9. mart – dve decenije (1. deo)

Dugo sanjani prvi višestranački izbori ostali su u poslednjim danima 1990. godine. Opozicija, do nogu potučena, šćućurila se u uglu skupštinske sale sa jedva nešto više od petine osvojenih mandata. Ali, spremna da ne ćuti. Milošević, činilo se, jači nego ikad. Sa 3,3 miliona glasova dobijenih na predsedničkim izborima i 196 poslanika na republičkom višestranačkom megdanu, mogao je da bude spokojan. Pred njim su bile četiri godine vladavine bez stresa. Vuk Drašković, uzdanica antirežimlija, viđen za novog vođu koji će komunizam gurnuti niz stepenice Predsedništva Srbije, nije dobacio ni do milion glasova. Hrabrio je svoje demoralisane pristalice govoreći da je Miloševićev režim „gnjila kruška koja će otpasti najkasnije do Đurđevdana“, ali je to više zvučalo kao pucanj iz pištolja plašljivca, koji bi trebalo da razbije strah od jeke pobedničkih plotuna i fanfara iz socijalističkog štaba. Jugoslavija je bila pred ratom, a Srbija sa nepromenjenim režimom, delovalo je, išla mu je u susret sa raširenim rukama. Zima 1991. je prolazila, ali led koji je okovao političku scenu u Srbiji bio je sve deblji.

Dan kada se režim zaljuljao

A onda je osvanula vetrovita subota, 9. mart 1991. I hiljade ljudi na beogradskom Trgu Republike. Ohrabreni jedni drugima, zahtevali su odlazak režima. A povod za skup, naizgled, bezazlen. Zbog uvredljivog komentara na državnoj televiziji, tražio se demanti. Ko je mogao da sanja da će to biti uvod u najveće demonstracije u Beogradu još od studentske pobune 1968. ? I tenkove na ulicama ? I smrt dvojice ljudi ? I da će Golijat Milošević biti u nokdaunu, koji će, uz puno sreće, izdržati na nogama ? Verovatno niko, a čini se ponajmanje organizatori. Da li je to bila prva propuštena šansa opozicije ili samo trenutak kada je antimiloševićizam pokazao da ima zube? Ili i jedno i drugo. Sigurno je jedno – bio je to dan kada se režim prvi put zaljuljao. Opasno.

Opozicija je već mesecima bila nezadovoljna tretmanom u državnim medijima.

„Opštinski odbor SPO Novog Beograda pozvao je svoje članove i građane Srbije da bojkotuju sva izdanja lista ‘Politika’ i da ne plaćaju pretplatu za TV Beograd. Razlog za ovakav poziv je, kaže se u saopštenju koje je potpisao Nedeljko Pavlović, višemesečni teror nad građanima Srbije, koji nemilosrdno vrše TV Beograd i novinsko – izdavačka kuća ‘Politika’.“ (Borba, 1. 2. 1991. godine)

Ali, kap je prelila čašu 16. februara uveče, posle komentara Slavka Budihne u Dnevniku 2 TV Beograd.

Nakon toga, SPO je tražio zadovoljenje.

„Komentator TV Beograd, gospodin Slavko Budihna, u drugom izdanju TV Dnevnika 16. 02. 1991. uveče optužio je Srpski pokret obnove (SPO) da sarađuje i ‘sa krajnjom profašističkom i proustaškom Hrvatskom’, što se – prema komentatoru – jasno vidi iz pisma kojeg je predsednik SPO Vuk Drašković uputio predsedniku Hrvatske dr Franji Tuđmanu, kao i iz odnosa SPO prema Jugoslovenskoj narodnoj armiji i nedavnom mitingu žena u Beogradu… SPO nije za boljševizam, već za demokratiju i nije za rat, već za razgovore. Nećemo da na mržnji, strahu, propalim tiranijama i bedi gradimo jedinstvo nacije. Ne damo da nam gine omladina. Srbiju pritiskaju siromaštvo, nezaposlenost, opšte propadanje.“ (Srpska reč, 4. 3. 1991. godine)

Ipak, u RTB su, pozivajući se na prinicipe novinarske profesije, smatrali da za demanti nema mesta.

