Jović: Razumem bojkot, ali ne vidim alternativu izborima

“Srbija Hrvatskoj nije apsolutni fokus spoljne politike, nego Evropska unija i integracija u Šengen, kao i to da ona poboljša svoju moć i ugled u evropskom kontekstu. Srbiji je fokus na Kosovu, na konstituisanju tih odnosa na Balkanu do kraja. U sadašnjim okolnostima u kojima nema izvesnosti o brzom priključivanju Srbije EU, ona pokušava da formira uticaj u ovom prostoru koji je izvan Unije, sa Bošnjacima, Albancima i drugima koji su tu involvirani, koliko je to moguće… Tako da se argument druge strane pokreće samo tokom izbora, a u međuvremenu ništa. Mislim da je to šteta. Tim više što ćemo 2021. ući u jedno razdoblje od dve do tri godine bez izbora. I u Srbiji i u Hrvatskoj. I to je dobar period da se možda na miru postave neke stvari na sto, bez tenzija koje proizlaze iz izbora”, kaže za Istinomer profesor Dejan Jović sa Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu, koji predaje i studentima Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Dejan Jović

Njegovo iskustvo nije vezano samo za teoriju – radio je i u kabinetu bivšeg predsednika Hrvatske Iva Josipovića, a prošle godine je bio kandidat za poslanika Evropskog parlamenta, na listi Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS). 

Kakvu ulogu imaju ideološke razlike i sličnosti između trenutnih hrvatskih i srpskih zvaničnika, ako pričamo o odnosu dve zemlje?

Evropska politika u poslednjih deset godina mnogo vodi računa o partijskoj ili ideološkoj dimenziji, tako da je mnogo lakše uspostaviti bolje odnose i razrešiti neke probleme ako lideri pripadaju istoj partijskoj grupaciji u evropskim okvirima. U tom smislu bih istakao da je važno to što predsednik Vučić i hrvatski premijer Plenković, koji su u srodnim političkim strankama (jedna je članica, druga je pridružena članica EPP-a), da rade mnogo više na tome da pokušaju da reše neke od tih problema. Malo je neprirodno očekivati da će predsednik Milanović, koji pripada levici, imati više razumevanja ili pokazati neku inicijativu u odnosu na predsednika Vučića, jer on to ne radi ni sa drugim liderima koji dolaze iz desnih grupacija. On je u kampanji bio izrazito kritičan prema ideji Višegradske grupe. Rekao je da su to konzervativci. Dakle, i Poljaci i Mađari. Nekako je iz te iste pozicije kritikovao i predsednika Trampa i Izrael, na primer. Posebno bi trebalo voditi računa o tome da SNS i HDZ imaju i zajedničke prijatelje, poput CDU i Angele Merkel i drugih, pa bi to trebalo iskoristiti. Ideologije nisu nevažne, videli smo kod svakih izbora da se stranke iz istih ideoloških grupacija međusobno pomažu. Dolaze jedni drugima na kongrese, u kampanju, ističu kandidate kao bolje, i time jednim delom utiču na javno mnjenje u tim zemljama. I važno im je da u što većem broju zemalja budu na vlasti ljudi njihove ideološke i političke orijentacije.

Aleksandar Vučić vrlo često upoređuje Srbiju sa Hrvatskom – po platama, suficitu, privrednom rastu… ističući da Srbija mnogo brže napreduje. Zašto redovno izvlači tu “kartu” Hrvatske?

Svaki političar, u svakoj zemlji, pokušava da prikaže da je uspešan i ističe one elemente koji to dokazuju, manje ili više je precizan u tome, a nekad potpuno neprecizan. Ta pitanja odnosa prema drugoj zemlji najčešće se pojavljuju u izbornim kontekstima, a u normalnim, drugim vremenima, kao da imamo jedan obrnuti proces. To znači potpunu nezainteresovanost za drugu zemlju. Malo su se promenile i okolnosti. S jedne strane, Hrvatska je bila jako fokusirana na svoju ulogu u Evropskoj uniji, posebno poslednjih šest meseci. I gleda na proces proširenja kao na instrument svoje spoljne politike. To znači, želi proširenje, ali ne završetak procesa, jer želi da iskoristi taj proces kako bi postigla svoje bilateralne ciljeve. U odnosu na Srbiju, to se odnosi na pitanje interpretacije devedesetih i nestalih osoba… U odnosu na Bosnu, na status Hrvata i izborni zakon koji tamo postoji, a sa kojim je Hrvatska prilično nezadovoljna.

Koliko je održiva teza o Vučiću kao “miljeniku” međunarodne zajednice? Da li se može reći da ima tu ulogu sve dok ne “završi ono što je obećao” na temu Kosova?

