Dosije Tužilaštvo (2. deo): Marionete u rukama policije

Glasne najave borbe protiv mafije koje poslednjih nedelja čujemo od najviših funkcionera deža vi su nekadašnjih “konačnih obračuna” sa onima kojima “niko ne sme ime da spomene”, tajkunima, pljačkašima Srbije itd. Dok predstavnici izvršne vlasti obećanjima skupljaju poene u javnosti, pa i saopštenjima o hapšenjima, na putu do optužnica a onda i pravosnažnih presuda, događaju se “obrti” koji (ne)osnovano bacaju sumnju na tok istrage. Sagovornici Istinomera iz tužilaštva saglasni su da su često “meta prekomerne kritike i baražne vatre medija”, a zbog odbijanja tužilačkog vrha da se suoči s javnošću i objasni situaciju, stvara se sumnja i u odluke koje su - ispravne.

Kako izgleda kada vlast najavljuje velika hapšenja i borbu s kriminalom iako dokaza, kako se ispostavilo, nema, pokazalo se na primeru “srpskog Al Kaponea” sa Zvezdare.

U junu 2014. godine premijer Aleksandar Vučić rekao je:

“Najveći narko-diler u Srbiji je izvesni Kosmajac, čije ime niko ne sme da kaže, jer ga se svi plaše. Kažu da je najinteligentniji, te nema dokaza za njegovo hapšenje… Kakva je to država kad niko ne sme da kaže ko je narko-diler, nego to moram ja”.

Spektakularno hapšenje usledilo je posle nekoliko meseci i – šta se dogodilo s tim obračunom?

Kosmajcu je naposletku suđeno pred Višim sudom u Beogradu samo za podstrekavanje na zloupotrebu službenog položaja. Prevedeno na razumljiv jezik – optužen je da je “nagovorio” dvojicu geodeta da mu legalizuju deo dvorišta na Zvezdari, i to deo u kom se nalazio bazen. Pravosnažno je oslobođen a, kako su mediji preneli, “nije bio raspoložen da tuži državu” posle svega.

 

Vlast obećava, policija hapsi, tužioci se drže za glavu

 

Primer hapšenja Dragoslava Kosmajca može da oslika nekoliko aspekata problema s velikim obećanjima i realnim stanjem “na terenu”. Jedan od njih su svakako dokazi koji ne mogu da odgovore na očekivanja kreirana na konferencijama za medije.

Drugi problem je odnos tužilaštva i policije.

“Tužilaštvo kod nas nema svoje istražne jedinice. Nema svoje isledničke jedinice i praktično svoju kriminalističku policiju. I u postupku istrage i u postupku prethodnog prikupljanja dokaza, koji se zove predistražni postupak, potpuno je prepušteno MUP-u na čijem je čelu ministar koji je politička figura”, kaže za Istinomer Radovan Lazić, zamenik javnog tužioca Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu, član Državnog veća tužilaca i član CEPRIS-a.

Praktično, kako objašnjava naš sagovornik, tužilac nema instrumente da prikupi sve dokaze koje bi mogao da prikupi u nekom predmetu, ukoliko postoji neki otpor sa strane policije.

“Ne mora ni da bude otpor, može biti opstrukcija, ili da policija po svojoj hijerarhijskoj strukturi ne postupa po zahtevima tužioca”, napominje Lazić.

Po rečima našeg sagovornika, rukovodeća funkcija tužioca u postupku nije zaštićena adekvatnim ovlašćenjima, a policija je potpuno drugi organ koji ima svoju unutrašnju organizaciju i hijerarhiju.

“U takvoj situaciji je očekivano da, ako se zahtevi tužioca razlikuju od zahteva i naloga starešina u okviru policije, tužiocu će biti vezane ruke… Ukoliko policija ne postupa po njegovim zahtevima i nalozima, tužilac nema efikasne instrumente da policiju na to natera. Može o tome obavestiti ministra i nadležni odbor Narodne skupštine. Ako se radi o nepostupanju koje je uzrokovano nekim političkim razlozima, onda vam je jasno da to nisu prave adrese za rešavanje tog problema”, objašnjava Radovan Lazić, dodajući da eventualno tužioci mogu da iniciraju pokretanje disciplinskog postupka unutar policije, što je na raspolaganju i drugim građanima.

 

 Gluvi telefoni na putu do dokaza

 

O sredstvima kontrole tužioca u odnosu na policiju Radovan Lazić kaže da je zapravo “na delu zamazivanje očiju javnosti da tužilac ima neko posebno ovlašćenje koje zapravo nije ni ovlašćenje”.

