Od negiranja genocida do mape „neprijatelja“: kako se recikliraju laži o Srebrenici

I ove godine, uoči 11. jula, obrazac je već vidljiv. Genocid u Srebrenici u tabloidima se predstavlja kao „fiktivni genocid“ i „višedecenijska laž“, a fokus sa događaja se prebacuje na proizvodnju unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. „Dežurni“ spoljni neprijatelj poslovično je Bosna i Hercegovina, a sada i zvanična Podgorica.

Napad na Srbiju

Još sredinom juna, kada je Više državno tužilaštvo u Podgorici tražilo pokretanje prekršajnog postupka protiv Adria TV zbog emitovanja „dokumentarnog“ filma „Srebrenica – anatomija obmane“ Centra za društvenu stabilnost, bliskog SNS-u, aktiviran je narativ da se Podgorica „svrstala u one koji zabranjuju da se govori istina o Srebrenici i koji bi da Srbe po svaku cenu etiketiraju kao genocidan narod, a Srebrenicu kao genocid“.

Na Informeru ga je širio Dragan J. Vučićević, koji u Vučićevom ansamblu ima ulogu glasnogovornika, zaduženog da direktno prenosi propagandne poruke, najčešće diskvalifikaciju, dramatizaciju i defanzivne narative. U ovom slučaju, izrekao je i neistinu da Crnogorci „hoće da šalju u zatvor ljude koje kažu da u Srebrenici nije bio genocid“. Međutim, crnogorski Zakon o zabrani diskriminacije, po kojem se vodi ovaj postupak, predviđa novčane, a ne zatvorske kazne.

Anticrnogorska kampanja nastavljena je nakon najave da bi Vlada Crne Gore trebalo da razmotri inicijativu da se 11. jul proglasi za Dan sećanja na žrtve genocida. U naslovima je plasirana stara manipulacija: „Overa laži o genocidu u Srebrenici nož u leđa Srbiji“ i „Crna Gora će četvrti put proglasiti Srbe genocidnim“.

U širenju poruke da „Crna Gora stavlja žig genocida na srpski narod“ učestvovao je i Miloš Vučević, lider SNS-a i savetnik predsednika Srbije za regionalna pitanja.

U Vučićevom ansamblu, Vučević ima ulogu velikog vezira, koji uvodi nacionalističke poruke i produbljuje polarizaciju.

Na isti način proizvode se i unutrašnji neprijatelji. Sećanje na žrtve predstavlja se kao napad na Srbiju, a žrtve tabloidnog targetiranja kao – izdajnici.

Po već oprobanoj matrici crtanja mete studentima iz Novog Pazara, nova žrtva Informera postala je Selma Kolašinac, studentkinja koja je zbog odlaska u Srebrenicu optužena da „ruši državu“ i „predvodi akciju da su Srbi genocidan narod“.

Nisu izostavljene ni aktivistkinje Mila Pajić i Doroteja Antić, koje su zbog poruke sećanja na društvenim mrežama, u Informeru optužene da kao „uzdanice Dinka Gruhonjića“ „promovišu da su Srbi genocidaši i da zato treba ‘studenti’ da pobede“.

Žig genocida na Srbe

Manipulativna tvrdnja o namerama da se Srbi proglase genocidnim narodom, ponavlja se godinama unazad u političkom govoru i delu medija. Reč je o klasičnoj zameni teza.

Da ne postoji kolektivna krivica čitavog naroda za zločine, već samo individualna krivica, između ostalog, potvrdila je i presuda Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske. On je u junu 2021. pravosnažno osuđen na doživotni zatvor zbog genocida u Srebrenici i ratnih zločina u Bosni.

Tada je poslata jasna poruka – za Srebrenicu je kriv Mladić, kolektivne krivice nema. To je nakon izricanja presude poručio glavni tužilac Serž Bramerc, koji je rekao da presuda Mladiću nije presuda srpskom narodu, već da je ta krivica jedino njegova.

Zločin, a ne genocid

U Srbiji se godinama negira da je u Srebrenici bilo genocida. Vlast i njoj bliski mediji i analitičari uporno tvrde da se u julu 1995. dogodio zločin. Za tu tvrdnju često se pozivaju na zaključke Međunarodne komisije Gideona Grajfa, po kojima nema ni govora da je genocida bilo. Prećutkuje se, međutim, da je komisiju formirala Vlada Republike Srpske u februaru 2019. i da njen izveštaj nije međunarodno priznat.

Ono što jeste priznato jesu presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. U više pravosnažnih presuda utvrđeno je da je u Srebrenici počinjen genocid, a više optuženih osuđeno je upravo za to krivično delo.