„Gotovo svo istupi čelnika SPO-a, uključujujući i pismo Franji Tuđmanu, objavljeno ove sedmice u ‘Vjesniku’, samo su konačno razgolićavanje onoga što je potpuno jasno: da je na političkoj sceni Srbije, desnica spremna radi svojih interesa da sarađuje i sa krajnjom proustaškom i profašističkom Hrvatskom i svakom drugom ekstremnom desnicom, iako je to suprotno vitalnim istorijskim interesima srpskog naroda… Što se tiče vašeg zahteva za odgovor na komentar u televizijskom Dnevniku 2, takva vrsta odgovora, radi poznavanja i poštovanja novinarske profesije, daje se za demantovanje netačnih informacija, a ne komentara.“ (glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTB Predrag Vitas, Srpska reč, 4. 3. 1991. godine)

Odgovor SPO na odgovor RTB bio je – poziv na demonstracije!

Vlada Srbije je dala nedvosmislen odgovor.

„U vezi sa pozivom SPO na demonstracije 9. marta u kome su sadržane otvorene pretnje Radio televiziji Beograd, Vlada Republike Srbije ističe da neće dopusti nikakvo nasilje niti ometanje javnog saobraćaja i ugrožavanje ljudi i imovine na ulicama Beograda ni 9. marta, ni ubuduće. S obzirom da su redovni višestranački izbori održani i Ustav Republike stupio na snagu, ne postoji opravdanje za bilo koga da nasilničkim ponašanjem ugrožava ljudska i građanska prava građana i javni red i mir.“ (odgovor Vlade Srbije na pismo SPO, Politika, 8. 3. 1991. godine)

Ni policija nije delila mišljenje najjačeg Miloševićevog oponenta.

„Pored izloženog skrećemo Vam pažnju da ste u Vašem proglasu za demonstracije od 5. marta 1991. godine, između ostalog, naveli i sledeće: ‘Građani Srbije, budimo dorasli istorijskom trenutku. TV Bastilju moramo da oslobodimo’. To, po našoj oceni, može ozbiljno da utiče na mir i sigurnost građana i izazove realnu opasnost ozbiljnog narušavanja javnog reda i mira u gradu. Smatramo da svoje mirne demonstracije treba da održite na Ušću, koje je i pogodno za te svrhe jer ćete, u protivnom, snositi punu odgovornost.“ (odgovor beogradskog SUP-a SPO-u, Politika, 7. 3. 1991. godine)

SPO nije imao nameru da ide na „omraženo“ Ušće. A kontramiting podrške režimu spremao je Pokret žena za očuvanje Jugoslavije.

„Zameram Borbi što je objavila da sam joj prošli intervju dala u ‘audiu’, a ne u ‘golfu’ kako je uistinu i bilo, rekla je Branislava Morina, čelnica Pokreta žena za očuvanje Jugoslavije, na početku svoje izjave o predstojećem kontramitingu, a koji Pokret priprema kao odgovor najavljenom protestu Srpskog pokreta obnove ispred TV Beograd. Vreme pompeznog proslavljanja 8. marta je prošlost, kaže popularna BUBA, a za miting sazvan za sledeći dan veli da je izazvan. Izazivač je Vuk Drašković, ponajpre svojom izjavom da se komunisti pred opozicijom brane suknjicama. Mi ne krijemo da nam je motiv i odbrana televizije, ali je lični motiv presudan. Izazvane smo na ovaj kontramiting i saznanjem da Drašković pregovara sa čelnicima HDZ-a u Pokajnici, sa čelnicima SDA u Priboju, a nema nikave misterije oko toga da podržava reformiste Ante Markovića. On i Rugovu poziva na pregovore, dok silovanje devojčica na Kosovu još traje, dok Srbi na Kosovu još uvek namaju miran san… Ako SPO ide na Ušće idemo i mi. Ako ne ode on ni mi nećemo. Gde su oni tu smo i mi.“ (Borba, 8. 3. 1991. godine)

A počelo je kao mirne demonstracije…

Ujutro 9. marta Trg je već bio pun.

