Dva ratna druga #Retrovizor

Kako, molim vas, neko ko nije bio u ratu može počiniti ma i standardni ratni zločin, a kamoli genocid!

Ura! Naši najmiliji odgodili su glasanje u Ujedinjenim nacijama, Istina o nama već je pobedila u takozvanoj svetskoj organizaciji, jer i samo kolebanje čovečanstva ukazuje na snagu istine! Srpska ekspedicija predvođena najvećim istinoljupcem kojeg je naše klimatsko područje dalo trijumfovala je, pobedila je Istina, i sada, kad smo osujetili nakanu dušmana da nas žigošu kao narod koji jedva čeka da počini genocid, možemo mirna srca da se okrenemo izbornoj svečanosti od koje nas dele dva meseca, blagosloveni period kad ćemo junake sa Ist Rivera gledati u domaji.

Bolesna navada susednih država da mrze Srbiju, da joj zavide na njenim zaista jedinstvenim i nedostižnim uspesima – te da joj stoga rade o glavi, svak u okv. svojih mogućnosti, naravno – prenela se i na evropske države kojima je oslabio imunitet, pa su podlegle antisrpskim klicama sa Balkana, da bi epidemija zahvatila i druge kontinente, sa kojima Srbija nema nikakvog dodira, jer sirotica i dan-danas nema more.

NAJNOVIJI RETROVIZOR LJUBOMIRA ŽIVKOVA SLUŠAJTE I NA ISTINOMER PODCASTU
 
 

Nagovorene od onih koji bi da napakoste Srbiji, mnoge zemlje su se polakomile i zaletele da donesu rezoluciji o Srebrenici – da se dan kad su streljane hiljade ljudi obeležava svake godine na celoj planeti. U Beogradu je rezolucija istog trena shvaćena kao zagrevanje gvozdenog žiga gde na je engleskom jeziku napisano ‘Srbi su genocidan narod’, kovačkim mehom rukovode Nemačka, Ruanda i Bosna, ostali raspoređuju šake po međunarodnoj drvenoj dršci da udruženi i ujedinjeni pritisnu žig, kad bude užaren, na čelo i na nadlakticu Svih Srba u vascelom Srpskom svetu. Ovaj varvarski zamysel morali smo osujetiti, ili barem odgoditi, Dačić je samovoljnim ministarskim ukazom zabranio svima koji su se obreli u slavnom MIP-u da napuštaju radna mesta ma kakvi praznici, radnički, hrišćanski ili saveznički nailazili: nema izleta dok međunarodna zajednica ne bude bačena na kolena! Miloševićev đak i potrčko nije čovečanstvu ni nama u Srbiji rekao: “Šta je vama, ljudi, Srbija nije bila u ratu, to je predsednik Milošević ponovio hiljadu puta! I kako, molim vas, neko ko nije bio u ratu može počiniti ma i standardni ratni zločin, a kamoli genocid! Srbija će prva glasati za rezoluciju, jer sa Srebrenicom nema ama baš ništa, ništa osim žaljenja zbog streljanih ljudi!”

