Jelena Zorić: Svakog dana se osećam nemoćno, ali ni na trenutak nisam prestala da se borim

Novinarstvo je, kaže, njen način da ljudima iskaže ljubav. Svi smo videli koliko je neustrašiva, a ona se divi hrabrosti svakoga ko pošteno radi svoj posao i živi samo od plate.

Uprkos mnogobrojnim profesionalnim uspesima, reporterka N1 televizije kaže da će prethodnu godinu pamtiti kao jako lošu. 

Zaista ne pamtim godinu kada sam bila toliko zabrinuta i tužna, izgubila sam prijatelje, baš od korona virusa, bliske prijatelje. Moji prijatelji su izgubili i članove porodice”, objašnjava Jelena Zorić kako će u njenom sećanju ostati zabeležena 2020. godina.

Iako je i sama bila zaražena, kaže da to nije doživela toliko strašno, koliko se uplašila po saznanju da su joj i roditelji pozitivni.

Kada se bude govorilo o 2020. i kada budem bila stara, mislim da ću prvo da pomislim na to koga sam izgubila od prijatelja, koliko sam se plašila za čitavu porodicu, za komšiluk, za kolege, za njihove porodice, kakve sam tužne vesti saznavala”, kaže ona i dodaje da profesionalni uspesi kod nje ne mogu da preovladaju nad ličnim osećajima, iako je u istoj toj godini bilo i lepih trenutaka, kao i velike profesionalne satisfakcije.

 

Navikla na suzavac 

 

Svesna je da je u 2020. njen rad bio zapaženiji, ali naglašava da se nije razlikovao u odnosu na ranije godine.

Prateći crnu horniku i ranije sam ulazila u požare, izveštavala iz talačkih situacija, doživljala da se puca u mojoj blizini. I ranije sam pratila demonstracije i ulične nerede, gutala suzavac, samo što je moj rad bio zapažen više nego inače, pa i nagrađen”, kaže Zorić i dodaje da joj je posebno zanimljivo kada pročita komentar – Jako vam je dobra ova mlada novinarka.

Izvor: Printscreen N1

Jelena Zorić je od rane mladosti u novinarstvu, želela je da radi u novinama, jer je osećala snagu reči, ali je vremenom shvatila koliko je moćna slika.

Očigledno me je strast zadržala u novinarstvu, rano sam pronašla ono u čemu sam ispunjena i nikada mi nije dosadno. Ja iskreno volim ljude i novinarstvo je moj način da ljudima iskažem ljubav, a to je da se za istinu borimo oni i ja zajedno”, ističe  i dodaje da stanje medija u nekoj zemlji opisuje i kakvo je stanje celokupnog društva.

Slika Jelene Zorić ne može da se nađe na sajtu N1 u kategoriji „TV lica”; ona kaže da je to stvar njenog principa i da je to bila njena odluka.

To je simbolični dokaz da radim ovaj posao kako bi drugi bili viđeni, izabrala sam ovu profesiju da služim građanima, da bih pričala tuđe priče, da javnost sazna o nekim sjajnim ljudima i o tome šta neko moćan pokušava da sakrije”, naglašava novinarka i kaže da teži tome da njene priče budu primećenije od nje.

Protekle godine nagrađena je prizanjima za novinarsku hrabrost, izuzetno profesionalno izveštavanje, etiku i hrabrost, borbenost u novinarskom izražavanju. Kaže da je lep osećaj kada neko prizna Vaš rad, ali da s druge strane oseća još veću odgovornost.

Te nagrade i obavezuju, imate možda manje pravo na grešku u budućnosti. Ja tako razmišljam kada dobijem nagradu, kažem ‘Pa dobro, lepo, baš mi je drago’, ali s druge strane kažem ‘Jelena, moraš da imaš te nagrade u glavi’, ali ne kao predstavu o nekoj svojoj veličini, nego kao jedan džak odgovornosti.

Na dodeli nagrade „Aleksandar Tijanić”, koju je dobila od Udruženja novinara Srbije, iz njenog govora zahvalnosti čulo se, između ostalog, i:

Biti samo novinar je nešto najmoćnije i zapravo je nešto što najviše smeta moćnicima”.

Na pitanje da li se ikada osećala nemoćno, odgovora da se tako oseća svaki dan, pogotovo kada ne dobije odgovore ili kada se sakrije ili ignoriše istina, ali da to ne znači da je i na trenutak prestala da se bori.

Recimo uhapse uzbunjivača, pa saznaš posle tri nedelje, onda osećaš da nisi dobro radio svoj posao, osećaš se poniženo, osećaš se odgovorno. Imala sam maltene potrebu da se izvinim Aleksandru Obradoviću iako on nije komunicirao sa redakcijom N1, ali sam se bavila pričama koje su nastale iz podataka koje je on dostavljao i osećala sam odgovornost”, kaže ona.

