Nije narko-mafija najveći problem u Srbiji

Finansijska mafija je jača od narko-mafije u Srbiji, a sve se svelo na udar po narko-mafiji koja nije u rukama ljudi bliskih vlasti, kaže za Istinomer dr Dobrivoje Radovanović, profesor psihologije kriminala, koji je decenijama bio na čelu Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja.

Srbija nema osnovne pretpostavke za borbu protiv mafije – pesimističan je zaključak koji je istaknuti stručnjak za organizovani kriminal izneo u odgovoru na pitanje o pompeznim najavama obračuna s podzemljem koje je predsednik Vučić davao i 2016. i prošle godine. Objašnjenje za pesimizam je jednostavno.

Ne postoji nezavisno sudstvo i nezavisno tužilaštvo. Policija nije podređena tužilaštvu nego, kao poseban resor, podređena je Vladi. To su stvari koje su neophodne za borbu protiv organizovanog kriminala. Ako to nemate, onda se borite selektivno. Odnosno, goni se organizovani kriminal one partije koja nije na vlasti. To je klasika u celom Istočnom bloku, a ne samo kod nas. Ali, to nije nikakva uteha. Dakle, koliko ja vidim, potpuno je pošteđena borbe protiv kriminala finansijskog tipa, finansijska mafija je u Srbiji trenutno jača od narkomafije. Potpuno je pošteđena te vrsta borbe građevinska mafija i niz drugih. Sve se svelo na udar po narko-mafiji i to po narko-mafiji koja nije u rukama njima bliskih ljudi – kaže dr Radovanović.

*Poslednjih nedelja svi slušamo o aferi prisluškivanja predsednika i Vi ste skoro rekli da sumnjate da iza toga stoje neke patriotske snage unutar službi bezbednosti. Ko to sme da prisluškuje predsednika države danas?

Ne sme niko, bez sudskog naloga. Ali problem jeste što se državna bezbednost često otrgne tom zakonu – i u prošlosti i sada. I onda organizuje prisluškivanje mnogih ljudi, čak i predsednika Republike. Ako se radilo uopšte o prisluškivanju. Koliko ja znam, zaista se jeste radilo o prisluškivanju.

Ko iza toga stoji, teško je reći. Bojim se da će ostati nepoznato, kao što se dogodilo s aferom o tovaru oružja u automobilu na raskrsnici gde predsednik ide kod svojih roditelja.

Ima mnogo njih koji to mogu organizovati… Problem je u skoro svim zemljama sveta, ali posebno u bivšim socijalističkim zemljama, što službe bezbednosti misle da država postoji zbog njih, da su oni zaduženi za čuvanje te države, ustavnog poretka, vladara i svih tako redom. I onda rade sve na svoju ruku, ne poštujući mnogo pravni poredak ili sudije koje bi trebalo da daju dozvolu za prisluškivanje. Ako imate odmetnutu službu bezbednosti, a u svim zemljama ovog bivšeg socijalističkog bloka imate poprilično odmetnute službe bezbednosti, onda ćete imati prisluškivanje svih živih političara. Da sačuvaju zemlju od propasti koju nose političari, a pogotovo opozicioni…

*Spomenuli ste slučaj oružja pronađenog u Jajincima, a o pretnjama za bezbednost predsednika u poslednje vreme često se govorilo – ko to zaista preti predsedniku i ugrožava njegovu sigurnost u ovakvim situacijama?

Te priče treba uzeti s rezervom jer su previše tabloidnog karaktera i nema nikakvih egzaktnih dokaza za njih. Nema materijalnih dokaza, barem ih ja nisam video. Ali teorijski i praktično je moguće da predsednikova bezbednost bude ugrožena, jer ima previše ljudi u ovoj zemlji koji se ne slažu s njegovom politikom, a pripadaju desnim političkim opredeljenjima i naročito onima koji smatraju da je njegova politika oko Kosova potpuno pogrešna.

 

 

*Aferu s prisluškivanjem mnogi su povezali sa aferom o Jovanjici, kao da je reč o nekakvoj reakciji na pritisak koji dolazi spolja, nešto slično što se dogodilo sa Šarićevim slučajem koji je pokrenut posle zaplena u inostranstvu i pritiska sa strane?

Ja mislim da je otkrivena greškom policajaca kojima je bilo sumnjivo vozilo koje se kretalo neverovatnom brzinom, pa su pokazivane i legitimacije koje nisu bile u redu… Ali sve posle i oko toga je tako mutno i neprijatno za normalan razum, da je prosto neverovatno. Ako vi policajce koji su otkrili tu aferu šaljete dva, tri, ne daj bože, pet puta na detektor laži, onda nešto nije u redu – ili s onima koji čitaju te rezultate ili onima koji naređuju da ti ljudi idu na detektor laži. Uzgred budi rečeno, sva nauka u svetu ignoriše detektor laži jer on ništa ne pokazuje.

