Ne bojte se za Nebojšu

Šta prvo pomislite kad se pomene Nebojša Stefanović? Na onu sliku kad ga Vučić privija na grudi? Na Nebojšu iz Beograda? Na trgovinu oružjem? Fakultet iz Sava Centra? Njegove probrane državne sekretarke? Oružje u Jajincima? Neka lica povezana sa nekim mestima? Broj jakni po metru kvadratnom?

U danima kad jedan po jedan nekadašnji funkcioneri MUP-a direktno sa naslovnih strana tabloida odlaze u zatvor ili u penziju, još se ne zna šta će biti sa onim koji je (bar formalno) bio na vrhu tog ministarstva. Sada se ne čini da će Stefanović tako brzo pasti u zaborav. Naprotiv. On još može postati Vučiću ono što je Vučić Tomi (ako se neko seća Vučićevih suza radosnica kad je Nikolić odneo pobedu na predsedničkim izborima). Isto to bio je Toma Šešelju, ali da se ne vraćamo toliko u prošlost. Nije nemoguće da će sva četvorica, kao i do sada nastaviti da uživaju u svim privilegijama vlasti, sve kao u sukobu. Deo javnosti nada se potpuno drugom scenariju.

Povezan sadržaj

I to onaj deo koji je izgubio svaki kriterijum, spreman da oprosti doslovno sve bilo kome koga vidi kao mogućeg Vučićevog neprijatelja. Pa, pre nego što i Stefanovića neko promoviše za novu mladu nadu opozicije, dajte da malo razmislimo. Ne o biografiji, doktoratu ili GIM-u i oružju, o tome se sve zna. Nego o tome kako je pobogu postalo verovatno da Stefanović „zna nešto krupno“, da je donosio odluke, da je ikad uradio korak koji nije bio dogovoren sa Aleksandrom Vučićem? Čime je on zaslužio učitavanje tolike moći, kad od početka nije odustajao od ideje da Vučića treba pustiti da o svemu odlučuje sam. Sa druge strane, neobičan fenomen da su se neki tabloidi i stranačke kolege obrušile na Stefanovića svim sredstvima još jednom potvrđuju da ti urednici tabloida u stvari pojma nemaju šta vrh SNS-a planira. Ali i da konzumenti tabloidnih sadržaja nisu mnogo čitali. Jer ne služe poučne istorijske priče samo za zabavu i ne kaže se džaba da je istorija učiteljica života.

 

Svi znaju kako je počelo

 

„Dobro veče. Nebojša iz Beograda. Želeo bih da glasam za predlog broj sedam zato što sam uveren da za gospodina Vučića Beograd nije tajna i da njegovo znanje i njegova energija i da kažem njegov graditeljski, rekao bih, potencijal, su nova nada za sve Beograđane, pogotovu za nas mlađe i siguran sam da će on biti sjajan gradonačelnik“.

Foto: MUP

Od 2005. godine kada su ove reči izgovorene u Utisku nedelje, do mesta predsednika Skupštine prošlo je sedam, a do ministarske zakletve punih devet godina. Čekao je Stefanović dugo i anonimno da Vučić lično postane premijer i izabere saradnike, ali je zato dočekao da mu prvi ministarski resor bude – unutrašnji poslovi. I nije Nebojša prvi ministar koji je dospeo na tu poziciju, a da je imao više patijskog nego radnog staža. I svakako nije jedini čija je diploma dovedena u pitanje, uostalom za ministre ne postoji konkurs i kako reče Vučić, ministar ne mora ni da ima fakultet. Sa druge strane, od početka pa do danas Stefanović ima redak dar da bez problema izgovori bilo koju poltronsku formulaciju od koje se ponekad zastidite i kad ste sami kod kuće i u mraku.

 

Savršen partner

 

Nećemo se sada osvrtati na sve primere sa početka. On je bio tu kad god je trebalo da se objasni zašto je sve što radi predsednik najbolje što je ikad iko uradio za Srbiju. Da svaku moguću aferu pretvori u pokušaj napada na vrh države, da pronalazi oružje u šumi i sa omiljenom novinarkom odigra nekoliko paničnih uključenja u program, da poveže neka mesta sa nekim licima koja nikad nije povezao sa imenima, da hoda uvek nekako pola koraka iza vođe, kao savršena „Stepfordska supruga“, da je važan ali ne previše. Do pre nekog vremena činilo se najlogičnije da, ako Aleksandar Vučić ikad ispuni obećanje i formalno napusti čelo stranke, najveće šanse da ga na tom mestu zameni ima Nebojša Stefanović. Ne dira ništa, čuva kuću, kao Ana Brnabić Vladu Srbije.

