Profil direktora javnih preduzeća u Srbiji – partijski, nestručni i zaštićeni

Kratka vest o novom pomoćniku predsednika opštine Obrenovac, Miloradu Grčiću, doskorašnjem direktoru Elektroprivrede Srbije, ne bi bila toliko važna, da u nekoliko rečenica nije stalo sve što treba da znamo o kadrovskoj politici u Srbiji. Resorno ministarstvo koje vodi potpredsednica Srpske napredne stranke Zorana Mihajlović, podnelo je krivičnu prijavu protiv Grčića zbog toga što je, kako se navodi, ”nesavesnim postupanjem i prekoračenjem svojih ovlašećenja naneo državi štetu od preko 500.000.000 evra i ugrozio njen bezbednosni sistem.” Drugi visoki funkcioner SNS-a, član predsedništva stranke i predsednik opštine Obrenovac Miroslav Čučković imenovao je Grčića na mesto svog zamenika zbog, kako je objasnio “zasluga za taj grad dok je bio na čelu EPS-a.” Društvo je od “kadija te tuži, kadija ti sudi” iz vremena Turaka, napredovalo do “priznajem samo sud svoje partije” sa početka 20. veka. I tu je zastalo. A Grčić nije ni prvi ni poslednji.

Za Grčića je, kao i za brojne druge direktore javnih preduzeća koje je imenovala partija, karakteristično to što on na početku nikome ne smeta, a na kraju se šalje poruka da će “zbog njegove nestručnosti da poskupi struja”. Šale o tome da je vlasnik pečenjare dobio jedan od najsloženijih sistema u državi kruže od kad je postao VD, ali u EPS-u nije bilo masovne pobune. Nije da su se neki inženjeri usudili da kažu da taj čovek ne ume da radi to što treba. Pa otkud sad ti nagomilani problemi? Možda bi Grčić bio dovoljno uspešan u očima partije i dočekao da više ne bude VD, da se u januaru na kopu „Kolubare“ nije zapalio jedan od najbitnijih bagera, plaćen skoro 19 miliona evra.

Tek tada, posle šest godina vršenja dužnosti, ministarka i predsednik države su se dosetili da je možda problem u rukovodstvu. I da je na mesto direktora EPS-a Grčić došao iz iste te Kolubare. Malo je kritikovan, malo se na njegov račun predsednik blago šalio, pa je sam podneo ostavku i vratio se u Obrenovac. Da sačeka optužnicu, u najboljem slučaju i suđenje, ali presude neće biti. Jer šta ako se neko doseti da pita – ko je uopšte postavio Grčića na to mesto i zašto? Šta ste vi radili sve ove godine, što nešto “šefu” ne rekoste ranije?

 

Zorana je pretila i Bajatoviću, pa ništa 

 

Nije prvi put da Zorana Mihajlović pompezno najavljuje da će neko da odgovara za svoj nerad, nestručnost, moguće malverzacije. U januaru 2021. izjavila je da je direktor “Srbijagasa” – bruka za sve. O tome kako Zorana smenjuje Dušana Bajatovića još od 2011. godine, Istinomer je već pisao, tako da su izjave iz prošle i ove godine samo nastavak neke njihove koalicione igrice u kojoj očito svi uživaju. U međuvremenu, Bajatović je tu gde jeste, doktorirao je, učestvovao je u ključnim trenucima predizborne kampanje, ponovo će biti narodni poslanik. S vremena na vreme zaprete mu revizorom koji je poslednji put u “Srbijagasu” bio 2013. godine, posumnja na njega Agencija za sprečavanje korupcije, ali najveća “afera” ostaje Bajatovićeva velika plata, kojom se on i sam hvali, jer mu naveći deo prihoda dolazi od “Jugorosgasa”, a ne iz Srbije. Po tome se on izdvaja.

 

Profili slični 

 

A kakav je zapravo profil prosečnog direktora javnog preduzeća? Završio je (neki) fakultet, aktivan je u vladajućoj stranci, ma koja bila (preleće po potrebi), poslušan kad treba nešto da se sponzoriše, voli da se slika, voli život kao takav.

