Drevno skupštinsko prokletstvo #Parlament

Simbol te faze i onoga što nas tek čeka je nova predsednica skupštine koja gleda direktno u kameru i izgovara da se niko nije javio za reč, dok poslanici opozicije predaju liste prijavljenih govornika. Simbol je i sekretar Srđan Smiljanić koji uzima te liste govornika, ali ćuti na skandalozan početak vladavine nove predsednice. I na kraju, konferencija za novinare šefa skupštinskih naprednjaka koji ide korak dalje i tvrdi da opozicija čak nije bila u sali jer su zakasnili na raspravu. I sve ovo uprkos činjenici da na sajtu skupštine postoji snimak , na kojem se vidi da su se poslanici opozicije vratili mnogo pre početka rasprave o potpredsednicima skupštine.

I treba zapamtiti taj dan, 20. mart kada je Ana Brnabić posle tri dana rasprave izabrana da bude predsednica četrnaestog skupštinskog saziva, i uspela posle samo nekoliko minuta da izazove vapaj „Orliću, vrati se, sve ti je oprošteno”. Uostalom ko god da je iz te stranke izabran, atmosfera bi ostala ista – loša. Gotovo nepodnošljiva. Brnabić je svojim prvim nastupom ubila svaki tračak nade da je ruka za dijalog stvarno pružena i teško je poverovati da će se desiti neko čudo. 

U iščekivanju nove sednice i novih kršenja poslovnika, prenosimo nekoliko crtica iz ta tri skupštinska dana, više kao ilustraciju života i rada u parlamentu Srbije 2024. godine. Od neviđenih mera obezbeđenja, preko nemprimerenog predstavljanja kandidatkinje, od Kosova do hotela, od nacizma do „svi ćete u zatvor”. Svega je bilo, a najviše „susramlja”, ako se danas tako kaže za osećaj stida u tuđe ime.

Skinite se gospođo!

„Molim vas skinite mantil”, rekao je policajac u civilu na ulazu u Skupštinu Srbije.

„Ako se skinem, hoćete i da se zagrlimo”, pitala sam ja, ali sam uredno i mantil stavila na traku pored torbe da prođe kroz skener, dok ja prolazim kroz detektor metala.

„Ne smišljam ja pravila”, rekao je on. Bilo mu je neprijatno, ali se nasmejao. Ljudi smo, a i mislili smo da se neprijatnost završava tu, na ulazu. Bar me nisu izuvali kao jednu koleginicu za koju su procenili da ima predebeo đon.

Par minuta kasnije, na ulazu u takozvanu novinarsku sobu na spratu, stoje još trojica čuvara reda u civilu, ali stoje tako da moraš da staneš, pa da se oni razmaknu da uđeš do svog kompjutera. Dobro, ne znaju momci da nisu tu da čuvaju nas, pomeriće se sa tih vrata valjda. Ali ne pomeraju se, i stalno izgledaju napeto, kao da će da skoče da vam nešto otmu iz ruke.Ili da je slome. Šoljica sa kafom, flašica vode, telefon, diktafon – u svemu vide moguće oružje. Gospođo, ne prilazite ogradi, gospođo ne smete na tu stranu hodnika, gde ste pošli, ne smete dole, ne smete tamo…. Neko je doveo stotinu policajaca koji ne znaju šta je skupština i rekao im da nema šetkanja po hodniku. Kada ih pitate ko kaže da nema šetkanja, odgovaraju šef. Kad tražite da vi vidite tog šefa, kažu ne može. Čega se pobogu toliko plaše?

Drugog i trećeg dana bilo je malo relaksiranije, ali i dalje pod tenzijom iako je svaki milimetar skupštinskih hodnika pokriven kamerama i iako su mnogi od nas prošetali tim hodnicima hiljadama puta, nekad prosto jer sednica predugo traje, a nema se kud. Ostalo je pitanje da li će se, kad bude izabrana nova vlada i  bezbednjaci povući sa novim premijerom, ili su oni tu da štite Anu Brnabić na kojoj god da je funkciji.

Kako možete o silovanju dok predlažete predsednicu? 