Pazio je da nikad ne iznese važan podatak, zna se ko je urednik svih vesti. Na primer na pitanje kad će biti formirana vlada 2016. godine: “Ne znam koji će dan izabrati. Ja sam njegov dugogodišnji saradnik i prijatelj, verujem u ono što radi i mislim da većina u narodu veruje u ono što radi. Verujte toj ruci koja vas vodi da će izabrati najbolji trenutak da dobijemo odličnu vladu.“

Za svaku situaciju je pun razumevanja, pa je 2018. godine, između ostalog govorio: „Ja, kao njegov (Vučićev) prijatelj, vidim koliko se muči. Vidim koliko mu je u životu teško, zato što pokušava da uradi nešto što niko ne podržava, što će svi mrzeti, a jedino je dobro za našu zemlju.“

Isti narativ i 2021: “Kao neko ko je prijatelj Aleksandra Vučića, neću mirno gledati da o njemu laži iznose najgori u Srbiji, a da ne kažem istinu i ne učinim sve što mogu da mu barem malo pomognem u nošenju teškog bremena”.

Povezan sadržaj
Tim Istinomera 19. 7. 2019.

I kad polaže vence i kad se sastaje sa ministrima drugih država i kad govori o ekonomiji i o bezbednosti, nikad nije propustio priliku da ubaci Vučića kao najzaslužnijeg za svaki uspeh. Zato se samo ponekad na tviteru pojavljivala šala da je Nebojša taj koji čeka svojih pet minuta, da ljudi potcenjuju doktora, da će on pocepati SNS, ali to niko nije ozbiljno shvatao.

Da je Vučić Stefanoviću pripremio “svilen gajtan“ intenzivno se pisalo i pričalo u maju ove godine? Tresla se gora, rodio se miš. Stefanović je sklonjen sa mesta šefa beogradskih naprednjaka i to časno, kao da se sam povukao, a ostao na čelu ministarstva odbrane. I ne, nije ga na stranačkom mestu zamenio Aleksandar Šapić, već Ana Brnabić, što je dovoljan znak da se od te smene ne očekuje baš ništa.

Još jedan manir uveo je Stefanović posle toga, čim ga pitaju za sukobe unutar stranke, on počne o Đilasu. U junu je rekao da su on i Vučić ipak veliki prijatelji.

“Ne znam šta su očekivali da se tamo desi, da se posvađamo ili poubijamo na sednici Glavnog odbora, da bi oni bili zadovoljni. Očigledno takvu vrstu politike vode u svojim strankama. Mi smo velika porodica, SNS svoje probleme rešava u svojoj kući, na ozbiljan i miran demokratski način, u otvorenoj i iskrenoj raspravi. Ne znam da li neko može da zamisli takvu raspravu u Đilasovoj stranci, gde su svi funkcioneri zaposleni u Đilasovoj firmi, pa kakve tu onda rasprave može i biti, o čemu bi oni raspravljali”, rekao je Stefanović upitan da prokometariše da je opozicija očigledno vidno nezadovoljna dešavanjima na Glavnom odboru SNS-a.

Kragujevac, 21. oktobar 2021. (Foto: Beta/MO)

On je odavno naučio da je za sukob potrebno dvoje i pokazao je neverovatnu doslednost da na svaki pokušaj napada odgovara samo komplimentima. I starom dobrom mantrom o zajedničkom neprijatelju. Nedavno je izdao saopštenje da sa šefom partije i predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem ima iskren odnos i da sve što je naučio u politici – naučio je od Vučića. U svojoj pisanoj izjavi, Stefanović je između ostalog rekao da se opozicija bavi stanjem u SNS-u i njegovim odnosom sa Vučićem.

“Ali ne mogu da razumem zašto se toj zaludnoj i očajničkoj kampanji, svesno ili nesvesno, pridružuju neke moje kolege i prijatelji iz SNS-a, šaljući preko medija savete i preporuke šta bi trebalo da uradi naša zajednička stranka ili ja kao član njenog Predsedništva i jedan od osnivača”, naveo je Stefanović.

Kada je pre neki dan uhapšena nekadašnja državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović, tabloidi su se opet osmelili da nakratko udare na Stefanovića. Tek par dana i ne svi odjednom. Uostalom on sam je preuzeo odgovornost da je sam postavio svoju sekretarku i da mu nije bila nametnuta. Od devetog oktobra kada ga je Srpski telegraf stavio na naslovnicu pored nje i inspektora Milenkovića pod naslovom “Konačno pale sve maske, planiran državni udar“, pa do dva dana kasnije sa optužbom “Stefanović zabio nož u leđa Vučiću“ . Tog dana se i Danas pitao „Da li je ovo politički kraj Stefanovića“. Još nekoliko portala i to je manje više bilo to. Vratili su se Đilasu, Kurtiju i Dijani Hrkalović kao šefici mafije koja se uzdigla do mesta državnog sekretara izgleda sama i upravljala državnim udarom, policijom, žandarmerijom, ubicama. Za to vreme ministar odbrane je u vestima ozbiljan, radi svoj posao, daje prigodne izjave i saopštenja, sve kao da smo normalni.

