Žene sa invaliditetom u politici: Vreme je da neko stisne petlju

Mladi i žene sa invaliditetom osim arhitektonskih, svakodnevno se bore i sa drugim preprekama - od predrasuda drugih do nesigurnosti u sebe. Da bi žene mogle da urade nešto da poboljšaju svoj život, ali i život ostalih osoba sa invaliditetom koje žive u Srbiji, one moraju biti i politički aktivne. U ovome su saglasne naše sagovornice iz udruženja osoba sa invaliditetom iz Čačka, Beograda i Niša. Sa njima smo razgovarali o problemima sa kojima se suočavaju mladi i žene sa invaliditetom u Srbiji, kao i na koji način te prepreke mogu da se prevaziđu.

 

Od oko 10 procenata osoba sa invaliditetom u Srbiji, žena je nešto više od polovine. Vidljive su tek poneke. Uglavnom, radi se o ženama koje su odlučile da se aktiviraju u društvenom radu kao i politički i probaju da reše probleme sa kojima se ova populacija suočava svakodnevno.

 

Stepenice i predrasude

 

Prvenstveno su prepreke arhitektonske. Konkretno, kod nas Skupština u Nišu nema ni lifta, niti je toalet adaptiran”, kaže za Istinomer Jasmina Barać Perović iz organizacije IZ Kruga” iz Niša, koja je usled distrofije postala osoba sa invaliditetom te otežano hoda.

 

Foto: Jasmina Barać Perović / Facebook

 

Osim arhitektonskih, brojne prepreke su i predrasude o ženama sa invaliditetom, ali i nedostatak interesovanja kod mladih i žena za društvene i političke aktivnosti zbog nedovoljne pristupačnosti objekata osobama sa invaliditetom, kao i neinformisanosti o mogućnostima za uključivanje u sferu aktivističkog i političkog delovanja u društvu.

U prepreke, Marina Milosavljević iz Centra za samostalni život OSI iz Čačka, ubraja i nedovoljno obrazovanje i nedostatak podrške drugih ljudi, a neretko i nedostatak samopouzdanja osoba sa invaliditetom. 

 

Obrazovanje osoba sa invaliditetom

 

U Srbiji je Zakonom o osnovama sistema obrazovajna i vaspitanja uvedeno inkluzivno obrazovanje koje podrazumeva da osobe sa invaliditetom imaju „pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njegove obrazovne i vaspitne potrebe u sistemu obrazovanja i vaspitanja, uz pojedinačnu odnosno grupnu dodatnu podršku u nastavi i učenju ili u posebnoj vaspitnoj grupi ili školi, u skladu sa ovim i posebnim zakonom”.

Ipak, prema popisu stanovništva iz 2011. godine, svaka osma osoba sa invaliditetom u Srbiji koja ima 15 i više godina nije pohađala osnovnu školu. Odnosno, od oko pola miliona osoba sa invaliditetom koje žive u Srbiji, 12,2 odsto (69 043) njih nikada nije išlo u školu. Žene sa invaliditetom čine čak 81,4 odsto od tog broja.

Osnovnu školu završilo je 116 066 osoba sa invaliditetom, a srednju školu njih 153 700. Broj onih koji su završili višu školu ili fakultet je znatno manji. Samo 3,2 odsto osoba sa invaliditetom je fakultetski obrazovano, dok je višu školu završilo 3,4 odsto njih.

 

 

Inače, kako ističe pravnik i aktivista pokretu osoba sa invaliditetom Dr Filip Mirić, osobe sa invaliditetom mogu biti izložene riziku ili postati žrtve diskriminacije u obrazovanju. Na to utiče više faktora. Osim arhitektonske nepristupačnosti, Mirić navodi i nedovoljnu specijalizaciju nastavnog osoblja kao i predrasude učenika prema ljudima sa invaliditetom.

Da obrazovanje bude pristupačnije osobama sa invaliditetom, neophodno je da sami objekti najpre budu pristupačni, a zatim i da nastavno osoblje bude specijalizovano za rad sa osobama sa invaliditetom.

Mirić, dalje, objašnjava da je važno podsticati ne samo decu sa invaliditetom da se aktivnije uključe u obrazovni proces, već i njihove roditelje. Takođe, kao važnu stavku, ističe da se i kod ostalih učenika razvija svest o prihvatanju različitosti među ljudima.

 

Generacijski jaz

 

Ana Jovčić iz „Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom“ u Beogradu smatra da je glavna prepreka za učešće celokupne populacije mladih u političkom životu generacijski jaz između „generacije Zed” i svih starijih generacija.

„Meni deluje da postoji neki prećutan dogovor da to tako bude. Starijima je dobro da se u politički život, kakav poznajemo u Srbiji danas, ne unose nove ideje i neobuzdana mladalačka energija koja može da sklizne i u fanatizam”, kaže Ana.

 

Foto: Ana Jovčić

 

Naša sagovornica primećuje da se politika među mladima percipira kao nemoralno zanimanje. Na to su, ističe, uticale starije generacije, pa mladi „ne žele da se upliću u nešto što u startu zahteva ili potpunu snishodljivost, ili borbu protiv vetrenjača”.

