Predsednički izbori – sve je kao da smo normalni

Postoji li izbor?

Ova predsednička trka, mnogo je već puta rečeno, odvija se kao da aktuelni predsednik Aleksandar Vučić ima nekoliko kilometara prednosti plus vojsku koja ga brani od ostalih kandidata. Njima preostaje da se međusobno biju za drugo mesto, ili da se nadaju da se i u stvarnom životu može ostvariti priča o zecu i kornjači. S tim što Vučić nikad, ali nikad ne leže da odmori zato što zna da je u prednosti. Ne, on je kao onaj učesnik Slagalice koji vodi sa 100 poena, a i dalje se nervira što se nije prvi javio u “Ko zna-zna”.

Favorit na ovim izborima još nije potvrdio svoju kandidaturu jer kao što znamo, “voli da se moli” pa onda da objavi da je to odluka stranke, a ne njega samog. Za kandidaturu zaista ima još vremena, jer kako je do sada najavljivao predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić, predsedničke izbore raspisaće tek 2. marta. Vučić će deset hiljada potpisa koliko je potrebno za kandidaturu, skupiti za onoliko vremena koliko je potrebno da se ljudi potpišu. A vremena ima do 20 dana pre glasanja, u ovom slučaju do sredine marta. Ono što se takođe zna je da će se redosled kandidata na glasačkom listiću izvlačiti žrebom, pa nije ni važno kada je kandidatura predata.

Vučić ima nebrojene prednosti

Vučić je poslednjih deset godina sveprisutan u medijima i javnom životu uopšte. Bilo da ga zovete “onaj” ili “šef”, zna se na koga se misli i kad mu se ime ne pominje. Kod velikog broja građana on je zaista uspeo da se nametne kao državnik čvrste ruke, odlučan branitelj Srbije i srpstva, od svog Pravnog fakulteta stvorio je famu kao da je zaista bio najbolji student ikada, upisivanje trenerske škole već su mu svi zaboravili.

Afere zatrpavaju tabloidi, koji takođe uništavaju sve njegove kritičare, nekoliko televizija svoj program je dovelo do apsurda na kraju dovodeći pevačice da govore kako je “Vučić dobar frajer”. U razgovoru sa Vučićevim glasačima nećete čuti da pominju stranku, vladu, politiku – samo njega i njegove odluke. Za poskupljenja, male plate ili nepravdu na sudu skloni su da krive nekog drugog – najčešće zapadne sile ili Vučićeve nesposobne saradnike. Prošli put glatko je pobedio u prvom krugu, a ne krije da bi manje od toga za njega bio veliki poraz. Ne izlazi na televizijske duele sa protivnicima, obraća im se samo kad nisu u prilici da mu odgovore. Kampanju će, kaže, voditi prikazivanjem onoga što je uradio i što planira da uradi. I ta kampanja na društvenim mrežama nikada nije ni prestala.

Žene vole oficire

Koga suprotstaviti najmoćnijem vladaru, koji sebe poredi sa Pašićem i Milošem Obrenovićem? Opozicioni blok okupljen oko Stranke slobode i pravde, Narodne i Demokratske stranke, istakao je generala Zdravka Ponoša, mlađim generacijama potpuno nepoznatog, starijima poznat kao načelnih generalštaba u doba Borisa Tadića.

Ponoš se od objavljivanja kandidature nekoliko puta pojavio na dve kablovske televizije, dao intervju za neke novine, ali njihovim gledaocima i čitaocima on je i inače prepoznatljiv. Na nacionalnim medijima Ponoša ima samo kroz izjave jurišnika iz SNS-a koji kažu da on želi Srbiju u NATO i da je upropastio vojsku. Ponoš je na mrežama počeo oštru kampanju, rečima da se on borio protiv NATO 1999. godine, dok su neki (čitaj Vučić) rešavali svoje stambeno pitanje. Pratićemo i objaviti koliko je minuta u neutralnom ili pozitivnom tonu Ponoš dobio na RTS-u, i ostalim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ali ti rezultati, nažalost neće biti iznenađenje. Pošto se za sada smatra za najjačeg protivkandidata Vučiću, on je za sada ujedno i najviše napadan.