Povezan sadržaj

 

Parabola o bludnom sinu

 

Od onoga da će ga Vučić uhapsiti pred same izbore do onog da se neće desiti ama baš ništa, ovih dana moderno je prognozirati šta će biti sa Nebojšom? Stefanović je više puta javno rekao da će se politikom baviti dok je tu Vučić i da će se sa povlačenjem Vučića i on sam povući. Tako da se zna od koga danas zavisi politička karijera. Bilo čija. E sad pošto je Vučić jedan dan Tito, a drugi dan nosilac oredena Svetog Save i ktitor istoimenog hrama, očekivana su dva scenarija.

Jedan koji nikako nije jasan najglasnijim kritičarima Stefanovića, a to je da se u nekom doglednom vremenu Vučić i Stefanović ponovo negde pojave zajedno, da se Vučić nasmeje kao Branoslav Lečić uz neizbežno “Ha, naseli ste“ Da prekori saradnike koji su poverovali da je toliko glup i da je “gajio guju u nedrima“. “Zašto ste posumnjali, maloverni! Samo sam vas iskušavao“. I da se za tren na vrhu nađe samo Biljana Popović Ivković koja je jedina sedela sa Stefanovićem na sednici predsedništva stranke onog nesrećnog dana kada je podneo ostavku na stranačke funkcije, a sva mesta oko njih dvoje bila neprijatno prazna.

 

Ali ako reši da bude Tito

 

Vučić godinama gradi kult ličnosti i baš neskriveno želi da u istoriji bude zabeležen poput Josipa Broza Tita. Ima jednopartijsku državu, gradi, radi, slika se sa decom, putuje, maše narodu, čak je počeo sam sebi da pripisuje izreke koje su se vezivale za Tita, poput one da generacije neće moći da okreče ono što je sagradio. I njegova politika je ispravna a namere časne, dočim su saradnici ponekad neposlušni i problematični.

Povezan sadržaj

Ovih dana kao naručena na RTS-u je emitovana epizoda dokumentarne serije o Jovanki Broz pod naslovom “Brionski plenum“, koja nas je podsetila da je povod za smenu jednog od najbližih Titovih saradnika, Aleksandra Rankovića bila baš „afera prisluškivanje“. Da ne idemo u detalje, na sednici Komunističke partije Jugoslavije raspravljalo se o prisluškivanju funkcionera i zloupotrebama, a Aleksandar Ranković, kao dugogodišnji ministar unutrašnjih poslova i organizator službe bezbednosti, snosio je glavnu krivicu i podneo ostavku. Redom su smenjeni ili penzionisani svi njegovi saradnici, a on se povukao iz javnosti narednih sedamnaest godina, sve do svoje smrti 1983. godine. U prilog ovom raspletu ide i sve češća Vučićeva najava da će se o svim problemima i aferama razgovarati “unutar stranke“, da ne kažemo da “priznaje samo sud svoje partije“, kao da su tužilaštvo i sud i zvanično ukinuti.

Povezan sadržaj
Tim Istinomera 17. 3. 2021.

Upitan da li je nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović umešan u praćenje njegove porodice i prisluškivanje, Vučić je naveo da za to nema dokaz, ali da je Stefanoviću rekao sve što je imao.

“Rekao sam mu šta sam imao, to je bio težak razgovor. Više sam ja govorio nego on. Ako sam ja uradio nešto, ja ću za to da odgovaram, ako je on kriv, odgovaraće on”, rekao je Vučić. On je dodao da je Stefanović mnogo toga dobrog uradio za Srpsku naprednu stranku i da dobro obavlja svoju funkciju ministra odbrane.

Naravno, uvek postoji i treći i gotovo nemoguć scenario, onaj u kojem Nebojša pokazuje neko novo lice i pretvori se u najgoreg Vučićevog neprijatelja, kakav samo bivši prijatelj može biti. Žrtvuje svoj položaj, digne glavu i kaže “Ne dozvoljavam da me optužuju partijski poslušnici. Reći ću sve što znam, pa odoh u neke druge vode, ne treba mi partija, pobogu ja sam doktor nauka, ja mogu gde hoću.“

 

Naslovna fotografija: Beta/MO