„Tenkovska 10“ (4. deo)

Zora je smenila dugu devetomartovsku noć, ali nije uspela da spere tragove proteklog dana. Dva života su zauvek ugašena, lider pobune i njegovi najbliži saradnici bili su u zatvoru, a tenkovi na ulicama. Bura je bila na vidiku i pretila da smeni košavu.

Da jučerašnji dan nije bio samo san, svedočili su krvavi otisci.

„Ispred ‘Londona’ još uvek su vidljivi tragovi krvi na mestu gde je poginuo Branivoje Milinović. Pored nje, na asfaltu, četiri crvena karanfila, nekoliko cigareta i komad hleba.“ (Borba, 11. 3. 1991. godine)

Beograd je pokušavao da se vrati u „redovno stanje“.

„Negde oko 11 časova juče, samo na prvi pogled prostor između Slavije i Terazija izgedao je – mirno. Bez neke veće priče po ulicama, samo sa do krajnosti šokiranim pogledima Beograđani su ‘išetali’ u centar.“  (Borba, 11. 3. 1991. godine)

Studenti se nisu lako mirili sa postojećim stanjem.

„Osuđujemo brutalnosti vlasti prema okupljenom narodu i tražimo potpunu odgovornost onih koji su naredili upotrebu sile. Ovo su samo dva od pet zahteva koje su akademci iz Studentskog grada pročitali na jučerašnjem zboru održanom u „najvećem studentskom naselju na svetu“. Pred oko 800 ljudi zatraženo je da se preispita pojedinačna odgovornost svih onih koji su doprineli ovakvom stanju.“(Borba, 11. 3. 1991. godine)

I poslanici opozicije iskazivali su svoje nezadovoljstvo – štrajkom glađu!

„Poslanici Skupštine Srbije koji su sinoć stupili u štrajk glađu izražavaju ogorčenje zbog neprihvatljivog manipulisanja javnim mnjenjem i srpskom nesrećom u Kninu, Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu zbog laži da su jučerašnje mirne demonstracije u Beogradu bile uperene protiv srpskog naroda, nacionalnog jedinstva i ujedinjenja, odbrane srpstva od Kosova do Zagreba. Poslanici opozicije su prvi u višestranačkom parlamentu Srbije zahtevali da se svim Srbima unutar granica Jugoslavije priznaju državljanstvo Republike Srbije, garantuju sva ljudska i građanska prava, lična sigurnost i nacionalna ravnopravnost… Saopštenje su potpisali, između ostalih, Slobodan Rakitić, Nebojša Popov, Dragan Veselinov, Milan Miković, Mihajlo Marković…“(Borba, 11. 3. 1991. godine)

Zajedničko saopštenje izdali su i opštinski odbori SPS Čačka, Gornjeg Milanovca i Lučana, sa potpuno drugim ciljem.

„U vreme kad je srpski narod okružen nerazumevanjem i mržnjom i kad se bori sa nevoljama koje su im nametnuli oni koji razaraju njegovo jedinstvo i vode u neslogu mogu biti samo izdajice. Vuk Drašković, sa svojim istomišljenicima svrstava se u red najrevnosnijih pomoćnika Franje Tuđmana i šiptarskih secesionista. Uznemireni građani Čačanskog, Takovskog i Dragačevskog kraja, svesrdno će podržati energične mere Republike Srbije da se svim sredstvima odbrani poredak i garantuje bezbednost svakog građanina.“ (Borba, 11. 3. 1991. godine)

Ko je pozvao tenkove? 

Opozicija je organizovala konferenciju za štampu.