Prvi utisak sednice, bio je govor o kandidatkinji koji je bio blago rečeno, ponižavajući najviše za nju. I samo sam čekala da u stilu Nataše Bekvalac Ana ustane i kaže – Ja neću takvu najavu! Nije bilo priče o njenoj želji za jačanjem demokratije ili o uspesima iz dosadašnje karijere, desetkama u indeksu, rodoljublju ili makar o dobrom znanju engleskog jezika. Umesto toga poslanici su čuli priču da je Brnabić vređana od kako je postala premijerka. Dva puta smo čuli podsećanje na tvit jednog opozicionog poslanika čije je ime „slučajno” izostavljeno, iz 2018. godine da bi je trebalo zatvoriti u rijalitiju sa citiram „obdarenim Afro-amerikancem”, pa ako nekom nije bilo dovoljno neprijatno, Jovanov je u ime predlagača dva puta ponovio da je to bio poziv na silovanje. Zaključak je naravno da to govori „o odnosu cele opozicije prema ženama”. Citirao je predlagač i da je neko rekao da će Ana Brnabić dobiti pozornicu za razvijanje svojih užasnih sposobnosti, da je Ana Brnabić neko ko unižava instituciju i sve građane Srbije. Nemoj više da je hvališ molim te! Zatim, Jovanov ne može da se fokusira. On odgovara na svaki uzvik i dobacivanje, prekida govor o Brnabićki jer je i njemu nevažna.

Pričao je Jovanov o teškom trenutku za Srbiju, o tome kako opozicija ne mari za Kosovo, te da će predsednica imati težak zadatak da skupština ostane skupština Srbije, a ne da bude pod upravom stranaca koji bi da joj nameću zakone. Usledio je govor o “nacističkoj politici opozicije” koja ne da naprednjacima da vode kampanju od vrata do vrata. „Ne, nisam rekao fašisti, nacisti. Tu podrazumevam…Da si nešto znao, da si nešto učio…Nacisti, neonacisti. Neonacisti. Razumeo si? Odlično”, jedan je od citata iz govora o tome zašto je Ana Brnabić najbolji kandidat za predsednika skupštine. I posle „Ćutinog vinjaka”, optužbi da opozicija seje mržnju i želi građanski rat, da neće nikad doći na vlast, da zaborave prelaznu vlad,  Jovanov je neprimereno brzo i nerazumljivo pročitao kratku biografiju Ane Brnabić koju su poslanici već dobili, uz dodatak da je otvarala naučno tehnološke parkove i izbacila „fali ti jedan papir” iz srpske administracije. U više od pola sata govora, nije se čulo ništa što bi, da sve nije unapred dogovoreno, ubedilo bilo koga zašto je Brnabić koja nije nikad bila narodni poslanik, bolji kandidat ni od samog Jovanova. 

Predsedavajući „namerno nesnađen”

Drugi utisak sva tri dana je vođenje sednice predsedavajućeg, najstarijeg poslanika, matematičara Stojana Radenovića koji je na početku mnoge zavarao stavom starog naučnika koji se možda ne snalazi najbolje. Ali brzo je postalo jasno da su se greške profesora uvek dešavale na korist vlasti, a tumačenja poslovnika bila su nestvarna. Počelo je od molbi za razumevanjem jer poslanici mogu da mu budu deca, da nije voleo da kažnjava ni kao profesor, pa da će im dati reč kad zasluže, pa da neće ni davati reč jer se svi žure. Iz sata u sat Radenović je bio sve manje naučnik, a sve više bot koji sa mesta predsedavajućeg deli vlast i opoziciju na dve staze, pa ona opoziciona staza, gde je i Proglas, nije dobro utemeljena i neće dogurati u budućnost, budućnost je rezervisana samo za naprednjake. „Ova staza je vekovima utemeljena. Znate, moram da kažem da nije sada bitno što su ljudi na toj stazi. Jeste Aleksandar Vučić, ali pre njega su bili despot Stefan Lazarević, knez Miloš, tu je bio car Lazar itd. Mi moramo to da razumemo”, rekao je Radenović, ne prvi put. Verovatno ni poslednji.

Kakve veze ima srušeni generalštab, osim što ga je pomenuo Vučić?