S obzirom na to da je on čovek koji drži stvarnu političku moć u Srbiji, meni se sasvim logično čini da ljudi razgovaraju sa njim, da od njega očekuju i sa njim uspostavljaju neke veze, a ne sa drugima, što mu daje prednost i mogućnost da tako govori. On ide šire od kruga Evrope i SAD. Jako ističe odnos sa Putinom, i sa Kinom posebno. U nekim trenucima izgleda kao da naglašava da je on tu neki centar međunarodnih odnosa. Mislim da to nije korisno, jer bi svaka zemlja trebalo realistično da proceni svoju stvarnu snagu i moć. Naravno, moguće da je istaknete tu svoju ulogu kod kuće, među domaćim biračima, ali u stvarnosti bilo bi štetno za bilo koju od naših zemalja, pa i Srbiju, da se interpretira kao važna destinacija za međunarodne političke odnose. S druge strane, ono što vidim je da predsednik Vučić pokušava da spuštanjem cenzusa i dodatnim ponudama opoziciji podeli odgovornost za politiku i na druge aktere. Nisam siguran da bi mu bilo u interesu da nakon izbora izađe kao jedini akter u srpskoj politici, jer bi ga to izložilo dodatnim pritiscima. Meni je on uvek izgledao kao neko, što je i logično za političara, ko pokušava da izbegne pritisak. Ko ne želi da bude pred izborom koji je jednoznačan – da ili ne, može ili ne može, koji ako se oseća sateranim u ćošak, pokušava da izađe iz toga. To bi bilo mnogo teže ako bi ostao jedini i ako ne bi bilo opozicije u parlamentu. Tako otprilike gledam na njegovu poziciju.

 

Dejan Jović

 

A kako gledate na ulogu evroparlamentaraca u razgovorima o izbornim uslovima koji su bili dominantna tema protekle godine u Srbiji?

Evropski parlament (EP) je legitimno mesto, tu su ljudi izabrani na narodnim izborima, dakle ne može mu se osporiti legitimitet. Ne može se reći da su to birokrate, jer su ljudi koji imaju svoje ime i političku karijeru. Mislim da je prilično korisno za evropsku poziciju svih zemalja Zapadnog Balkana da se oni tu pojavljuju, posebno ako se radi o ljudima koji znaju naš jezik i prate događaje. Ali, vidim da postoji jedna vrsta animoziteta prema njima, koji je isto inspirisan, jednim delom, ideološkim razlozima. Uvek sam se pitao da li bi, da je umesto Tanje Fajon došao neki političar iz CDU-a iz Nemačke, reakcija bila ista, kao reakcija na jednu ženu, levičarku iz male zemlje. Mislim da se ta dimenzija isto vidi, a mislim da nije dobro, ni korisno. Male zemlje bi trebalo međusobno da sarađuju i jedne druge da pomažu, a ne da potcenjuju evroparlamentarca koji dolaze iz ove zemlje, levice itd. Meni izgleda da treba iskoristiti šanse što u EP sede neki ljudi koji su skloni proširenju, kojima je žao, kao što je i meni, da do proširenja već nije došlo. I da sam ja izabran u EP, sasvim sigurno bih bio kritičan prema EU i hteo da pomognem i zemljama u regionu koje nisu članice. Ali, istovremeno ne bih prestao da budem kritičan prema tim zemljama, posebno prema onome što već sada moje kolege politikolozi u literaturi smatraju povratkom autoritarnosti na Zapadnom Balkanu.

Koliko ima smisla ideja bojkota danas u Srbiji sa ovakvim izbornim uslovima, a u kontekstu spuštanja cenzusa zbog eventualne podele političke odgovornosti o kojoj ste pričali?

Možda sam suviše udaljen da bih to procenio, razumem argumente i jedne i druge strane. Oni su logični. U nekim okolnostima izgleda mi da je zaista dominacija jedne partije toliko velika da se postavlja pitanje da li je moguće imati “free and fair elections”, dakle izbore koji su slobodni i pošteni. I razmem zašto se jedan broj partija odlučuje za bojkot. Sa druge strane, ne vidim šta bi tačno mogla da bude alternativa izborima. Posebno što opozicija nije ujedinjena. Tako da, čak i ako neki koji nisu bojkotovali uđu u parlament, a neki će sigurno ući, opet će moći da se pokaže da je parlament višepartijski, koliko-toliko. Iako će i dalje ostati senka nad regularnošću samog rezultata izbora. U tom smislu, stvarno sam u dilemi. Razumem obe strane i nisam baš sasvim siguran da li bih mogao čvrsto stanem za ili protiv, da sam u njihovoj poziciji.

Poredeći očekivanja od članica kandidata za EU i realnog stanja, kako vidite Srbiju, da li je spremna za EU?

