Činilo se da to martovsko prepodne nema kraja. Događaji su se ređali kao na traci. Suzavci, pendreci, motke, betonske kocke... Pokliči, jauci, psovke i komande. Čekao se govor lidera.

Dugo sanjani prvi višestranački izbori ostali su u poslednjim danima 1990. godine. Opozicija, do nogu potučena, šćućurila se u uglu skupštinske sale sa jedva nešto više od petine osvojenih mandata. Ali, spremna da ne ćuti. Milošević, činilo se, jači nego ikad. Sa 3,3 miliona glasova dobijenih na predsedničkim izborima i 196 poslanika na republičkom višestranačkom megdanu, mogao je da bude spokojan. Pred njim su bile četiri godine vladavine bez stresa.

Opozicija je prikupljala snagu kako bi pokušala da u drugom izbornom krugu osetnije parira režimskim kandidatima i ublaži fijasko sa predsedničkih izbora.

Izbori su završeni! Slobodan Milošević je ubedljivo pobedio sa 65,34 odsto glasova, a SPS je u drugi krug izbora za parlament, zakazan za 23. decembar, ušao sa priličnom prednošću. Opozicija je bila u šoku. Trebalo je brzo prevladati osećanje malodušnosti, prestati sa međusobnim optuživanjima i motivisati birače da u drugom krugu podrže kandidate opozicije, spasavajući ono što je još bilo moguće.

Srbija se približila dugo očekivanom 9. decembru, prvim višestranačkim izborima posle pola veka, ali i (ništa manje željenoj) predizbornoj tišini. Kandidati su koristili poslednje trenutke pred dvodnevno zatišje da pošalju poruke koje će sigurne glasače učvrstiti u uverenju da su oni zaista najbolji izbor, kao i da razdrmaju neodlučne i pridobiju ih na svoju stranu. A valjalo je i još jednom žestoko udariti po protivnicima.

Kampanja za prve demokratske izbore "prljala" se sve više kako su se izbori primicali. Kako izgleda provlačenje kroz državnu medijsku mašinu za mlevenje političkih protivnika najžešće je na svojoj koži osetio lider SPO.

Opozicija, zadovoljna malom, ali ipak značajnom pobedom u borbi za pošten(ij)e izbore, ušla je u sam finiš izborne trke sa, činilo se, psihološkom prednošću u odnosu na konkurente. Vuk Drašković je govorio o Miloševiću kao faktoru destabilizacije u Jugoslaviji i direktno pozvao predsednika presedništva Srbije da ga uhapsi.

Vlast je, iako odlučna u odbrani stava da su uslovi za održavanje izbora na nivou onih u zemljama sa dugom demokratskom tradicijom, na kraju, bojeći se da svet neće priznati rezultate izbora, ipak pristala da prihvati amandmane na izborni zakon, na kojima je insistirala opozicija.

Na manje od mesec dana pred izbore, 19 opozicionih stranaka odlučilo je - da ih bojkotuje. Pojedini predsednički kandidati povlačili su podnete kandidature. Mlado višestranačje već se našlo u ćorsokaku.

Oštra retorika i vlasti i opozicije svedoči o burnoj predizbornoj kampanji, očekivanoj u žestokoj borbi za mesta u prvoj posleratnoj višestranačkoj skupštini.