Početak višestranačja na četiri M

Siniša Dedeić 9. 12. 2010.

I samo raspisivanje izbora predstavljalo je malu, ali teško izvojevanu pobedu zametka buduće opozicije. Iako su prve političke stranke u Srbiji nastale krajem 1989. i početkom 1990. godine, a zapadne republike tadašnje Jugoslavije na višestranačakim izborima izabrale svoja nova rukovodstva, Srbija je, kao i obično - kaskala. Od ideologa buduće Socijalističke partije Srbije čuli su se stavovi da Srbiji i nije potrebno višestranačje već "partijski pluralizam", dakle više mišljenja, ali u okviru jedinstvenog Saveza komunista.

Tek nakon pritisaka iz zemlje, ali i sveta, na talasu promena koje su se dogodile u Istočnoj Evropi, Slobodan Milošević pristaje na formiranje višepartijskog političkog sistema, pa u julu 1990. donosi Zakon o političkim organizacijama, a u istom mesecu registrovao je i svoju SPS, sjedinjujući Savez komunista Srbije sa republičkim Socijalističkim savezom radnog naroda (SSRN).

Ipak, želeo je da jednopartijska Skupština najpre donese novi Ustav, pa da se tek potom ide na izbore. Rezultati prvih izbora mogli su se naslutiti već nakon referenduma, na kome su se građani izjašnjavali da li treba prvo menjati Ustav Srbije, pa zatim raspisati izbore. Opcija da se najpre promeni Ustav, za koju se zalagalo rukovodstvo SPS-a, pobedila je sa 98 odsto glasova!

Plakat sa demonstracija 13. juna 1990 / Izvor: „Srpska reč“, jul 1990.

Predizborna kampanja je, bar što se tiče Miloševića, sada mogla da počne. A kampanja je, nezvanično, startovala sa prvim pendrecima po leđima (nezvaničnih) opozicionara, u junu te godine, kada je došlo do sukoba između pristalica opozicije i vlasti ispred zgrade Televizije Beograd. Tom prilikom policija je tukla desetine demonstranata među kojima i predsednika i potpredsednika Demokratske stranke Dragoljuba Mićunovića i Borislava Pekića. Situaciju u kojoj su sve poluge vlasti u rukama jedne opcije na budućim izborima, možda je najbolje opisao tadašnji generalni sekretar Narodne radikalne stranke.

Lekarski nalaz o povredi Dragoljuba Mićunovića na demonstracijama 13. juna 1990 / Izvor: „Srpska reč“, jul 1990.

generalni sekretar Narodne radikalne stranke Milenko Radić, Srpska reč, 15. 7. 1990. godine

'Vlast u Srbiji počiva na četiri M: Milošević, Mitević, Minović i milicija.'

O iznuđenom kraju komunizma u Srbiji govorio je i predsednik Demokratke stranke Dragoljub Mićunović.

predsednik DS Dragoljub Mićunović, ON, septembar 1990. godine

'Do juče, komunistički rukovodici govorili su da ne daju vlast bez krvi, od Petra Stambolića, Čkrebića, Dragoslava Markovića… tek kad se pokazalo šta se dogodilo Čaušeskuu, prestali su da to govore.'

Kao najozbiljniji pretendent na mesto prvog čoveka Srbije iz redova opozicije izdvojio se predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković.

Naslovna strana lista „On“, 1990. godina

predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, Srpska reč, 1. 7. 1990. godine

'Nije mi, verujte, drago što uzvikujete moje ime. Jedan od uslova preporoda našeg naroda je i da se te ružne navike veličanja i obožavanja bilo koga oslobodimo.'

Tema koja je dominirala u kampanjama za sve republičke izbore u tadašnjoj Jugoslaviji bila je sudbina SFRJ.

predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, Srpska reč, 1. 6. 1990. godine

'Neko namerno širi psihozu straha. Navodno, rat sa Hrvatima je neizbežan ako Srbi ne saviju vrat pred suludim Tuđmanovim zahtevima. Ta opasnost ne postoji. Sticajem istorijskih okolnosti Hrvati su poprimili psihologiju hijene. Oni nisu nikada ratovali sa Srbima, sem ako im neki Franjo, neki Kajzer, neki ujak Hitler ili Musolini nisu bili i prethodnica i zaleđina. Tih i takvih ujaka u Evropi danas nema i neka gospodin Tuđman i ustašoliki 'jastrebovi', koji prete postavljanjem hrvatskih barjaka po srpskim zemljama, slobodno izvole da to učine i da se prvi put u svojoj povijesti sami, brk u brk, nađu sa Srbima. Oni, verujte, na to nisu spremni...'

