Marko Đurić je pre svog 30. rođendana postao savetnik predsednika države Tomislava Nikolića, očigledno uspešan, jer je država odmah rešila da mu poveri pregovore o „srcu Srbije”. Kad je u borbi za Kosovo još 2015. godine „pobedio” sa pet-nula, malo je sticao prijateljstva po pokrajini, a onda je upućen za ambasadora u SAD. Sad kad je, izgleda, odnos dve zemlje Đurić podigao na najviši prijateljski nivo, vraća se u Srbiju da, kako je najavio predsednik Aleksandar Vučić, „preuzme neku od važnih funkcija”. Ako bude šef diplomatije, onda se Đurić konačno pronašao. Ako bude nešto drugo - onda će ovaj čovek nastaviti da isprobava i vežba karijere na račun države, očigledno bez stroge obaveze da bilo u čemu postigne nešto opipljivo.

Politika Slobodana Miloševića raskrstila je sama sa sobom onog trenutka kada je poražena i ona je, što je najvažnije, prošlost, izjavio je ne tako davno lider socijalista Ivica Dačić, koji poslednjih godina, čini se proračunato, želi da raskrči zatravljene staze ka bivšem predsedniku Srbije, SR Jugoslavije i svoje stranke. To je, gotovo izvesno, bio razlog zbog koja je odlučio da Miloševićevog unuka uključi u najviše stranačke organe.

"Napustio nas je nekadašnji predsednik Republike Srbije i ministar spoljnih poslova Milan Milutinović", obavestio je javnost aktuelni ministar spoljnih poslova i lider SPS Ivica Dačić, dok je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u telegramu saučešća naveo da će Milutinovića “narod pamtiti kao patriotu, koji je živeo za to da se Srbija ponovo uzdigne na mesto koje joj pripada, hrabro i nepokolebljivo zagledana u budućnost“.

Šaljući neretko zbunjujuće poruke u rasponu od "svi Srbi znaju da su izgubili Kosovo", „jedan metar na Kosovu bio bi uspeh” do "podela je rešenje" ili "nikome nećemo dati Kosovo i Metohiju", predsednik Srbije kao da i u ovoj prilici primenjuje oprobanu stranačku “keč ol” taktiku - za svakog ponešto sa ideološke tezge. Neke od takvih kontradiktornosti mogu se čuti i u samo jednom obraćanju. Upućuje li ih samo s namerom da zadovolji sve ukuse, izgovarajući poželjnosti za domaću, ali i prekograničnu upotrebu; zato što pluta bez jasnog smera i kupuje vreme do povoljnijih vetrova ili u nastojanju da maskira ono što je već zacrtao kao rešenje?

Sednica skupštine Srbije ponovo je sazvana tačno 24 časa pre početka i sada je već jasno da je to ta nova stvarnost našeg parlamentarizma jer je u celom jesenjem zasedanju sazvano samo četiri sednice, svaka na isti način. Narodni poslanici su već svesni da im Vladimir Orlić nikada neće dozvoliti da predlože i što je još važnije obrazlože dopunu dnevnog reda. Zasedanje formalno možda jeste redovno, ali se radi kao da je svakog dana nešto vanredno, hitno, od životnog i državnog značaja i prosto nema vremena da se sada neko bavi time šta opozicija smatra da je važno.

Bilo je gunđanja i u Egiptu, kad su tamošnji crnotravci i robovi zidali piramide, pa ipak su taj škrgut zuba i jauci onih koji su se strmoglavili sa skele utihnuli, a piramide stoje i dan-danas, gorde i večite kao što biće i naš Nacionalni stadion.

Posle rekordnog čekanja na novu Vladu, javnost u Srbiji je saznala ko će (najverovatnije) biti na ministarskim pozicijama. Sastav nove Vlade nije saopštila buduća premijerka Ana Brnabić, već predsednik Srbije Aleksandar Vučić na vikend sednici predsedništva svoje stranke, što nam ukazuje na još jedan mandat bez stvarne moći. U prilog ovoj tezi ide i izjava predsednika države da je sa svim ministarskim kandidatima lično pregovarao. Među prozvanima, do sada, za novu “ratnu vladu”, kako ju je imenovao naprednjak Vladimir Đukanović (“jer neka nam je Bog u pomoći, šta nas čeka”) nisu se našli Zorana Mihajlović, niti Aleksandar Vulin, kao ni Nebojša Stefanović. Na prvi pogled, čini se da se tupe i proruska i proamerička oštrica u imidžu izvršne vlasti. Međutim, simulaciju neutralnog tima, vrlo jasno narušavaju imena poput Danice Grujičić, Ivice Dačića, Radeta Baste… Iznenađenja u selekciji nema, mada su dva “slota” i dalje otvorena. Na jednom mestu opet imamo teoretičare zavera, aktere finansijskih i korupcionaških afera, vinovnike devedesetih. Ko su zapravo kandidati za ministre u novoj Vladi, na čelu sa Anom Brnabić?

U trenutku kad druga vlada Ane Brnabić ulazi u četvrti mesec tehničkog mandata, u Srbiji je sve isto kao i kad mandat nije bio tehnički. Druga vlada Ane Brnabić bila je jednako nevažna kao i prva, a da li će postojati treća vlada Ane Brnabić - više se posmatra kao pitanje fenomena. Kada ni sama premijerka niti zna, niti pokazuje da je zanima ko će voditi narednu vladu, deo javnosti pita se da li će žena koja nikada nije bila nosilac izborne liste, nije bila na bilbordima, nije često gostovala u predizbornim televizijskim emisijama, i na kraju koja nije znala da li govori na mitingu u Jakovu ili u Žarkovu - ući u istoriju kao neko ko je vodio tri vlade za redom. Jer kad sve prođe, kad “izumremo” mi koji se sećamo, postoji mogućnost da će se negde u budućnosti, primer Ane Brnabić pominjati kao nešto pozitivno, možda čak biti slavljen kao svetla tačka, period kada je bilo moguće da gej premijerka ovu državu vodi u tri mandata.

On je najduže na vlasti od svih političara, ali realno nikad nije bio vladar. Oni koji ga vole tvrde da je gospodin, oni kojima nije po volji uglavnom mu se podsmevaju. Ako društvene mreže uzmemo kao presek društva koje se interesuje za politiku, lidera Socijalističke partije Srbije (SPS) Ivicu Dačića naći ćete negde u sredini, jer ne izaziva jake emocije. Biti uz vladara, ali ne preterivati - njegova je uspešna formula za politički maraton. “Strpljen spašen”, pokazalo se još jednom posle najnovijih izbora, jer su funkcioneri Srpske napredne stranke startovali sa oštrim kritikama, a posle dve nedelje, ipak, došli do stava da je razmirice sa SPS-om najbolje rešavati u četiri oka.

Odavno jedan sastanak dvojice domaćih političara u Srbiji nije izazvao toliko pažnje kao nedavni razgovor lidera Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa sa predsednikom države i Srpske napredne stranke Aleksandrom Vučićem. I dok se utisci sležu, javnost se priseća da je takvih „istorijskih razgovora“ bilo i biće, ali značajnih rezultata neće. Bilo je, još kako, u svoje vreme mnogo važnih susreta koji su „menjali istoriju“ sve dok ih istorija nije negde zaturila. Prosto da se razuman čovek zapita, da li je svrsishodnije (kao na filmu) tragati za načinima komunikacije između ljudi i vanzemaljaca ili objašnjavati da bi razgovor bilo koja dva čoveka, trebalo valjda da bude normalna stvar.