Stiglo je leto 1991. godine. U Jugoslaviji očekivano vruće. U svakom smislu. Za prve dane kalendarskog početka najvrelijeg godišnjeg doba zakazana su proglašenja nezavisnosti dve zapadne republike – Slovenije i Hrvatske. Tuđman, Milošević i Izetbegović sastančili su od Splita do Makedonije navodno tražeći rešenje krize, a američki državni sekretar Džejms Bejker stigao je u Beograd. Brod je puštao na sve strane, ali nada da je moguće da sve prođe bez rata i dalje je plutala. Završeno je (ispostaviće se, poslednje) fudbalsko prvenstvo SFRJ, a prikazana je i poslednja epizoda "Boljeg života", najduže TV serije u istoriji jugoslovenske televizije. Simbolično. Čekao se 26. jun i svečane sednice parlamenata Slovenije i Hrvatske.

Mediji u Srbiji doživeli su tokom marta (prividnu) renesansu. Rečnik kojim se govorilo o opoziciji i njenim liderima pročišćen je, urednici su zamenjivani (naizgled) tolerantnijim kolegama, a skupovi antirežmlija dobijali su pristojan prostor u medijima, pa su čak i direktno prenošeni na državnoj televiziji.

Tokom svojih zatvorskih dana Vuk Drašković je napisao žalbu Veću okružnog suda u Beogradu povodom rešenja o pritvoru. Tekst tog pisma objavljen je krajem marta 1991. u "Večernjim novostima". Na to pismo se, nakon skoro dve decenije, pozvao Radmilo Bogdanović kada je odgovarao na novinarsku konstataciju da ga "svakog devetog marta, Vuk Drašković razvlači po novinama".  

Demonstracije su završene, ali su njihovi odjeci i dalje odzvanjali Beogradom. Studenti osokoljeni uspešnim završetkom svog bunta i ostvarivanjem svih traženih zahteva, organizuju susret sa predsednikom Republike. Bila je to prilika koju nije imala ni opozicija - da najmoćnijem čoveku u zemlji u lice kažu sve što misle o njemu i njegovoj vlasti. Kako su utihnuli govori u Terazijskom parlamentu počele su da se naziru pukotine u odnosima između organizatora.

Mada je u noći između 13. i 14. marta izgledalo da će se usvajanjem zahteva studenata u Skupštini Srbije i dolaskom poslanika i predsednika Vlade na Terazije, okončati višednevni protesti, akademci su bili kategorični. Moraju biti ispunjeni SVI zahtevi. Studenti su insistirali na tome da ministar policije odmah napusti funkciju. Pojedini govornici su pokušavali da ih ubede da to nije toliko važno, jer je većina njihovih zahteva već ispunjena.

Dok su poslanici u Skupštini podizali temperaturu svojim raspravama, nervoza se prenosila i na Terazije. Odlučni da ne odustanu ni od jednog svog zahteva, studenti su čekali ishod parlamentarne rasprave. Druga noć studentskih demonstracija na Terazijskom platou protekla je, uglavnom, u iščekivanju odluka sa zasedanja Narodne skupštine.

Plamen bune 9. marta sada je bio u rukama studenata ispred Terazijske česme. Režim je svoju retoriku 'razjapljenih čeljusti', demonstriranu prema pripadnicima opozicije, morao da umekša prema akademcima, pripremajući teren da još jednom prizna 'da su studenti u pravu'.

Studenti nisu pristajali da prihvate novi poredak koji je na tenkovskim gusenicama unet u centar Beograda i politički život Srbije. Huk protesta koji je svega nekoliko stotina akademaca unelo na plato kod Terazijske česme, preko noći je narastao na moćni otpor režimu koji se merio u desetinama hiljada okupljenih, odlučnih da istraju u svojim zahtevima. Ali, ni vlast nije gubila vreme.

Zora je smenila dugu devetomartovsku noć, ali nije uspela da spere tragove proteklog dana. Dva života su zauvek ugašena, lider pobune i njegovi najbliži saradnici bili su u zatvoru, a tenkovi na ulicama. Bura je bila na vidiku i pretila da smeni košavu.

Dan je prelazio u noć, ali smirenje je još bilo daleko. Vuk Drašković je sa prozora Parlamenta zahtevao vladu nacionalnog spasa, a odgovor vlasti stigao mu je vrlo brzo - obučen u policijske uniforme.