Mislim da je EU razočarala svojim oklevanjem mnoge ljude. Čak i ako ste jako za EU, teško je razumeti da danas izgleda kao da ćete duže čekati, nego što je izgledalo 2000. Mislim da je propuštena ta šansa sa Petim oktobrom. Potpuno je nejasno i mislim da je velika šteta što EU nije tada ponudila Srbiji, kada je Đinđić bio premijer, da pokuša da stigne sa Hrvatskom zajedno u članstvo. I da se to desilo mnogi od naših bilateralnih problema bili bi rešeni, jer bismo, umesto kompeticije ko će pre da uđe i ko će kome da smeta, bili usmereni na neku vrstu saradnje. I inače mi se čini da taj individualni pristup nije dao dobre rezultate, jer svaka zemlja koja uđe pokušava nekako ovu drugu da blokira. Time se dodatno ljudi guraju od EU. Jer se vidi da Unija dolazi tu kao neka vrsta instrumenta volje nekog od naših suseda, koji traže ovo ili ono. Na primer, Severna Makedonija. Tu je EU zapravo bila nemoćna u odnosu na grčke bilateralne zahteve i sve dok Makedonija nije to prihvatila, nije mogla da reši problem. A čak i kada je prihvatila, opet su se pojavili problemi. Dakle, ja bih isto, da sam u zemlji koja toliko dugo čeka na EU, ostao hladan prema EU. Šteta je velika, jer još uvek je ona najbolja alternativa, nije jedina, ali je najbolja od mogućnosti koje su ponuđene. Mislim da bi te zemlje trebalo da uđu u EU, ali da se onda nastavi napredovanje unutar EU, iz jednog razreda u drugi. I da se na neki način ne isključe, da se ne isključi čitava jedna generacija. To u ovom trenutku pomalo izgleda kao „čekanje Godoa“. Evropski projekat je možda mojoj generaciji bio atraktivan, ali da li će biti novoj generaciji, ako se ništa ne napravi da se reaktuelizuje? To je veliko i ozbiljno pitanje. Drago mi je da vidim da te zemlje još uvek žele da uđu u EU i ona je, ja mislim, nerazumna, kad se ne širi tamo gde može i kada može. A sad može.

U javnom prostoru u Srbiji sve glasnija je antimigrantska retorika koja se delom povezuje sa porukama o EU, zloupotrebljavajući pritom fraze o najezdi migranata. Šta se dešava sa Hrvatskom u tom smislu, računajući incidente koji se događaju na granici sa hrvatskom policijom i izbeglicama?

Nevladin sektor, posebno ovaj koji je proevropski i liberalan, upozorava stalno na izveštaje koji dolaze i govore da hrvatska policija koristi silu ili nezakonito sprečava i vraća ljude u Bosnu i Hercegovinu. I to zabrinjava jedan deo javnog mnjenja. Kada kažemo antimigrantska politika, ona najčešće ide u paru sa ostalim antiliberalnim politikama, anti-LGBT, antimanjinskim, uopšte protivno pluralističkom principu. Treba upozoriti na to i da je pozicija Zapadnog Balkana takva da dugo čeka na ulazak u EU, jednim delom zbog rasta nacionalizma i povećanja postojanja predrasuda i stereotipa u EU prema Zapadnom Balkanu. Nalazimo se u posebno nepovoljnim okolonostima, jer dve grupe su posebno stigmatizovane, muslimani kao takvi i Srbi zbog devedesetih. I onda kada se to uzme zajedno, izgleda kao problem. Jer teško je integrisati se sa nekim koga vidite kao opasnost, ili da ne pripada Evropi, ili da je “neprijateljski drugi”. Odgovornost EU i lidera EU je da se suprotstavljaju takvim predrasudama prema Balkanu i prema migrantima u svojim zemljama, jer one su opasne za sam karakter zapadnoevropskih društava.

 

Dejan Jović

 

Da li milenijalci kojima predajete na fakultetima u Zagrebu i Beogradu predstavljaju šansu za novi kvalitet odnosa između Hrvatske i Srbije, kao i odnos prema EU, budući da je reč o generacijama koje o devedesetim godinama, Petom oktobru, Domovinskom ratu, imaju drugačiji odnos od svojih roditelja?

Mislim da jesu nova šansa i ono što vidim je ipak mnogo više ohrabrujuće nego što se može zaključiti praćenjem medija i čitanjem političkih izjava. I to mi je drago. Ključ je u tome da se bolje upoznaju. Da ne govore jedni o drugima na osnovu onoga što čitaju jedni o drugima, ili na osnovu predrasuda i stereotipa koje se nameću u javnom mnjenju, u popularnom diskursu. Ne samo među političkim temama, nego i kada malo bolje pogledate i tabloide i društvene mreže. Znam da neki moji studenti iz Zagreba dođu sa vrlo pozitivnim utiscima iz Srbije i Beograda, ali dođu takođe iznenađeni da su ljudi toliko slični i puni razumevanja. I obrnuto, srpski studenti koji dođu, posebno leti, pa im se ne dogodi nikakav incident. A kao da su očekivali da će im se nešto negativno dogoditi. Baš to što su očekivali nešto loše, govori o situaciji u kojoj žive. Mislim da se čak ni u Jugoslaviji, kada smo živeli u istoj zemlji, nismo dovoljno družili. Malo je bilo onih koji su studirali u drugoj republici, koji su se preselili u drugu republiku. Izuzetak je možda bio Beograd koji nam je svima bio glavni grad. Ali, na primer, u Zagreb je dolazilo malo ljudi iz Srbije da studira ili radi. I to je stvorilo u okviru jedne zemlje mnoge predrasude i stereotipe s kojima se kasnije lako manipuliše. Veoma je važno da se ljudi fizički sretnu i upoznaju druge. Da vide da su sličniji nego što im diskurs nameće.

 

Naslovna fotografija: FoNet/Nenad Đorđević