Kako o nama da se odlučuje bez nas?

Pošto sada imamo gotovo monolitan sastav parlamenta, možda će mnogima od nas biti lakše da razumemo situaciju u kojoj se nalaze osobe s invaliditetom - bez ijednog predstavnika u najvišem zakonodavnom, a ni u mnogim drugim telima.

U praksi se pokazalo – promene i napredak u pravima osoba sa invaliditetom mogući su samo kada su ti ljudi direktno uključeni u procese odlučivanja. Slogan Međunarodnog pokreta osoba s invaliditetom “Ništa o nama bez nas” pokazao se smislenim i kod nas otkad je parlament kao poslanica ušla prva osobu s invaliditetom pre više od 10 godina. Kako izgleda kada nema konsultacija, moglo je da se vidi tokom vanrednog stanja u jeku epidemije.

Gordana Rajkov, prva narodna poslanica (nestranačka) koja je kao osoba s invaliditetom ušla u Parlament 2008. godine, kaže za Istinomer da je velika šteta što u ovom sazivu nema nijedne osobe sa invaliditetom.

 

Lakše je kad si u većini

 

Za iskustvo naše sagovornice, kako kaže, veoma je bitno bilo to što je, iako vanstranačka ličnost, bila deo vladajuće koalicije.

“Imala sam sreću da sam bila poslanica u poslaničkom klubu koji je bio u vladajućoj koalicij, jer ja nisam član nijedne partije. Bila sam jedina nestranačka ličnost, ali utoliko mi je bilo lakše što sam imala slobodu da predlažem sve što je od značaja za osobe s invaliditetom i da se to u najvećoj meri prihvata”, objašnjava Rajkov.

Posle Rajkov napravljena je “pauza” do ulaska Ljupke Mihajlovske u Skupštinu. Gordana Rajkov je prva osoba sa invaliditetom koja je postala narodna poslanica u NS Srbije, i to 2008., pa do 2012. godine Ljupka Mihajlovska je postala poslanica 2016. godine. U međuvremenu, položajem i pravima OSI bavila se radna grupa u parlamentu.

“Ljupka je bila u opoziciji i njeni predlozi su teže prolazili”, konstatuje Gordana Rajkov.

Ljupka Mihajlovska za Istinomer kaže kako se tokom mandata trudila da predstavlja sve građane, ali su posebno važna tema za nju ipak bila prava osetljivih grupa.

“Predala sam i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika u kom sam iznela ideju da svaka izborna lista u prvih 10 kandidata na listi ima osobu s invaliditetom. Iskoristila sam trenutak kada su rađene izmene zakona koje se tiču povećanja obavezne kvote za učešće manje zastupljenog pola odnosno žena, ali nažalost svest o tome koliko je važno da osobe s invaliditetom budu uključene u političko delovanje na izuzetno je niskom nivou”, kaže Mihajlovska.

*Žene sa invaliditetom u politici: Vreme je da neko stisne petlju

Jači smo kada nas vide

 

I radi razvijanja svesti zajednice bitno je da osoba s invaliditetom bude u najvišem predstavničkom telu.

“Važno je ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što ste vidljivi. Koristim kolica i mene niko nije mogao da ne vidi, saplitali su se oko mene svaki dan. Kada ste vidljivi i prisutni, tema je podignuta na jedan drugi nivo u skupštini i u javnosti”, navodi Gordana Rajkov.

Aktivnostima u parlamentu stiče se podrška javnosti.

“Ljudi vas vide u prenosima sednica. Naročito ako nastupate s govorima. Vidljivost je jako važna zbog rušenja streotipa i menjanje predstave o ljudima s invaliditetom. Vidi se da ste neko ko je pametan, obrazovan i može nečemu da doprinese”, ukazuje Gordana Rajkov.

 

Radna grupa kao rešenje?

 

Bivša poslanica i aktivistkinja podseća na moguće rešenje kojem je već pribegavano kada nije bilo predstavnika osoba s invaliditetom posle njenog mandata.

“Inicirali smo tada stvaranje parlamentarne radne grupe za osobe sa invaldiitetom koju je trebalo da čine poslalnici iz različitih stranaka. Grupa je dosta dobro radila dok je vodila poslanica koja je bila zainteresovana… Kroz tu radnu grupu uspevali smo da poboljšamo amandmane i zakone. Jedan od primera je i Krivični zakonik, koji je imao čudnu odredbu o ženama s invaliditetom koje su pretrpele silovanje. Tako se taj član nije ni zvao, i uspeli smo izmenom KZ da to ispravimo”, objašnjava Rajkov.

*Srbija regionalni “lider” u nebrizi za socijalno najugroženije

*Epidemija ogolila nemarni sistem prema najugroženijima

Osim što, kako kaže, nema poslanika s invaliditetom, potencijalna poteškoća u novom sazivu je i to što većina novih poslanika nema parlamentarno iskustvo, pa ni saznanja o ovoj temi.

“Našu ideju bismo mogli da aktiviramo i, kada se skupština konačno konstituše i izaberu predsednik i odbori, trebalo bi da pokrenemo inicijativu za formiranje nove radne grupe za osobe s invaliditetom. Da pokrenemo ideju… Samo ime je manje važno ali time treba da se bavi svakako odbor koji će se baviti socijalnom zašitom, ljudskim pravima, decom, osobama s invaliditetom, navodi Rajkov.