Dakle, dokazano je da su snage bosanskih Srba u periodu od samo sedam dana sistematski pogubile između sedam i osam hiljada Bošnjaka iz Srebrenice, dok je ostatak bošnjačkog stanovništva prisilno raseljen. Dokazi su, dakle, pokazali da je namera bila da se pobiju vojno sposobni muškarci, kako bi se uništila bošnjačka zajednica u Srebrenici.

Međunarodni sud pravde u Hagu, u tužbi Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore, utvrdio je u februaru 2007. da je na području Srebrenice 1995. počinjen genocid, ali da on nije učinjen prema uputstvima ili pod kontrolom Srbije i njenih lidera.

Skupština Srbije je u martu 2010. usvojila Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, kojom se osuđuje zločin na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, ali bez pominjana termina genocid. 

„Genocid je zapadna zavera protiv Srbije“

Uoči 31. godišnjice Srebrenice, aktiviran je i Vojislav Šešelj, još jedan član Vučićevog ansambla. Tako Informer podseća na njegovu raniju „šokantnu priču“, prema kojoj je navodno Zapad Srbima „podvalio Srebrenicu“ kako bi stvorio opravdanje za NATO intervenciju.

Ignoriše se, dakle, desetine hiljada stranica sudskih dokaza, da bi se nepotkrepljenom tvrdnjom stvorio još jedan spoljni neprijatelj.

Umanjivanje broja žrtava

Ovih dana, sudeći po ranijim obrascima manipulisanja, verovatno ćemo u medijima naklonjenim režimu i na društvenim mrežama naleteti i na negiranje broja srebreničkih žrtava. Negatori genocida godinama tvrde da je broj preuveličan i da je u Srebrenici stradalo maksimalno 2.000 ljudi.

Međutim, Haški tribunal je sakupio mnoštvo dokaza koji ukazuju da su snage bosanskih Srba i druge snage za nedelju dana u julu 1995. ubile između sedam i osam hiljada zarobljenih Bošnjaka iz Srebrenice.

Za utvrđivanje broja ubijenih pred tribunalom su se koristili dokazni materijali iz masovnih grobnica gde su žrtve pokopane, svedočenje demografskog veštaka čiji je zadatak bio da utvrdi broj ljudi koji se vode kao nestali iz Srebrenice, informacije dobijene iz prisluškivanih razgovora vojnika Vojske Republike Srpske i svedočenja svedoka insajdera.

Prema podacima Memorijalnog centra Srebrenica, ubijeno je najmanje 8.372 bošnjačkh muškaraca i dečaka.

Koje manipulacije još možemo da očekujemo?

Godinama se tvrdi da u Srebrenici nisu ubijeni samo civili, već da je veći deo njih poginuo u borbama. Tvrdi se i da najveći broj žrtva čine pripadnici 28. divizije Armije BiH, koji su, navodno, poginuli u pokušaju da se probiju ka Tuzli i izbegnu kaznu za zločine nad srpskim civilima.

Međutim, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju dokazao je da su ove tvrdnje netačne, jer dokazni materijal pokazuje da većina žrtava nije ubijena u borbi već tokom masovnih pogubljenja.

U masovnim grobnicama koje su do sada ekshumirane, istražitelji Međunarodnog suda otkrili su 448 poveza za oči koji su bili na telima ili pored tela žrtava i 423 komada tkanine, konopca ili žice koji su korišćeni da bi se žrtvama vezale ruke.

Tribunal je zaključio i da ne bi bilo potrebe da snage bosanskih Srba sprovedu masovnu kampanju sakrivanja posmrtnih ostataka da su tela pokopana u masovnim grobnicama zaista pripadala vojnicima poginulim u borbi.

Još jedan od dokaza da su ubijani civili bio je i video snimak, prikazan na suđenju Slobodanu Miloševiću u junu 2005, na kom se vidi kako srpska paravojna jedinica „Škorpioni“ najpre muči, a onda strelja šest muškaraca i mladića, koji su bili zarobljeni nakon pada Srebrenice.

Tema genocida u Srebrenici u medijima, ali i izjavama predstavnika vlasti, neretko bude i sredstvo za dodatnu viktimizaciju predsednika Srbije. Tabloidi godišnjicu ovog zločina tako iskoriste da se osvrnu na navodni pokušaj ubistva tadašnjeg premijera, a aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je tokom posete memorijalnom centru u Potočarima 2015. godine gađan kamenicama i flašama vode.

Zajedničko svim ovim narativima, osim što se ponavljaju iz godine u godinu, nije samo osporavanje činjenica o Srebrenici, već ista manipulativna tehnika. Negira se genocid ili relativizuje zločin, zamenjuju se teze o individualnoj i kolektivnoj krivici, fokus se prebacuje na navodne neprijatelje, a suočavanje s prošlošću se predstavlja kao napad na Srbiju i izdaja zemlje.