*Početkom godine odjeknula je vest o hapšenju Brana Mićunovića u Crnoj Gori, zbog nelegalnog oružja, a taj čin pripisan je borbi Dritana Abazovića sa mafijom. Koliko takva situacija u regionu može da se prelije u Srbiju, s obzirom na rat kavčana i škaljaraca i podršci koju neki od njih imaju u raznim strukturama?

Pogrešno je pitanje koliko može da se prelije, ono je davno preliveno. Ta mafija je isprepletana i ne postoji nikakva podela u toj mafiji. Po prirodi stvari, mafija se ne deli na etničke grupe ili na države, nego se deli na klanove, koji se međusobno sudaraju ili se poštuju. To su dva ekstrema. Mi odavno imamo saradnju mafija Crne Gore sa mafijom Srbije, saradnju mafije na Kosovu s mafijom u Srbiji i tako redom. To je tradicija kriminala u Srbiji od devedesetih godina, pa sve do danas.

*Početkom 2003. godine premijer Zoran Đinđić je rekao “svaka država ima svoju mafiju, samo je ovde mafija imala svoju državu”. Da li možemo da kažemo da se išta promenilo 18 godina kasnije u odnosu na tu “tradiciju” iz devedesetih?

Znate šta, to je teško reći… Jer bi bilo strašno porazno za državu, za svaku državu, ne samo za našu. Kada organizovani kriminal postane državni, kada uđe u strukture vlasti, strukture policije, sudstva, izvršne vlasti, pa uđe u strukture političkih partija, šta imate drugo, nego mafiju koja ima svoju državu…

*Tokom 2017. i 2018. godine u Beogradu se dogodio niz likvidacija, ubijen je advokat Miša Ognjanović, na Kosovu Oliver Ivanović – to su sve slučajevi i dalje u nekom vakuumu. Nedavno smo čuli razmenu optužbi na liniji Zagorka Dolovac i Aleksandar Stepanović o tome da nema velikih slučajeva korupcije.

Delimično sam i rekao, država može da se bori samo protiv mafije “druge”, a ne sopstvene, jer nemamo nezavisno pravosuđe. Onda se radi selektivna borba protiv mafije, goni se ona koja nije bliska ljudima na vlasti ili koja je bliska opoziciji. Problem je širi nego što u praksi izgleda. I mislim da će proći jako puno vremena da se mi pomerimo sa početka borbe protiv organizovanog kriminala, kada smo bili toliko glupi da devedesetih godina pozovemo organizovani kriminal u Srbiju da dođe…

*I na primeru afere Krušik možemo da vidimo kako se urušava poverenje u institucije i javno izgovorene reči, da smo došli do toga naposletku kako ljudi čak sumnjaju i u smrt Branka Stefanovića. Da li je i to posledica nerada institucija, to nepoverenje koje se širi posle niza kontradiktornih izjava, simulacije stvarnosti…?

U kriminalu ima jako puno manipulacija, lažnih vesti, pripisavanja krivice ljudima koji nsiu krivi, a pošteda onih koji su odgovorni. I tako se vrti u krug da bi se zamaskirali mafijaški poslovi bliski vlastima. Šta god mi uradili, ne možemo ništa ukoliko ne prekinemo kopču mafije sa državom. Nije lako nju prekinuti. U teoriji postoji definicija mafije – mafija postoji kada se spregne sa vlastima i kada radi za državu. Mi imamo često slučaj u prošlosti i danas da je mafija radila u korist države i onda morate se nekako revanširati toj mafiji. A revanširate se tako što im dajete nove i nove šanse za kriminal. A svaka mafija je po prirodi stvari nezajažljiva, pa traži više i više. I tako smo došli do situacije da ne znamo gde počinje mafija, a gde počinju normalni poslovi.

 

 

*Istinomer je skoro imao serijal tekstova o tužilaštvu i više ljudi nam je reklo da i te kako ima sjajnih, časnih ljudi, profesionalaca koji su spremni da rade, ali da im ne da sistem. Kako da se ikad takav sistem promeni ako su i ti pojedinci nemoćni i vezane su im ruke?

Teško je da menjate sistem ako je mafija ušla u političke partije. Ako stranke finansira mafija, onda praktično nemate šanse da promenite sistem jer koju god partiju da dovedete na vlast, ona je zagađena mafijom i ne odgovara joj da se sprovodi stvarna borba protiv organizovanog kriminala. Naravno, mi imamo dosta dobrih stručnjaka i u tužilaštvu i u pravosuđu, policiji, ljudi koji znaju svoj posao i koji znaju šta treba raditi, ali oni su jendostavno ućutkani, skrajnuti i sklonjeni da bi neki drugi slobodno radili.

 

Naslovna fotografija: Canva