Kada pitate srpske političare šta im je najvažnije u vezi sa Kosovom, oni kažu - da zaštitimo srpski narod, da srpski živalj ostane i opstane na svojim ognjištima, da na njih niko ne puca, da nema nove „Oluje”, da ih ne hapse. Kada se konačno, posle predugih pauza, razmena ružnih kvalifikacija između Beograda i Prištine, ipak, pristupi bilo kakvim razgovorima, onda se što se srpske strane tiče sve svodi samo na Zajednicu srpskih opština. Čim se formira, svi će problemi biti rešeni, samo se ne zna kako, jer taj plan ni posle deset godina od Briselskog sporazuma nije lako objasniti. Prištinska strana isto ima jednu temu - potpuno priznanje nezavisnosti, bez objašnjenja kako će tačno zbog toga građanima biti bolje. Zbog odsustva bilo kakvog napretka i neizbežnog podsećanja na jednu priču koja počinje sa „Srela se na brvnu dva jarca”, mediji se temom Kosova sve češće bave površno, i iz tih tekstova najčešće ne saznajemo suštinu.
