveni”.

Naslovna fotografija: Istinomer/ Zoran Drekalović