Rođeni 1995. sada imaju 30 godina. Uglavnom nisu više studenti, bar ne na osnovnim studijama. Ipak, kao tihi zvuk daleke grmljavine, kijameta koji neumitno dolazi, nemirom nas ispunjava pitanje „šta će studenti da urade“ kada zakuca 11. jul. Jasno vidimo šta će, tj. šta već rade oni koji studente zovu blokaderima. Ana Brnabić kaže da blokaderi ruše Vučića zato što on nikad neće reći da je zločin u Srebrenici bio genocid. Svi Anini i Alekovi to ponavljaju bez trunke stida.  

Ana Brnabić sigurno i ne zna šta je zapravo genocid i po čemu se razlikuje od normalizovanog „strašnog zločina“. Na Happy-u i drugim mestima gde bunca, niko je neće pitati da li je OK da budemo „strašno zločinački narod“, ali nikako „genocidni narod“. Laća se gluposti kao mača, po običaju. Ali, to što je spin glup, ne znači da nije opasan. 

Ne strepimo bez razloga od dana u kojem će jubilej dobiti svoju okruglu formu, a oni najnesumnjivije nevini biti izvedeni pred sud, pred porotu sačinjenu od nacionalističke, građanske, hibridne, neupućene i, sve u svemu, ogorčene i od povreda iz prošlosti koja još traje nelečene Srbije. I regiona. 

Jubilejsko i jubilarno 

Inače, u celini je 2025.  jubilejska godina za hrišćansku civilizaciju. Jubilej je pojam iz Starog zaveta, u kojem je rečeno i da se jubilejska godina slavi svakih 50 godina. Počinjala je na Dan pomirenja, desetog dana sedmog meseca. Početak je označavan trubljenjem u ovnujski rog iliti jobel. U toj godini Božije milosrđe trebalo je da se ogleda i u milosti i praštanju među ljudima, u oslobađanju robova, vraćanju otuđene zemlje prvobitnim vlasnicima, otpisivanju dugova i drugim činovima socijalne pravde. 

Kad se iz religijske utopije vratimo u stvarnost kakva se ukazuje u Vučićevom izvrnutom ogledalu, zaključićemo da više nije nezamislivo ni da naspram mezarja u Potočarima nikne Ćacilend. Nacionalizam je, kaže Svetlana Slapšak, najveća opasnost za svaku pobunu, jer usplahirenim diktatorima daje krila sekundu pre nego što bi pali u blato. Ko  bi, ako ne Vučić, pokušao da nošen srebreni(čki)m krilima konačno pobedi obojenu revoluciju? Ko da mu zbog toga lupi packu u današnjem svetu Gaze, Isfahana, Marijupolja? Trampa i Putina? 

„Za jednog Srbina, ubićemo 100 Muslimana.“ Tu rečenicu Vučić je sa skupštinske govornice izgovorio 20. jula 1995. Tog dana su neki manje privilegovani, a time i za oružje, krv i prašinu podobniji Srbi u selu Maćesi pobili oko 150 Bošnjaka zarobljenih u Srebrenici.

Većina današnjih studenata ne zna ni to da smo u to vreme još uvek pisali Muslimani, velikim početnim slovom, jer je to u SFRJ ustanovljeno kao odrednica za nacionalnu, a ne samo versku pripadnost. Ne znaju da smo tek kasnije u Srbiji usvojili termin Bošnjaci, kojim se danas deklarišu njihova braća i sestre po pobuni iz Novog Pazara. 

Veliki broj studenata verovatno ne razume kako je moglo da se „desi“ da generacije njihovih roditelja, baba i deda za predsednika države izaberu čoveka koji je u real time-u bustovao masovno ubijanje. Pa je onda taj čovek državu pretvorio u mašineriju koja korupcijom ubije 16 ljudi dok čekaju voz. Ko to uopšte može da razume? 

Bumeri, ekseri, zumeri

Stvari su istovremeno i bolno očigledne i ekstremno zbunjujuće kao u najvećoj istorijskoj pometnji. Jednog „veterana“, Dragoslava Bokana, vlast postavlja na čelo upravnog odbora nacionalnog pozorišta, a nešto ranije drugi „veteran“ na blokadi RTS-a pravi malo čudo tranzicione pravde. 

„Ranjen sam u maju 92. u Sarajevu, s nepunom 21 godinom, što je uzrast većine ove naše dece. Moja generacija je krenula ili se zadesila u ratu u Bosni. Neki smo krenuli da se suprotstavimo i borimo se s ‘balijama’, s ‘Turcima’ koji su hteli da naprave islamsku državu na tlu Evrope, a mi da spasavamo svete srpske zemlje, da zaštitimo srpski narod“, rekao je Goran Samardžić nakon što je okupljenima uputio pozdrave „pomaže Bog, braće i sestro“ i „selam alejkum“. 

Označio je RTS kao „kuhinju za širenje mržnje i laži“, onda i sada. „Mi smo se primili na te laži, ali ova naša današnja generacija nije i ustala je da se to zaustavi.“ Dobio je ovacije. 