Ako se građani i sećaju nekog direktora EPS-a, Pošte, Namenske iz Lučana, Železnice Srbije ili Parking servisa, to je iz ličnih razloga, lične štete ili koristi. Gubitak koji loša kadrovska rešenja nanose celom društvu, odavno nije tema, jer je u Srbiji direktor javnog preduzeća zaštićen kao polarni medved. Ako nije previše alav, ako se nikome ne zamera, može baš lepo da živi i da se za njega nikad ne sazna. Ali, retki ne pokleknu pred izazovom. Sve je već razrađeno, najbolje je da zadrži zamenika i sekretaricu, ostale može i da zameni. Pa kad smo kod ličnih sećanja, evo jednog ličnog. U odavno mrtvoj, siromašnoj i opustošenoj Radio Jugoslaviji, kad je 2015. godine sto ljudi poslato na ulicu, ostao je direktor, da godinama kasnije prima platu stečajnog upravnika na praznom četvrtom spratu zgrade Radio Beograda. Gde su otišle pare od prodate studijske opreme, automobila, televizora ili novih fotelja nabavljenih pred samo gašenje radija, više nije bilo nikoga ni da pita. Njega se sećaju oni koje je ispratio napolje, mogu samo da ga mrze.

 

Železnice – od išaranih vozova do garderobe na račun firme? 

 

Da li se sećate nekog direktora Železnice? Onog što je kupio stare šarene vozove, ili onog što je posle optužen da je naručio paljenje kuće novinaru? Sa mesta direktora javnog preduzeća u opštinsko rukovodstvo dakle nije Grčićev izum. Pročitajte biografiju Dragoljuba Simonovića i pročitali ste skoro sve. Ukratko, diplomirao preko Banjaluke, bio radikal, pa naprednjak, selio se iz gročanske opštine u Železnicu i nazad, prvostepeno osuđen kao naručilac paljenja kuće novinara jer piše o aferama, eno ga kod kuće živ i zdrav čeka ponovljeno suđenje.

Prema pisanju medija, dok je bio na čelu „Železnica“, na službena putovanja potrošio je oko 160.000 evra, na račun firme jeo specijalitete sa tartufima, a pamti se i da je izgradio podvožnjak ispod pružnog prelaza u Vrčinu, samo dvesta metara od svoje porodične kuće. Kad je zapaljena kuće novinara Milorada Jovanovića, Gročani su ili bili na strani Simonovića ili ćutali. (Bilo je tek za nijansu manje sramotno nego kad su građani Lučana klicali svome višedecinijskom direktoru, a protiv svog kolege kojem je u Namenskoj poginuo sin).

Povezan sadržaj
Mihaela Šljukić Bandović 18. 12. 2021.

I kad smo kod Železnice, setimo se i biografije Milanka Šarančića, da ne bude da je Grčić prvi “kafedžija” koji se našao na visokoj funkciji, niti da je to izum samo ove vlasti. Ukratko, prvo je bio u JUL-u, pa postao pojačanje Nove Srbije Velje Ilića. Bio vlasnik dva restorana, pa postavljen na čelo JP „Železnice Srbije“. Zadržao se od 2004. do 2008., razrešen posle brojnih optužbi za afere, od kupovina švedskih vagona bez tendera, izgradnje toaleta na železničkoj stanici u Kraljevu po ceni od 75.000 evra, nabavka službenih automobila vrednosti 2,2 miliona evra, otkup službenog stana na Vračaru sa godišnjom kamatom od jedan odsto. Šarančić je 2010. godine uhapšen pod sumnjom da je prilikom kupovine lokomotiva iz Slovenije i elektrovozova iz Švedske oštetio državu za 1.240.000 evra. Oslobođen je optužbi 2019. godine.

O aferama na Železnicama davne 2009. godine pisao je čak i državni Tanjug, a načešće su pominjane fakture „Želturista“ , od 30 hiljada evra za koncert Željka Joksimovića, do četiri miliona dinara za boravak na Goču, u motelu Horizont čiji je vlasnik Obrad Šarančić, brat direktora JP „Železnice Srbije“. Direktorka “Želturista” kasnije je uhapšena jer je preko firme kupovala garderobu, a poslednje vesti o toku suđenja su iz 2017. godine.