„U eri globalizacije, mladi će se uvek radije odlučiti da odu negde gde će im društveno-politički sistem u startu omogućiti da pronađu ličnu sreću. U ovom trenutku deluje da se politički život odvija i bez aktivnog učešća mladih, naročito mladih iz osetljivih društvenih grupa, objašnjava Ana.

Dodaje da se političko učešće u našem društvu neretko doživljava samo kao delovanje u političkim strankama, medijima ili međunarodnim nevladinim organizacijama”. Tako, osetljive društvene grupe postaju „objekt za jeftinu stranačku promociju” dok su funkcioneri moćnih političkih partija ti koji planiraju i praktično deluju u javnom interesu.

 

*Osobe sa invaliditetom i glasanje: Dođem i čekam da mi neko pomogne

 

Jovčić, pak, napominje da je upravo „generacija Zed” donela neophodan nivo rodne ravnopravnosti, a da su upravo žene, i u svetu i kod nas te koje pokreću inicijative.

Problem predstavlja, međutim, i to što mladi ljudi iz godine u godinu sve više napuštaju zemlju, ističe Ana.

„Pošto će ove sadašnje političare neko morati da nasledi za 30 godina, to će biti ona povlašćena manjina njihovih potomaka koji neće ni imati svest o tome da postoji moral, javni interes, vladavina prava… Zvuči strašno, zar ne? Ja kao ženska osoba sa invaliditetom, ne bih volela da stvaram porodicu i da starim u takvoj Srbiji. Sa druge strane, svako ko napusti zemlju, odrekao se svog dela odgovornosti za njenu budućnost”, zaključuje ona. 

 

Učešče žena kao podstrek drugim ženama

 

Da je važno da žene sa invaliditetom i mladi budu politički uključeni, saglasne su sve tri naše sagovornice. To, najpre, doprinosi razbijanju tabua i predrasuda prema njima.

„Kao jedna od najugroženijih kategorija građana, žene sa invaliditetom moraju biti vidljive, glasne, obrazovane i elokventne. Ne samo da bi promenile ustaljena mišljenja i tabue, nego i da bi se osećale osnaženo, ohrabreno i borbeno dok se bore za svoja prava i prava drugih osoba sa invaliditetom”, ističe Marina.

Međutim, kaže da ne vidi poboljšanje u učešću mladih i žena sa invaliditetom u politici.

Broj osoba sa invaliditetom, kada je reč o politici, zanemarljiv je. Na mestu narodnih poslanika u Skupštini Srbije bilo je tek nekoliko osoba sa invaliditetom u prethodnim godinama – Gordana Rajkov i Ljupka Mihajlovska. U izvršnoj vlasti, međutim, osoba sa invaliditetom – nema.

Na tom „bojnom polju”, kako Marina opisuje politiku, žene daju podstek drugim osoba sa invaliditetom da i oni mogu biti vidljivi, i da se bore za svoja prava.

U tome je saglasna i Jasmina, kojoj je osim rešavanja arhitektonskih barijera cilj da u narednih nekoliko godina napravi mrežu žena sa invaliditetom sa juga Srbije, jer smatra da su žene sa invaliditetom na jugu dvostruko diskriminisane.

„Došlo je vreme da neko stisne petlju i da krenemo. Ništa nama bez nas samih. Mi najbolje znamo svoje probleme, kako je nama u našim cipelama i u našoj koži. I kada ti znaš uzrok problema, najbolje ćeš i znati kako otkloniti taj uzrok i kako ga rešiti”, objašnjava ona.

 

Kako doći do vrha stepenica?

 

Na poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji uticao je i Protokol o saradnji koji su krajem 2019. potpisale Republička izborna komisija (RIK) i Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije. Time je za osobe sa invaliditetom omogućeno da se lakše uključe u rad izbornih organa, kao i da o celom procesu izbornog postupka budu bolje informisani. Ali, iako je Srbija uskladila svoje propise sa Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom, u praksi se oni ne primenjuju u potunosti.

Dakle, prostora za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom i te kako ima.

Da se položaj osoba sa invaliditetom poboljša, i prevaziđu prepreke, neophodno je podići svesti kod mladih i žena sa invaliditetom, ali i insistirati na njihovom obrazovanju kroz razna predavanja i obuke, smatra Marina. A važan je i podsticaj da se uplovi u svet politike.

„Kao mogući podsticaj vidim i učešće na izborima pokreta i ličnosti koje iskaču iz ustaljenih domaćih šablona. Ipak, u situaciji kada su mladi većinski loše obavešteni pa i obrazovani, ovakvi originalni pokreti brzo bivaju kompromitovani, dezavuisani ili se raspadnu usled nedostatka šire podrške i političkog iskustva”, ističe Ana.

A kada je reč konkretno o ženama i mladima, Jasmina, na kraju, zaključuje da joj je dvadesetogodišnji rad u nevladinim organizacijama i udruženjima pokazao da treba biti istrajan i da samo udružene, žene mogu uticati na pozitivne promene i poboljšanje života osoba sa invaliditetom.

 

*Ovaj članak je nastao uz podršku Agencije za međunarodni razvoj Sjedinjenih Država (USAID). Mišljenja izneta u tekstu predstavljaju stav autora, i ne moraju nužno da odražavaju stavove USAID-a ili Vlade Sjedinjenih Država.

Naslovna fotografija: Pexels