Radna grupa sačinjena od poslanika koji će biti voljni da se bave pravima osoba s invaliditetom pokazala se, kaže Rajkov, kao dobra praksa.

“Evropski parlament i Velika Britanija imaju takvu grupu, a u nekom periodu je imala i Makedonija. Nama se to činilo kao dobra praksa”, kaže Rajkov.

Nada na lokalu
“U lokalnim sredinama bilo je na izbornim listama osoba s invaliditetom. Znam za Smederevo, Niš, Leskovac, Knjaževac - a neki od njih su ušli i u lokalne skupštine kao odbornici/ce, što je jako dobro. I nadam se da će se sa lokala uticati na politiku na nacionalnom nivou”, govori Gordane Rajkov.

 

Empatija, a ne poziranje

 

Svetislav Marjanović, predsednik leskovačkog udruženja osoba s invaliditetom, za Istinomer kaže da empatija prema osobama s invaliditetom ne bi trebalo da se pokazuje samo kroz slikanja s njima, što je česta praksa u predizbornim kampanjama.

“Imam konkretan predlog – kao što određeni procenat žena u odnosu na muškarce treba da bude uključen u rad Skupštine, bilo bi dobro da se donese odluka o obaveznom učešću određenog broja osoba s invaliditetom u rad parlamenta, a da pri tom ne budu stranački opredeljeni i da na invalidnost gledaju iz ugla socijalnog modela pristupa invalidnosti. Kako među osobama s invaliditetom ima mnogo onih koji i danas žive u medicinskom modelu, još bolji predlog bi bio da se, za pitanja koja se tiču osoba sa invaliditetom, donosioci odluka obrate njihovim organizacijama, jer samo u tom slučaju odluke i zakoni koji se usvajaju, a tiču se njih samih, mogu imati pun legitimitet”, kaže Marjanović, koji je godinama bio član Gradskog veća u Leskovcu.

Upravo kao dobar primer navodi rad Gordane Rajkov, koja je, kako kaže, doprinela mnogo na polju zakonodavstva.

“Ratifikovanjem Konvencije UN o pravima osoba sa invalditetom u našoj državi širom su otvorena vrata da se ona implementira u naše zakonodavstvo, čime bi osobe s invaliditetom dobile snažan mehanizam da se značajno unapredi njihov položaj u društvu. To je bilo posebno važno prilikom donošenja Zakona o socijalnoj zaštiti, kojim se obezbeđuje uvođenje usluga socijalne zaštite za osobe s invaliditetom, pri čemu posebno želim da istaknem uslugu personalne asistencije. Na taj način se osobama s invaliditetom omogućava da žive samostalnim životom, a ideju o samostalnom životu iz Republike Irske donela je upravo Gordana Rajkov”, kaže naš sagovornik.

I po njegovim rečima, odluke o osobama sa invaliditetom nisu relevantne i dobre ako u njihovom donošenju nisu učestvovale osobe s invaliditetom. Kao primer jedne od pozitivnih stvari navodi da je promenjena terminologija.

“Da se mnogo toga u pozitivnom smislu promenilo u našem društvu poslednjih desetak godina, najbolje govori činjenica da se u našem parlamentu sve više čuje pravilna terminologija invalidnosti, a ne kao ranije kada su za osobe s invaliditetom korišćeni najrazličitiji termini, koji proističu iz medicinskog modela pristupa invalidnosti, kao što su bili termini: lica s posebnim potrebama, invalidna ili hendikepirana lica itd”, kaže Marjanović.

Leskovac izdvaja kao pozitivan primer koji i sada ima odbornicu koja je osoba sa invaliditetom.

“Tokom mandata imao sam izuzetno iskustvo, jer su kolege iz Veća od mene dobijale informacije kako odluke koje se tiču osoba s invaliditetom treba da izgledaju i kako da budu formulisane. U Leskovcu smo pokrenuli mnogo toga što je doprinelo unapređenju položaja osoba s invaliditetom, počev od pristupačnosti, u čemu je grad najdalje otišao, preko usluga socijalne zaštite, kao što su usluga personalne asistencije, dnevni boravak, pomoć u kući, lični pratioci i drugo”, napominje Marjanović.

Osim pristupa Skupštini grada Leskovca, kako kaže, važan je i pristup sistemu obrazovanja, kako bi osobe sa invaliditetom stekle taj najvažniji uslov da, kao obrazovani ljudi, mogu da obezbede adekvatno zaposlenje.

“Ne smemo zaboraviti da među osobama sa invaliditetom ima mnogo mladih i kreativnih ljudi, koji završavaju fakultete i spremni su da se uključe u sve društvene tokove, a od kojih naše društvo može imati velike koristi, ali se bojim da to donosioci odluka slabo prepoznaju, zaključuje Marjanović.

 

*Ovaj članak je nastao uz podršku Agencije za međunarodni razvoj Sjedinjenih Država (USAID). Mišljenja izneta u tekstu predstavljaju stav autora, i ne moraju nužno da odražavaju stavove USAID-a ili Vlade Sjedinjenih Država.

 

Naslovna fotografija: Marcus Aurelius/Pexels