„Glavno pitanje na konferenciji za štampu postavio je, već na samom početku, narodni poslanik Demokratske stranke dr Zoran Đinđić: „Da li je vojska na ulicama zbog vanrednog stanja ili je jednostavno jedan čovek nagovorio drugog čoveka, svog poznanika, da pošalje u Beograd tenkove?“ I odgovor je bio Đinđićev: „Jedan čovek je dokazao da njegove odluke moraju da se poštuju bez obzira na cenu. Ispostavilo se da nigde u Evropi istina nije toliko skupa kao u Srbiji. Cilj demonstracija bilo je najobičnije objektivno, nepristrasno, vanpartijsko informisanje. Zahtev je očigledno bio prevelik. I dogodilo se da zbog onoga što se u Evropi podrazumeva, u Beogradu padnu žrtve.“ (Borba, 11. 3. 1991. godine)

Patrijarh Pavle pozivao je na mir.

„Zar ovoj zemlji nije dosta bratoubilačke krvi? Zar da u krvi zaplivamo i mi u ovo nesretno vreme i u ovakvim nesretnim prilikama kada nas dozivaju i ne mogu nas dozvati čovečnost i razum, rekao je patrijarh Srpski Pavle nakon jučerašnje liturgije u Sabornoj crkvi.“ (Borba, 11. 3. 1991. godine)

Događaje u Beogradu komentarisali su i predstavnici Srba u Hrvatskoj i BiH.

„Ovo je nasilnički i nedemokratski udar na legalno izabranu Vladu Republike Srbije, a prije svega na jedinstvo srpskog naroda. U ovom trenutku kada je srpskom narodu potrebno jedinstvo da bi se odupro povamirenom ustaštvu, šiptarskom teroru i velikoj uroti protiv Srpstva i Srbije, nedopustivo je terorom i nasiljem rušiti legalnu i demokratski izabranu Vladu Srbije. Srpski narod u Srbiji na prvim višestranačkim i slobodnim izborima poslije rata izabrao je svoje predstavnike za Narodnu skupštinu. Skupština je mjesto gdje treba rješavati sva javna pitanja. Oni koji pozivaju srpski narod na međusobno obračunavanje i krvoproliće svrstavaju se u najveće neprijatelje Srpstva.“ (Milan Babić, predsednik SAO Krajine, Politika ekspres, 10. 3. 1991. godine)

Radovan Karadžić je pričao o Obilićima i Brankovićima.

„O događajima u Beogradu upoznao sam se slušajući radio u automobilu. Nadam se da će srpski narod prepoznati svoje Obiliće i svoje Brankoviće. Mi iz Bosne i Hercegovine ne odobravamo način na koji se srpski narod u Srbiji deli prema nekim ideološkim vododelnicama na nepomirljive protivnike. U ovom času naša najveća briga je država. Ko to ne vidi taj ili nije sposoban za politiku, ili je zločinac ili izdajnik. Kada se u potpunosti upoznam sa celokupnom situacijom u Beogradu moći ću dati potpuniju ocenu.“(Radovan Karadžić, predsednik Srpske demokratske stranke BiH, Politika ekspres, 10. 3. 1991. godine)

Vojislav Šešelj je govorio o razlozima zbog kojih ne podržava demonstracije.

„Mi juče na miting u Beogradu nismo išli jer se SPO povezao sa Reformskim snagama Jugoslavije, sa komunistom Antom Markovićem koji sa poglavnikom Franjom Tuđmanom ruši ovu Jugoslaviju i srpski narod. Srpski narod je sada jedinstveniji nego ikad i ne mogu legitimno izabranu vlast da ruše oni koji u stvari rade protiv interesa srpskog naroda… Mi dajemo punu podršku legitmno izabranoj vlasti u Srbiji, jer je tako odlučio srpski narod. Sledeći izbori su nova šansa za sve, a baš tu vlast, zbog revolta i neuspeha na izborima, hoće da ruše pojedinci koji sada svoje otrovne strele posebno odapinju prema televizji i novinama iako su baš one doprinele da se o njima čuje, ali i da se vide njihove težnje koje su protiv interesa srpskog naroda.“ (Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke, Večernje novosti, 10. 3. 1991. godine)