 

Pošta toliko dobra da se pravi nova 

 

Na čelu jednog od najznačajnijih preduzeća, Pošte Srbije, pet godina je bila Mira Petrović, direktorka u čije vreme su radnici pošte često štrajkovali. Na ovu poziciju je došla kao kadar Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), iako nije imala odgovarajuću stručnu spremu, već završene strukovne studije. Njeno direktorsko mesto bilo je deo koalicionog sporazuma, jer lider njene stranke Milan Krkobabić nije mogao da bude i ministar i direktor. Tako je ovo značajno kadrovsko rešenje pripalo partiji koja se ne bi usudila da izađe sama na izbore, jer je podrška od tri posto za PUPS ipak prevelik zalogaj.

Iako je od početka prate afere i nezadovoljni radnici Mira Petrović smenjena je tek u martu 2021. godine, ali ne zbog afera, štrajkova ili lošeg poslovanja, već zbog odlaska u penziju. Pisalo se o nenamenskom trošenju novca, o preskupom zakupu lokala u vlasništvu njenih prijatelja, o nerentabilnom poslovanju zbog kojeg su plate u Pošti najniže od svih u javnom sektoru. Pisalo se da je zapošljavala stranačke kolege, da je smenjivala neposlušne, a čašćavala svoje “poslušnike”, da je odbila posao od 18 miliona dinara jer nema dovoljno poštara.

Kad je penzionisana bez zvaničnih optužbi, na tom mestu zamenio je nekadašnji ministar Zoran Đorđević. O njegovom mandatu pisaćemo kad ga završi. Za sada se uklapa u profil, jer je školu završavao naknadno, član je vladajuće stranke, mediji godinama pišu da mu je preporuka za političku karijeru to što je nekad bio vozač Jorgovanke Tabaković. Za sada je najviše aktivan na društvenim mrežama gde objavljuje ili fotografije sa sastanaka iz Pošte, ili pohvale svakom potezu predsednika Vučića.

 

Nije konkurs prepreka za model ponašanja 

 

Još jedan od direktora ostao je upamćen po tome što je smenjen zbog navodne bahatosti, ali nikad nije za to odgovarao. Počeli smo sa EPS-om, pa da sa njim i završimo. Aleksandar Obradović na to mesto bio je izabran na konkursu, školovan, mlad, sa iskustvom iz strane korporacije, na početku mandata nove vlasti najavljivao je da će naprednjaci stvarno da profesionalizuju menadžment javnih preduzeća. Govorio je o gubicima, najavljivao restrukturiranje, ali suštinske promene nije sproveo. Smenjen je navodno zbog toga što se kupovinom dva automobila marke „audi“ nije pridržavao mera štednje koje je proklamovala Vlada, ali i zato što je povećavao plate umesto da ulaže u unapređenje preduzeća. Odgovoran je kažu i što osiguranje kompanije nije pokrivalo poplave kobne 2014. godine, plaćao preskupe savetnike, dao 21 milion dinara za novi logo, a ni on nije odoleo organizovanju stručnih skupova u odabranim hotelima. Ništa to nije smetalo da karijeru nastavi u jednoj od susednih zemalja, na vrlo visokoj poziciji.

Povezan sadržaj
Tim Istinomera 4. 4. 2017.

I da ne završimo priču o EPS-u, a da ne pomenemo slučaj nekadašnjeg direktora Elektrodistribucije Beograd Branislava Uskokovića, koji je u svoje vreme (mnogo pre nego što je iko mogao da predvidi pojavljivanje Siniše Malog), u Beogradu stekao trideset kuća i stanova. Sada već davne 2003. godine građani su se iskreno pitali – koliko je dosta nekom direktoru kuća, stanova, zaposlenih kumova i svastika, koliko letovanja, školarina, koliko automobila i tartufa pa da kaže- neću više.

Naredne godine potvrdile su da nikad nije dosta. Da direktor „Puteva Srbije“ Zoran Drobnjak nije znao da ima pola miliona franaka u Švajcarskoj. Da bivši direktor Državne lutrije Srbije Bojan Krišto na švajcarskim računima ima mnogo više od Drobnjaka. Da je direktor nacionalnog parka Đerdap izgradio sebi vikendicu u nacionalnom parku koji je trebalo da štiti, da je uhapšen direktor „Žitopromеta“ iz Rume zbog sumnje da je oštetio robne rezerve. I tako bez kraja, zbog mita, zbog asfalta, zbog nepotizma, zbog zloupotreba, uhapšeni, pa pušteni. Ili premešteni u neku drugu firmu, da pomognu, da se nađu ako zatreba, da poduče nove generacije.

Naslovna fotografija: FoNet/EPS