Ivica Dačić / Foto: FoNet, Milica Vučković

Tako se mogao postaviti i Šešeljev učenik, koji je, doduše, za razliku od Dačića, gradskog, priručnog aparatčika, pohodio u zlo doba Bosnu, višekratno, i koji možda nije stroprocentno verovao u Miloševićevu mantru da Srbija nije u ratu, ali ne, naš vlasnik dao je uzbunu svojim najboljim ljudima i odleteo lično u Njujork, da prosvetli neprosvećene, da ukori i snagom usmene reči pokori one koji bi da bace večnu ljagu i prokletstvo na Srbe i Srbiju, šta košta da košta; to nije prvi put da ja finansiram nešto sa čim se ne slažem, najpre sam kupio kartu, pretpostavljam za prvu klasu, Vuku Jeremiću, da ovaj odnese pismeno vlastoručno napisano Vučićevom desnicom, na crkvenoslovenskom i glagoljicom, ima svetska organizacija silesiju prevodilaca, pa neka manuskript prevedu na jezike kolonijalnih sila i izazivača dva svetska rata; ukazanje Vukovo u zdanju pred kojim se vijore stotine šarenih barjaka, mora da je izazvalo ushićenje među tamošnjim činovništvom i izabranim izaslanicima lakovernih naroda koji se još sećaju ko je prvi i jedini u povesti Ujedinjenih nacija puštao preko razglasa “Marš na Drinu”: “Evo ga bivši Predsednik Sveta, jeste sam sebe tako shvatao i titulisao, ali jeste u jednom trenutku bio na tada još svetlom čelu čovečanstva! Vratio nam se, slava Bogu, sada kao kurir višeg srpskog bića, razbio je mit da su kuriri mlađi maloletnici, obučeni da cedulju koju nose iz Štaba pokidaju na sitne komadiće i progutaju je čim začuju lavež nemačkog okupatorskog ovčara u dotad svečanoj i pomalo pretećoj tišini Zelengore, ovaj kurir ne bi nikad okusio ni parčence epistole koju nosi, ah, zašto da narodu koji ima ovakvog glasonošu učinimo nažao, zašto da njegovog vođu oneraspoložimo patetičnom rezolucijom, koja prilično i kasni, a koju Srbadija, eto, toliko prima k srcu, iako baš Srbijanci nisu učestvovali u ratu, niti su bilo kako potpomagali vojsku pod upravleniem generala Mladića!

Vuk Jeremić / Foto: FoNet, Aleksandar Barda

Ne bi li bio učtivije i plemenitije da se prema bivšem Predsedniku Sveta postavimo kao što se civilizovane zemlje postavljaju prema svojim bivšim vladarima, ako Tomislav Nikolić ima vilu na Dedinju, zašto Ujedinjene nacije ne bi g. Jeremiću dodelile ma i ubogi penthaus u Nujorku!?” Ali, ne bi se naš kurir prihvatio takvog poklona, srce ga vuče u postojbinu musketara, gde se nada da će biti teacher of the month, pedagogija, istraživanje i teorija su njegova budućnost, a ovaj pustolovni iskorak bio je samo zato što je rodoljub, čak i više nego što je mislilac. Dosta o kuriru, corriere della sera, plesao je jedno veče, predao pismo na pisarnici, stari činovnik nije ga ni pogledao, ni prepoznao.

Sa žigom blagonamenjenim Srbiji ne znadem šta će biti, nema značenie, što bi rekli braća Bugari, za mene nema, a ishod kakav god bude bio ostaće u senci Vukovog podviga i Vučićeve širokogrudosti, da u interesu od koje nema uzvišenijeg, i u opasnosti koja je veća od Hitlerovog i NATO-vog bomardovanja, svetosavski prihvati ruku koja je bila u DS-u, crk. dabogda i njeni malobrojni sledbenici. G. Jeremić se docnije, budući i sam vlastoljubiv, bio suprotstavio samodržavlju Vučićevom, potpomognut rečitim dramaturgom – vrativšim se nakon decembarskog partijskog fijaska spisateljskoj i profesorskoj kolotečini – ali i ako ništa nakon silne i preskupe halabuke ne bude onako kako je vladar želeo, ako samo bude uspostavljeno drugarstvo Vuka i Vučića, ujdurma sa rezolucijom donela je Srbiji dobro: nema drugarstva dubljeg od onog stvorenog u ratu, dobro, ovo nije skovano u ratu, nego u poricanju rata, ili barem u poricanju genocida, ali najvažnije je da Srbin nije udario na Srbina, kao sedmog na primer jula četrdeset prve, što nam je naučno objasnio književnik Drašković, nego je na delu stih koji nam je potrebniji nego ikad ranije: “Kad se bratska srca slože/I olovo plivat može!”