Drašković je imao i konkretne predloge za slučaj raspada države.

predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, Srpska reč, 15. 7. 1990. godine

'Mi ćemo gospodi sa zapada ispostaviti precizan račun: za federaciju smo pod ovim, ovim i ovim uslovima. Ako će Srbija imati autonomije, bogami će ih imati i Hrvatska, i to srpsku autonomiju, autonomiju Istre i autonomiju Dubrovnika. A ako neće Hrvatska, neće ih ni Srbija. Ako hoćete konfederaciju gospodo, onda će ona biti samo pod uslovima koji su pravični, koji odgovaraju istorijskom i etničkom pravu i žrtvama srpskog naroda. Sve ono, gospodo, što je na dan 1. decembra 1918. godine, kada je stvorena Jugoslavija, pripadalo Kraljevini Srbiji - momentom konfederalizacije Jugoslavije, ili njenim raspadom, automatski se vraća našoj srpskoj državi. Mi smo to uneli kao miraz, u međuvremenu nismo izgubili ni jedan rat, pa kako da izgubimo teritorije, gde smo ih to izgubili ?! Nismo ih izgubili ! Sem toga, sve teritorije, sve naše krajine u kojima su Srbi bili u većini na dan 6. aprila 1941. godine (mislim na Bosnu, Hercegovinu, Slavoniju, severnu Dalmaciju, Liku, Baniju itd.) sve one će momentom konfederalizacije Jugoslavije ili njenim raspadom automatski ući u sastav srpske države.'

Lider SPO je izraženom nacionalističkom retorikom pridobijao veliki broj pristalica.

predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, Srpska reč, 15. 7. 1990. godine

'A Hrvati ? Gde je izvor njihovom zaumlju ? Opet u slepilu pred našom kulturom, našom istorijom našom demokratskom tradicijom. Jezik im je srpski, veća polovina naroda hrvatskog našeg je korena i silom je pounijaćena i porimljena. Zlo je u njihovom kompleksu i nemoći. Mržnja, svaka mržnja izvire iz slabosti i uvek, kadli dali, stigne onoga koji mrzi.'

Iako je 1990. bila godina poboljšanja materijalnog statusa najširih slojeva stanovništva zahvaljujući programu saveznog premijera Ante Markovića, ekonomija uprkos tome, ili možda baš zbog toga, nije bila najvažnija tema u političkim programima većine stranaka. Ipak, čula su se obećanja da Srbija može uskoro da bude poput većine najbogatijih zemalja.

predsedmik NSS Jugoslovena Dragan Veselinov, ON, jul 1990. godine

'Države blagostanja polako nestaju i na Zapadu, pretvaraju se u nešto drugo, a naša socijalna struktura i naš socijalizam ne upućuju nas ka državi blagostanja - da ne pominjemo koje su to sve zemlje , već da pomenemo samo Švedsku i Švajcarsku kao primere. A o Srbiji kao Švajcarskoj to su gluposti koje govore neki srpski nacionalisti. Ti ljudi jednostavno nisu normalni.'

Najveći broj stranaka podržavao je srpske partije u drugim jugoslovenskim republikama.

predsednik DS Dragoljub Mićunović, ON, septembar 1990. godine

'Raškovićeva stranka u Kninu, Karadžićeva u BiH i ona u Crnoj Gori, stranke su programski nama veoma bliske. U početku smo čak razmišljali da to bude jedna stranka. Međutim, zbog specifičnih razloga koji je su imali ovi u Kninu, odustali su od toga, pa su postali posebna SDS. Mi smo neka vrsta prirodne koalicije, jedna demokratski blok...'

Nastaviće se…

Naslovna fotografija: Naslovna strana lista „Vreme“, decembar 1990.

Korišćena arhiva izdanja iz 1990: „Politike“, Borbe“, „Večernjih novosti“, „Vremena”, NIN-a, “Duge”, “Srpske reči”…

Knin, Kosovo i(li) bojkot izbora (2. deo)

Nesložna opozicija i bahati režim – 1990. godine (3. deo)

Ruke, barjaci i prvi raskoli (4. deo)

Ko je „lažni prorok“, a ko „ludak“? (5. deo)

Izbori kao „lutkarsko pozorište“ (6. deo)

U redu – evo vam amandmani! (7. deo)

Drašković Miloševiću daje milion glasova „fore“ (8. deo)

I Branko Kockica u trci za poslaničko mesto (9. deo)