Opozicija koja više kritikuje kolege nego Vučića

Nekako se vremenom izgubilo staro pravilo da u izbornoj kampanji svi napadaju sve, pa se pojedini potencijalni kandidati opozicije prosto uvrede kad je neki drugi kandidat nešto loše rekao i o njima, a ne samo o Vučiću. Argument da prvo treba „srušiti Vučića“ pao je u vodu onog trenutka kad se opozicija nije dogovorila oko zajedničkog kandidata, već rešila da ide ko kako hoće. Naravno da je u kampanji slobodno kritikovati sve, ali na ovim izborima baš se meri – ko koga koliko napada. To je jedina lična karta, jer su sve strane ostrašćene. Za sada pro Vučić i pro Ponoš, ali biće još toga.

Od ostalih kandidata neki su možda i poznatiji od Ponoša, ali za sada zaista kao da se nisu uozbiljili. Pritom još nema javno dostupnih istraživanja kakvom se rejtingu mogu nadati.

Na primer, novinar Srđan Škoro koji je svoju kandidaturu objavio jednog jutra na televiziji jer je smatrao da je vreme da se neko prvi kandiduje. Ili Milica Đurđević Stamenkovski koju svi znaju kao Milicu Zavetnicu, ali isto tako znaju da je aktivna uglavnom pred izbore, da nikad ne kritikuje Vučića direktno i da posle izbora nestaje jer njena partija nikad nije prešla cenzus.

Ili Boško Obradović koji je propustio trenutak svoje najveće popularnosti kad je štrajkovao glađu ispred skupštine, pa sad započinje kampanju tako što je ljut na sve. Ljut je na opoziciju koja ga tada nije podržala, ljut je na vlast jer im je pomogao da međustranački dijalog dobije na težini, a većina njegovih predloga o slobodi medija nije prihvaćena. Bar za sada. On više ne pominje afere vezane za vrh države koje je pominjao ranije, pa se oni koji prate pitaju – gde bežite Boško od starih tema? Gde bežite sada kada je pohapšeno pola onih koje ste pominjali ranijih godina?

Ili Miša Vacić, “ljuti desničar” koji je odmah po objavljivanju kandidature uspeo da slupa auto u centru grada, pa da se pobije, pa još i da tabloidi objave da je bio pijan (što sad i ako demantuje ne znači ništa, baš kao što “škoda suberb” može biti i privatna, ali ”neki ćemo uvek da mislimo da je državna”).

Imamo i kandidaturu Miloša Jovanovića, predsednika Demokratske stranke Srbije, kojeg je podržala koalicija NADA. Prošli put koalicije se zvala Metla, pa Jovanovićevi zbunjeni glasači možda mogu na listići tražiti prepoznatljivi DSS, a njega kao da namerno nema. Jovanović se do sada više puta baš potrudio da kada gostuje u medijima ostavi utisak nekoga sa kim se može voditi dijalog, ko je obrazovan i pristojan, ko ima čvrst stav oko Kosova, ali koji se ne opterećuje mnogo gušenjem sloboda i ljudskih prava. I za izborne uslove se nije bunio, kao da je to nepromenjivo, tako je kako je, mora se. Ne zna se na čemu bazira nadu da će ući u drugi krug izbora, ali kaže da je to moguće. Na prošlim izborima 2017. godine Boško Obradović je osvojio 2,29 odsto, a tadašnji kandidat DSS Aleksandar Popović 1,04 odsto glasova.

Neki se još čekaju

Nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić nije još rekao da je kandidat, ali to je skoro izvesno. Koalicija “Moramo”, kako su sami rekli “zeleno-leva opcija”, istakla je kandidata za gradonačelnika, o predsedniku Srbije tek će se izjasniti. Pokret Dosta je bilo još pokušava da na sudu oboru referendum o ustavu i ne izjašnjava se da li će kandidovati svog lidera Sašu Radulovića. Moguća su naravno i neka iznenađenja.

U iščekvanju prave kampanje i kandidatura, to nam je što nam je. Više od polovine kandidata su deklarisani nacionalisti, na zamišljenoj listi je samo jedna žena, desničarka. Dva nam pokreta imaju arhaične nazive, sve puca od srpstva, a najevropskija opcija kandiduje generala. Da li ima nameru da preuzme slogan “generale tvojoj majci hvala” pa da zbuni protivnike, ili veruje da se “Ponošu ne može ništa prišiti”, tek za sada čitava kampanja ide “na njega”. Uostalom zna se da se stranke ili koalicije koje nemaju predsedničkog kandidata vremenom same gase.

Naslovna fotografija: Canva