 

Istinu pod reflektore

 

Govoreći o hrabrim ljudima, izdvojila je da se divi hrabrosti svojih roditelja i svih roditelja u ovoj zemlji, ali i svakoga ko odluči da živi samo od svoje plate.

Divim se hrabrosti policajca koji radi svoj posao, svakoga ko radi posao časno, sudije koji sudi po zakonu, tužiocu koji zaista uradi svoj posao… Divim se hrabrosti svakoga ko digne glas protiv nepravde”, nabraja Zorić.

Upravo kao hrabru, čak neustrašivu novinarku opisuju je  svi oni koji su pratili prošlogodišnje proteste. Ona kaže da su protesti bili teški za rad, jer nisu definisani, najavljeni ni organizovani, ali da je njen zadatak bio da predstavi istinu te večeri, što je razlog zbog koga se i bavi novinarstvom „da pod reflektorima budu odbačeni, zaboravljeni, uniženi, prevareni, da bi pod reflektorima bila istina”.

Potrebno je da jako pažljivo radite da ne propustite da se nečiji glas čuje, odnosno da pustite sve da iskažu šta misle, pa i policajce koji su bili zatečeni svime što se dešavalo i sigurno im nije bilo lako. Za mene je svako ravnopravan građanin ove zemlje i svako ima pravo da kaže svoje mišljenje, čak i kada je to mišljenje u uvrednjivom tonu prema novinarima, morate da imate razumevanje za to, jer su ljudi nervozni i napeti, ne možete biti preosteljivi u tim situacijama”, objašnjava repoterka.

Ona dodaje da je jako bitna ekipa sa terena, iz režije i studija.

Ono što su gledaoci videli i što im se dopalo, to nisam samo ja, to je tim”.

Kaže da joj je žao što je tokom julskih večeri nije bilo više televizijskih ekipa na ulici. 

Žao mi je što smo bile bez kolega sa javnog servisa i sa drugih medija te večeri, ja bih jako volela da sam imala jaku konkurenciju. Ništa to ne bi bilo loše po mene profesionalno, ali bi bilo mnogo po bolje društvo”, zaključije Zorić.

Ipak, koliko god je izveštavanje sa protesta teško, ona kaže da joj je bilo teže da radi reportaže o kovid bolnicama.

Psihički mi je bilo teže da izveštavam iz bolnica, jer gledam ljude čiji je život doveden u pitanje, gledam ljude čiji se život nakon što sam ih videla završio za nekoliko minuta”, priseća se Zorić.

Kaže da je skafander koji je nosila bio samo jedna neudobna okolnost, poput kabanice na kiši.

U skafanderu ste i znojite se, a istovremeno vas taj skafander štiti.  A možete i da se zarazite, to je rizik posla – mogu da upadnem i u šaht kada izveštavam o radovima na beogradskim ulicama”, objašava ona.

*Jelisaveta Vasilić: Da nije Evrope, davno bi nas „razbucali”

*Dr Rade Panić: Mnogo je gunđanja, a malo akcije

*Natalija Jovanović, BIRN: Tragamo za dokazima da nismo kolektivno ludi

 
Bez mistifikacija

 

Smarta da novinarsku profesiju ne treba posmatrati kao posebnu jer novinari dele sudbinu građana.

Nekada novinari jako visoku cenu plaćaju zbog izrečene istine, ne možemo da zaboravimo da je ovo zemlja u kojoj su novinari i ubijani, ali je ovo zemlja i gde običan radnik kada se pobuni jer primeti da šef ili direktor kradu, može da ostane bez plate i ugrozi svoju egzistenciju”.

Iako je imala želju da prati spoljnu politiku, završila je u rubrici crne hronike jer je to bilo ponuđeno. Kaže da je najteže novinarima u lokalnim medijima i da će raditi na tome da njihove priče odmaknu dalje od mesta gde rade. Podseća i na staro pravilo da je loša vest uvek prva vest, a da je najlošija obično i najzapaženija.

S obzirom na to da često istražujem kriminal, ja bih volela da manje političari završavaju u mojim prilozima o kriminalu. To bi značilo da smo bolja zemlja”, govori ona.

Kaže da je ponosna na sve iz zdravstva, na svoju porodicu koja se nije prepustila očaju, na dvoje sestrića i jednog bratića. Ne pravi planove, jer ne zna šta može da se desi, samo se nada da će ove godine otići na neko drugo more, a ne ono koje nam je najbliže i najjeftine – ako uopšte ode na more.

Očekuje da će u 2021. godini ljudi prestati da se plaše da budu blizu drugih, da će moći da se dodiruju, maze i ljube. Svima poručuje da se čuvaju i vole, a novinarama da ne budu ničiiji robovi.

 

Naslovna fotografija: Nebojša Babić