Mi živimo u zajednici gde se mišljenje i interesi prosečnog građanina nigde ne čuju i nigde ne bivaju uzeti u obzir, pa stoga moramo da se načinom pomalo da kažem i navijačkim obratimo nekadašnjem navijaču, budućem košarkaškom treneru i ocu Nacionalnog stadiona.

Predstavljajući rad Vlade u prvih godinu dana od konstituisanja, premijerka Ana Brnabić poslužila se više puta izrečenim neistinama, zloupotrebama činjenica i manipulacijama podacima. Ekonomska stabilnost, stagnacija nezaposlenosti, rast plata i penzija, izgradnja kovid bolnica, pozitivan izveštaj Evropske komisije - rezultati su na koje je Brnabić ponosna. Problem je, međutim, što stvari ne stoje baš tako kako ona tvrdi.

Penzioneri u Srbiji žive bezbrižno, srećno, zadovoljno i u blagostanju. Sve zato što su im za poslednjih skoro deset godina (koliko je SNS na vlasti) penzije povećane, zato što mogu sebi da priušte bolji i kvalitetniji život sa uvećanim penzionim čekovima, a svako malo čeka ih novi finansijski bonus (zlobnici bi rekli, uglavnom pred održavanje izbora). Ovako izgleda život najstarijih građana Srbije u spotu u kome im predsednik države poručuje da su rezultate “zajedno postigli”. Realnost je, ipak, drugačija, a podaci izneti u spotu selektivno i tendenciozno “naštelovani” da ulepšaju sliku.

Doktorska disertacija odbranjena - obavestio je zainteresovanu javnost 11. septembra generalni direktor “Srbijagasa” Dušan Bajatović, koji je titulu doktora nauka stekao na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Godinama u javnosti percipiran kao partijski direktor javnog preduzeća sa, kako je sam isticao, “bezobrazno visokom platom”, kao “nedodirljivi ruski igrač” i “bahati funkcioner”, pokazao je da se uz vođenje fudbalskog kluba, pravljenje vina i lov može pronaći vremena i za “učenje uz rad”.

Korona divlja, paprika papreno skupa, knjige za decu takođe, benzin stvarno postao tečno zlato, Evropa nas neće, prosečna plata sa televizije za većinu je misaona imenica, a bliže se izbori.  Pa šta nam je činiti? Hitno da donesemo Zakon o zaštiti srpskog jezika i ćirilice! 

Ministar finansija Siniša Mali, govoreći o investicajama u Srbiji, paketima finansijske pomoći građanima i penzijama, osvrnuo se nedavno i na minimalnu zaradu. Prema njegovim rečima, ona je iznosila 15 hiljada dinara “pre samo osam, devet godina” i ponovio je tvrdnju koju smo čuli i od predsednika Aleksandra Vučića. „Lakše je da se živi sa 35 […]

“Iznos penzija treba da prati rast zarada”, izjavio je 29. maja predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) Milan Krkobabić. Tu rečenicu ili njenu varijaciju predstavnici PUPS-a ponavljaju od osnivanja stranke, već punih 16 godina. “Penzije prate plate”, “Nema viška zaposlenih, nego manjka posla”, dugogodišnje su krilatice “Partije časnih namera”. Analitičari koji bi u obzir uzeli samo programska načela te partije mogli bi da konstatuju doslednost u političkim stavovima, međutim, praktično delovanje PUPS-a u ovih deceniju i po teško da bi moglo da bude označeno kao neprekinuta nit.

Da li politički ekstremisti, bilo da su levo ili desno orijentisani, kroz kulturu otkazivanja zapravo guše smislenu realizaciju svake vrste društvene angažovanosti, kreirajući na taj način nešto nalik sajber ratu mediokriteta? Gde je tačka u kojoj se razdvajaju subjektivni moral autora i njegovo stvaralaštvo? Odgovore na ta pitanja potražila sam u razgovoru sa nekim koga najverovatnije ne očekujete u ovom tekstu.

Da li hiljade ljudi na ulicama Beograda koje traže vazduh, drvo i vodu i rani ručak prijatelja na vlasti u Beogradu na vodi predstavljaju sve izoštrenije slike dve paralelne stvarnosti u Srbiji? Da li je presuda za pretrpljene duševne bolove u korist zamenika gradonačelnika Beograda protiv nekadašnjeg odbornika Balše Božovića, koji je svojevremeno, za vreme svog mandata u Beogradu, tražio odgovornost gradske vlasti za najskuplju jelku na svetu, primer delovanja pravne države ili slika paralelne stvarnosti, koja asocira na detalje iz kratkog romana Roberta Bolanja „Čile noću“? Gde je dodirna tačka te dve stvarnosti? Šta spaja elitu na vlasti, koja se očigledno oseća dobro, i ostatak Srbije, uključujući i one koji su za tu vlast glasali? Da li su predstojeći pregovori vlasti i opozicije o fer izbornim uslovima igranje na dobru ili pogrešnu kartu? Da li time opozicija kreira za sebe veće šanse, ili bi možda trebalo da primeni recept Zorana Đinđića iz 2000, koji je opisan u knjizi Vesne Mališić – izlazak na izbore bez obaziranja na Miloševića i njegova pravila, sa uverenjem da će ti izbori biti katalizator promena, a ne same promene, da će biti važni za ozdravljenje opozicije i da će animirati narod da glasa za opoziciju?

“Šta mislite o Hrvatskoj? Stići ćemo i Hrvatsku. Omiljena vakcina? Evo, samo da stignu u ponedeljak. Gol Ronalda? Pa zamislite tako nešto na derbiju… Nobelova nagrada? Da priznam Kosovo, odmah bi je dobio.” Sad već uobičajeno, leksikonski, predsednik Vučić prelistao je u ponedeljak uveče aktuelne teme i dešavanja. Višesatno pripovedanje predsednika nastupilo je kao pauza između obilazaka građevinskih radova i konferencija za medije. Jedan na jedan, na (nemoguće je izbeći ironiju) Hepi TV, da predahne, a da nam svima da dnevnu dozu sebe i svoje istine.