Advokat Rodoljub Šabić, bivši Poverenik za informacije od javnog značaja, napominje da je jedan od kapitalnih problema potpuno neodgovarajući odnos tužilaštva prema ulozi koja mu pripada, barem po zakonu.

“U praksi stalno slušamo izjave tužilaca o tome da su bezbroj puta tražili od policije preduzimanje određenih radnji, bezbroj puta urgirali a sve bez efekta. A po pravilu nema informacija o tome da je tužilaštvo preduzelo bilo šta od mera koje ima na raspolaganju protiv onih koji njegove naloge ignorišu i opstruiraju. Posledice su neizbežne – za tužilaštvo dalje urušavanje već narušenog ugleda, za građane – izostanak željenih i potrebnih efekata u borbi protiv kriminala i korupcije”, kaže Šabić.

Interesantan slučaj sukoba na liniji tužilaštvo - policija dogodio se krajem avgusta u Novom Sadu.

Mladić M. M. je brutalno prebijen i slomljene su mu ruke, a tek kada je u javnost dospeo snimak napada, usledile su i burne reakcije nadležnih.

Policija i tužilaštvo nisu mogli zvanično da se usaglase kada je slučaj prijavljen uopšte, kada je pokrenuta istraga, da li je neko iz sistema zaštitio osumnjičenog. Naposletku jedan od načelnika MUP javno je prozvao postupajuću zamenicu tužioca i p(r)ozvao na poligraf?! Iz Republičkog javnog tužilaštva su tada za Istinomer rekli da je naložen nadzor nad radom OJT u Novom Sadu. Utvrđeno je da nije bilo propusta.

 

 

Slučajna dodela predmeta, upodobljavanje, ustrojavanje…

 

Dodela predmeta po pravilu je slučajna, kaže za Istinomer Radovan Lazić.

“Tužioci nisu vezani tim principom i mogu odstupiti od njega i time se ne krši nikakav formalni propis, ukoliko bi odstupili. Po pravilu, 90 odsto predmeta se u tužilaštvu dodeljuje po principu – slučajnog dodeljvanja predmeta po broju kako su zavođeni, pa koji zamenik je na redu. Ali moguće je da se odstupi, pogotovo u onim predmetima koji su iz nekog razloga interesantni javnosti ili postoje neki politički interesi za određene predmete, kaže naš sagovornik.

 

 

Sead Spahović, advokat i bivši koministar pravde, u položaju javnog tužioca vidi jednu tradicionalnu liniju koja, kako kaže, tužilaštvo prati od 1945.

“Radi se o tome da je javni tužilac ustrojen prema sovjetskim principima iz vremena Višinjskog i moskovskih procesa. De facto, već skoro 80 godina tužilaštvo je pod šapom Službe državne bezbednosti u kadrovskom smislu, a potčinjeno je policiji u krivičnoprocesnom smislu, bez obzira na to što je tužilac formalno proklamovan kao nalogodavac policiji. Policija je, to ne treba dokazivati jer svi znaju, apsolutno nezavisna od tužilaštva i tužioci su marionete u rukama policije, objašnjava Spahović.

Dodatna tema je preopterećnost predmetima, kao posledica reforme i uvođenja tužilačke istrage za koju “nismo bili spremni”.

“Nakon ukidanja institucije istražnog sudija ogroman broj predmeta prebačen je u nadležnost prvostepenih tužilaštava. Ako se dobro sećam, mislim da je Prvo tužilaštvu u Beogradu primilo 7000 predmeta praktično u jednom danu”, govori Spahović.

“Nije moguće da zamenik tužioca izdrži pritisak vlasti jer je to sistemski isključeno. Ono što je moguće, to je da pojedini zamenik iznese svoje mišljenje, ali ako pretera, biće odmah sankcionisan ili sklonjen sa predmeta. Jedan tužilac pred Apelacionim sudom je u nekom trenutku rekao da su argumenti odbrane osnovani. Odmah je prekinuto suđenje, oduzet mu je predmet i više se nikad nije pojavio”, kaže Sead Spahović.

Nastaviće se…

 

Dosije Tužilaštvo (1. deo): Politička, partijska i činovnička podobnost

Dosije Tužilaštvo (3. deo): Ko sme da brani tužioce?

Dosije Tužilaštvo (4. deo): Gde se kriju naše Laure i Kamale?

Naslovna fotografija: Canva