Srušeni generalštab bio je jedna od istaknutih tema, zato što je baš prvog dana zasedanja predsednik države rekao da je oduševljen idejom da se na mestu zgrada Ministarstva odbrane i Generalštaba u centru Beograda, bombardovanih 1999, izgradi veliki kompleks zgrada s hotelom i stanovima, i najavio da će to promovisati „s radošću“. Aleksandar Jovanović Ćuta pitao je poslanike, nekoliko puta, pokazujući brojne fotografije, „ko je za da se mesto gde je 1999. godine srušen Generalštab, gde su ginuli ljudi, Aleksandar Vučić i Goran Vesić poklone američkim ofšor kompanijama i da se izgradi hotel?” Niko, kako je konstatovao poslanik. I novi poslanik iz „Mi, glas iz naroda – doktor Branimir Nestorović” Aleksandar Pavić rekao je da je gradnja na mestu bombardovanog Generalštaba, „sramota i šamar za državu i narod.” Vrlo slično diskutovao je i Branko Pavlović iz „Mi glas iz naroda” (bez Nestorovića). Za Milenka Jovanova nije problem jer, kako je rekao „to nije građeno u vreme te slavne srpske vojske, nego u vreme JNA. Kasnije je bio Generalštab Vojske Jugoslavije”, pa treba čuvati staru zgradu zbog emocija, a ova može i da se sruši. I tu je Jovanov dao ono objašnjenje o groblju na kojem je sagrađena skupština, pa kakve veze ima. I Ivica Dačić je branio ideju jer je kaže on razgovarao o tome pre nego što je Vučić postao predsednik, tako da Vučić nije kriv, a Dačić je malo i zaslužan.

Tako se samo nastavila praksa da se skupštinska rasprava koristi da se iskritikuje ili podrži nešto što Vučić radi tih dana, a što nikakve veze sa skupštinskim dnevnim redom nema.

Kako je kad Đilas nije od kartona

Opozicioni poslanici pokazali su da ih ima više nego pre, a mnogi od njih pokazali su da ni oni ne nameravaju da se drže dnevnog reda, nego će pokušavati da objasne gledaocima RTS-a dva sve ono što se na programima javnog servisa nikad nije čulo. Govori o pokradenim izborima i stranačkom preseljavanju birača izazivali su reakcije, uglavnom poricanja i tvrdnje da u izveštajima ODIHR-a piše da je u stvari sve bilo u redu. Mnogo više nervoze javljalo se kad opozicija „zapreti” da će svi završiti u zatvoru. Osvrnućemo se na  govor lidera SSP-a Dragana Đilasa, iz tri razloga. Pre svega zato što je on lično najčešće napadan u prethodnim sazivima, kada nije bio tu da im lično odgovori. Zatim što ne znamo koliko će se zadržati. I još zato što je njemu osetilo potrebu da odgovori, i dobilo reč,  čak petoro poslanika vlasti.

Đilas je izlaganje počeo recitovanjem Disove pesme „Naši dani”, možda nije mnogo originalno jer se „crno vreme propadanja” sve češće citira, ali dovoljno da iznervira, naročito u delu da „svi podmukli, svi prokleti i svi mali, porstali su danas naši suvereni.” I govorio je 20 minuta o propadanju, oblast po oblast, ali najsnažnije je odjeknuo  kada je rekao da je kraj režima blizu i da predstavnici vlasti treba da se polako spreme za to. „Bez obzira na pakao koji ste priredili nama i našoj deci, milost od vas nikada nismo tražili, ali znajte nećemo je nikome ko je bio deo kriminalne zločinačke organizacije ni dati. Profesionalna policija i profesionalno tužilaštvo će se baviti svakim ko je kršio zakon i svako će biti izveden pred lice pravde,” rekao je Đilas.

Ali nije ni tu bio kraj. „O Ani Brnabić nisam rekao ni reč, jer je nebitna kao, gospodo, i svi ostali. To da ste nebitni nisam rekao ja, to vam je rekao vaš predsednik u Šumicama, rekavši da zbog vas takvih kakvih ste, da nema njegovog imena u imenu liste, niko ne bi glasao”, rekao je Đilas i najavio da će u budućnosti govoriti istinu o svima sve dok ne dođe „da govori o Oskaru, o Aleksandru Vučiću, šefu vaše kriminalne organizacije”.