Nije se, naravno, cela Samardžićeva generacija primila na laži, a posebno ne do mere da ode da puca ili da primi metak u Hrvatskoj i Bosni. Mnogi su otišli da se ne vrate, u razne daleke i dalje zemlje kako bi izbegli oružje, iz moralnih ili prosto zdravorazumskih razloga. Mnogi su navijali da se neprijatelji Srba potamane, ali su mobilizaciju izbegavali. Neki kao da nisu primećivali da se bilo šta dešava. 

A neki su palili sveće u parku ispred Predsedništva Srbije, tamo gde danas stoluje Vučić i gde je Ćacilend. Nisu studenti jedini koji ne znaju da su se tu svakog dana, od 8. oktobra 1991. do 8. februara 1992, okupljali građani da paljenjem sveća izraze protest protiv rata. Postoji podatak da je upaljeno 72.650 sveća. Akciju su pokrenule Nataša Kandić i Biljana Jovanović. 

Čini se neizbežnim, a opet i krajnje naivnim pitanje zašto studenti nisu pozvali, na primer, (i) Natašu Kandić da im govori o kuhinjama mržnje. Nekad je lakše učiti od pokajnika nego od pravednika. Važno je da nisu slušali, recimo, Savu Manojlovića, koji kaže da njegov naraštaj nema nikakve veze s pitanjima kao što je Srebrenica budući da je to „generacija modernih tehnologija koja komunicira s drugima, koja je putovala i ima prijatelje svih nacionalnosti i vera“. 

Pomireni krivci, posvađane žrtve 

U ratu ima nevinih, ali izgleda da u razgovorima o jugoslovenskim ratovima baš i nema. Kako razumeti da su „Majke Srebrenice“, dakle preživele žrtve srebreničkog genocida, javno pozdravile oslobađajuću hašku presudu hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču za zločine nad Srbima u Oluji? 

Živimo u stvarnosti u kojoj jedne žrtve ne žele pravdu za druge žrtve, a upitno je ima li smisla i kritikovati ih zbog toga. Još 1990-ih je Slobodan Šnajder govorio da stvarno pomirenje može biti samo pomirenje među žrtvama. U decenijama koje su usledile gledali smo kako se mire (zapravo, tale) krivci dok žrtve i dalje drže u mentalnim rovovima. 

Režimski mediji nas ovih dana podsećaju kako treba da budemo ponosni na to što se Vučić ogrtao zastavom u Ujedinjenim nacijama i blamirao zemlju, sve kao braneći je od žiga kolektivne krivice. Sećamo se i kako je režim Rezoluciju UN o genocidu u Srebrenici nametnuo kao temu beogradskih lokalnih izbora 2024. kao da građani ne treba da izaberu vlast koja će se baviti pre svega komunalnim problemima. 

Zbog obeležene karte „genocidnog naroda“ Srbija je više puta prokockala šanse da se konsoliduje kao demokratija i približi deklarisanim strateškim ciljevima. Studenti nisu „deca“, ali detinjasto je očekivati od njih da nekim lakim potezima zatvore kazino. Manjak hrabrosti, ali i mudrosti, sprečavao je demokratske snage da ozbiljnije pokušaju da izvedu društvo iz magli ratnih poraza i sramota – ka prepoznavanju i razumevanju nepravdi i šteta koje smo kao nacija načinili i koje su nam načinjene. 

U mulju u koji smo potiskivali traume prirodno su ojačali nosioci pogubne ratne politike, pa su se i vratili na vlast i u poziciju da nas još jače truju istorijskim revizionizmom. Moć dosledno grade na dva stuba – na sistemskoj korupciji kao tehnologiji vladanja i na populističkom nacionalizmu kao ideologiji za korupcijom izjedane mase. Za deo političke klase kojem Vučić pripada i rat za vekovna ognjišta  bio je pre svega biznis shema, vreme akumulacije prvih miliona. 

Kukavica

Studenti su tačno prepoznali koruptivnu suštinu Vučićevog režima i, što je još važnije, našli su način da na to prepoznavanje ohrabre veći deo društva. Nije neutemeljena nada da su oni generacija koja će naći izlaz i iz začaranog kruga najpogubnijih ideoloških laži. Potrebno je strpljenje. 

Kukavica besramno polaže jaja u tuđa gnezda. Ali, znali smo da je takva kukavica. Možda „povodom jubileja“ studenti ne moraju ništa. Možda je vreme da se kao društvo zapitamo ima li smisla rane kao što su Srebrenica, Vukovar, Oluja, Grdelička klisura i dr. tretirati „povodarski“. I da počnemo redovno da se bavimo uzrocima. 

Ako se, ovako ideološki raznorodni, u bliskoj budućnosti izborimo za smenjivost vlasti, imaćemo priliku da nastavimo da se borimo (i međusobno) za drugačije interpretacije prošlosti. 

Imamo studente koji žele da uče o nedavnoj prošlosti. Oni sigurno nisu u Ćacilendu.