„Već posle deset časova jake policijske snage sakupljene iz cele Srbije kao i velike snage rezerevnog sastava milicije, okupirale su sve ulice centra Beograda, sve prilaze glavnom gradu, u želji da spreče mirne demonstracije organizovane od strane SPO kojima su se pridružile sve opozicione partije i stranke Srbije. Već u deset časova milicija na oklopnim transporterima, sa vodenim topovima i suzavcem, nasrnula je na goloruki narod koji je ipak uspeo da se probije do Trga Republike.“ (Borba, 10. 3. 1991. godine)

Ubrzo su krenuli prvi sukobi.

„Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je zbog ‘agresivnog ponašanja učesnika demostracija’ na Trgu Republike u Beogradu u 11.40 časova probijen kordon pripadnika milicije.“(Borba, 10. 3. 1991. godine)

Ni sa jedne strane nije bilo odstupanja.

„Demonstranti su nabavili i neku vrstu oružja. Pajsere, motke. Ljudi iz okolnih ulica zvižde, pre svega miliciji. Viču: ‘Idite u Pakrac’, ‘Idite na Kosovo’.“ (Borba, 10. 3. 1991. godine)

Bilo je aluzija i na ne tako davne događaje u Bukureštu.

„Od spomenika stižu povici ‘Slobo, fašisto’ i ‘Olea, olea, Sekuritatea’. Jedan čovek govori milicioneru koji se nalazi na uglu Makedonske i Kolarčeve: ‘Deco, ovo je vaš narod’.“ (Borba, 10. 3. 1991. godine)

Tenzija je bilo i na prilazima Trgu Republike.

„Dok je na Trgu Republike već trajao sukob milicije i demonstranata, na raskrsnici Vašingtonove i Ulice 29. novembra grupa od dvestotinjak pristalica SPO-a stajala je (nešto posle 11.30 časova) okružena policijskim kordonom, koji im nije dozvoljavao da se upute prema Trgu. Među demonstrantima se nalazio i predsednik stranke Vuk Drašković, nastojeći da smiri napetu situaciju.

– Stvari kreću tokom koji mi ne želimo. Apelujem na miliciju da me pusti da idem da smirim narod. Može da potekne krv. Ja vas molim: niko ne sme dirati miliciju. Nije nam ona cilj, nego televizija. 

Petnasetak minuta kasnije kordon je ipak, probijen. Demonstranti su se, bez ozbiljnijeg suprotstavljanja milicije (što je verovatno bio jedni takav slučaj u toku dana), uputili ka Trgu Republike da se pridruži ostalima.“(Borba, 8. 3. 1991. godine)

Lider SPO se uskoro okupljenima obratio sa balkona Narodnog pozorišta.

„Ne znam ni jednu vlast koja je četvoricu novinara branila svom vojnom silom. Mi ne demonstriramo protiv vlasti, protiv izbornih rezultata i vojske, već tražimo ostavke četvorice novinara i objavljivanje demantija da članovi SPO-a nisu ustaše. Nijednom milicioneru, obećavam, neće faliti dlaka sa glave, ali opelujem da i oni poštuju ovaj narod ovde, jer su to njihova deca i rođaci. Čekamo nerazumnu vlast – ona je danas na potezu.“ (predsednik SPO Vuk Drašković, Borba , 8. 3. 1991. godine)

 

9. mart – dve decenije (2. deo)

9. mart – dve decenije (3. deo)