Nekako je bilo očekivano da će se prvi u odgovoru istaći sveži prelatači Dejan Bulatović, čovek koji je postao poslanik u prošlom sazivu na Đilasovoj listi, i Radoslav Milojičić Kena, nekadašnji demokrata. Bulatović da će Đilas ući u istoriju laži i prevaranata, a Kena da će ući u knjige i udžbenike političkog beščašća. Kad su se novi naprednjaci pokazali, reč je dobila Ana Brnabić i odmah izrazila radost što je Đilas konačno tu, da ga vidi i da mu kaže! I taman kad smo očekivali vrhunac dana, ona je pričala o Velikom bratu, o 619 miliona, o tome da ne sme da stavi ime na listu. Razočaravajuće. Nastupio je i Orlić, malo jače, o nekom „saradniku iz Kuršumlije” koji je uhapšen sa drogom, opet o milionima, trgovanju sekundama na RTS-u, i možda bi postigao efekat da nije izvadio nekakav dečji crtež na papiru. „Evo sam vam spremio orden zlatnog Kurtija sa ukrštenim Violama u vencu od Šidera, kao pokazatelj vaše prave suštinske politike”, rekao je Orlić držeći taj papir i potpuno upropastio trenutak. I na kraju se oglasila i Snežana Paunović iz SPS-a koja mu je zamerila što danas kritikuje ljude koje je nekad cenio, a na stihove Disa uzvratila Njegošem „Zlo je vreme orla naćeralo da zimuje među kokošima. To je bilo 2008. godine. Hvala.”

U replici je Đilas rekao da je sa SPS-om zajedno uradio velike stvari i da neće ništa ružno reći, da na laži neće da odgovara, ali je rekao i da već godinama sluša da je Orlić ušao u SNS zbog kockarskih dugova, ali da on lično u to ne veruje, već da Orlić prosto nema morala. Onda je Orlić demantovao dugove, javio je Marjan Rističević, Ćuta, pa opet Jovanov, pa opet Orlić, pa opet Jovanov,  onda je sednica za taj dan prekinuta. 

I za kraj Ana Brnabić pokazuje zašto je tu

Neobjašnjiv je bio ovaj izbor donosioca svih kadrovskih odluka, da Anu Brnabić, koja nema poslaničkog iskustva, stavi na čelo parlamenta. Da je sa izvršne preseli u zakonodavnu vlast. Nju koje je poslanike nazvala „odvratnim govnarima”, nju koja je u stranci napredovala „preko reda” i koja svakako nije dugogodišnja prijateljica starih poslanika. Anu Brnabić stavio je za šefa i Palmi (kojeg ovih dana nije bilo u sali) i brojnim drugim homofobima koji nikad ne propuste priliku da istaknu porodicu naspram „parade srama” i zapadnih vrednosti koji nam nameću „dve mame”. Nju koja je tu dolazila samo koliko se mora.

Ali nismo dugo čekali odgovor. Ana Brnabić uspešno je iz vlade odstranila sve svoje kritičare. Sada treba ugušiti i ono malo skupštine. Sve ponavljajući da je ruka za dogovor pružena, Brnabić je uspela da sedne na mesto, zahvali na izboru i u prvom minutu onemogući opoziciji raspravu. Fraza da se mole poslaničke grupe da ako već nisu, podnesu listu prijavljenih govornika, u skupštini se izgovara rutinski. Postoji i neko vreme da sa kraja sale stignete do stola, čak i kad ispred ne stoji kordon policije. Uobičajeno je da se sačeka, pa se ponovi, da li neko želi reč. U prvom minutu Brnabić je pokazala da nema nameru da poštuje nepisana pravila. Dalinekoželirečne! Tako će nam od sad biti. A kad Ana bude nečim sprečena, dostojno će je menjati potpredsednice iz redova SNS-a Sandra Božić i Marina Raguš.

Utisak je da popuštanja nema i da je nova predsednica rešila da joj zakon leži u topuzu. I da ne mari mnogo za Njegoševe izreke.