Slušaju nas, gledaju i prate – može im se

“Društveno smo povezani više nego ikad. Nadzire nas država. Vlasti ispituju kamo idemo, što radimo. Država pita kako smo, jesmo li prehlađeni. (...) Nikad pre nisam se osećao toliko povezano. Ono što mi zaista nedostaje je autentična izolacija, prava usamljenost." (Slavoj Žižek) I privatnost, dodali bi građani Srbije, o čijim ljudskim pravima “brinu” predstavnici vlasti, pa zato, kako kažu, nisu koristili aplikacije za praćenje ljudi iako su mogli. Ovo bacanje prašine u oči možda bi i prošlo da se ne sećamo kako nam je predsednik Srbije u martu poručio da ne mislimo slučajno kako smo ih prevarili ostavljanjem telefona na jednom mestu. “Pronašli smo još jedan način da pratimo ko i kako krši pravila koje je država propisala”, reče tada Vučić.

„Morali smo da ograničimo slobode kretanja, uvedemo restriktivne mere na pravo na rad, neke države su uvele aplikacije za praćenje, što je pre korone bilo nezamislivo. Srbija je imala spremnu takvu aplikaciju, ali Vlada Srbije je odlučila da ne pušta takve aplikacije, jer to predstavlja ugrožavanje prava i sloboda sa kojim ne bi trebalo da se igramo“, rekla je premijerka Ana Brnabić tokom konferencije „Uticaj pandemije korona virusa- KOVID -19 na stanje ljudskih prava u Srbiji“.

U martu ove godine nakon što je i zvanično virus korona stigao u Srbiju, predsednik Aleksandar Vučić je izjavio:

 

 

Sagovornik Istinomera iz SHARE fondacije veruje da je na takvu odluku vlasti uticala efikasnost aplikacije, pre svega.

“Ta aplikacija da bi se koristila, građani moraju da je instaliraju na svoje telefone. To nije neka aplikacija koju ima vlast, pa je ona odlučila da je ne koristi. Takva odluka je doneta, mislim, jer su se takve aplikacije pokazale neefikasne. Da bi pokazala rezultate, moralo bi da je instalira 70, 80 procenata stanovništva i da ih koristi. Nisam siguran da ovo sve ima veze sa poštovanjem prava građana, kaže Danilo Krivokapić.

Ko koga prati u Srbiji i kako i hoćemo li se ikada osloboditi senki svih “Ilija Čvorovića”?

 

 

Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin insistira sve vreme na ukidanju anonimnosti na internetu. Ova ideja, koju MUP ne propušta da naglasi i spomene i u zvaničnim saopštenjima, zvuči suvišno ukoliko uzmemo u obzir nekoliko informacija. (Usput, to aposlutno nije prepreka da se osoba locira i identifikuje, kao što je policija i činila u slučaju raznih pretnji putem društvenih mreža i dela ugrožavanja sigurnosti, i u slučaju samog predsednika.)

Kako je Danas nedavno objavio, “Bezbednosno-informativna agencija (BIA) koristi softver izraelske kompanije Circles koji joj omogućava da, za svega nekoliko sekundi, locira svaki telefon na teritoriji zemlje, objavio je i Citizen Lab, institut Univerziteta u Torontu specijalizovan za pitanja nadzora”. Ako i ostavimo telefon kod kuće, kao što je Vučić naglasio, nećemo nikoga “prevariti”.

Kako to? Nadležnima u tom slučaju, mogu da pomognu, kako naši sagovornici objašanjavju, biometrijske kamere za prepoznavanje lica.

 

“Kineski tehnološki gigant Huawei testirao je program za prepoznavanje lica koji bi mogao slati automatizovane „alarme na Ujgure“ državnim vlastima kada kamere prepoznaju pripadnike manjinske muslimanske grupe nad kojom se vrši represija, pokazuje interni dokument u koji je uvid imao The Washington Post (WP). Američki list ističe kako dokument pruža više detalja o kineskom režimu prismotre i kako su dokument potpisali predstavnici Huaweija”, prenosi i Al Džazira.

 

“Da pratiš ljude preko telefona je protivustavno – ako nemaš sudsku odluku. A ovo zastrašivanje, da ljude prate čak i kada ostave telefone kod kuće – a jedina tehnologija za koju mi znamo da bi tako nešto omogućila je upravo ovaj pametan video nadzor koji se postavlja po Beogradu. Ukoliko naša vlast želi da poštuje prava građana, ne bi instalirala sistem za masovni biometrijski nadzor u gradu – koji je potpuno protivan našem pravnom okviru”, kaže Krivokapić.

Što se tiče “izraelskog softvera”, tek tu je tema ljudskih prava bezobzirno ignorisana.

“Službe su nekoliko puta već ulazile u pregovore s različitim kompanijama da bi nabavile sličan softver. Poslednji je ovaj iz Izraela, to su sve softveri koji se daju agencijama za špijunažu građana. U domaćem kontekstu, to je ilegalan softver. Jasno je – da biste pratili bilo koju osobu, morate da imate nalog suda. Ali za takve namene ne kupujete takav softver. A to znači da možete da hakujete bilo čiji telefon, to je kao da mu uđete u kuću bez naloga suda. To je isto. A pritom, nemamo transparentnost kako se koriste i ko kontroliše zloupotrebe”, kaže Andrej Petrovski iz SHARE fondacije.

Direktor policije Vladimir Rebić pre nekoliko meseci je rekao da zloupotreba neće biti.

“Na osnovu čega da verujemo? Imamo primer da se sa zadržanim podacima postupa nelegalno, da im država 300.000 puta godišnje, nelegalno, bez naloga, pristupa”, pita se naš sagovornik.

Istraživanje SHARE fondacije iz 2016. godine:

 

 

O tome kako sud tretira ovu temu, saznali smo iz intervjua koji je predsednik beogradskog Višeg suda nedavno dao. Deo intervjua Aleksandra Stepanovića za KRIK:

 

 

Predsednik Višeg suda u Beogradu rekao je da nije imao saznanja o zakonu o BIA koji je promenjen i da će odlučivanje o tome koga BIA može da prisluškuje i prati biti izmešteno iz Vrhovnog kasacionog suda u njegove ruke te 2014. godine.

 

Nemar i nepostojeća kultura privatnosti

 

“Odnos vlasti prema zaštiti podataka o ličnosti i dalje karakteriše nemar i nedovoljno razumevanje.Video nadzor je ostao pravno neuređen. Uvodi se masovni pametni nadzor u prestonici bez adekvatne procene rizika po lične podatke i druge osnovne slobode. Analiza je, tek nakon pritiska Poverenika i civilnog društva, dva puta urađena, ali traljavo – i dalje nema adekvatnog pravnog osnova niti su dati dovoljni argumenti za upotrebu ovako invazivne tehnologije”, kaže za Istinomer Jelena Pejić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

 

 

Podseća i na to da je upravo SHARE fondacija otkrila proletos kako je šifra za pristup državnoj COVID-19 bazi sa najosetljivijim podacima hiljada građana bila omaškom dostupna onlajn.

“Zvanične baze su podložne zloupotrebama – svesni smo kako se tokom pandemije daju selektivni ili pogrešni podaci. Pojedini snimci zvaničnih kamera završavaju na internetu, cure lični podaci iz krivičnih istraga ili neobjašnjeno nestanu ključna dva minuta kao dokaz u slučaju koji uključuje potencijalnu krivičnu odgovornost visokog funkcionera vladajuće partije. Državne evidencije dele se sa političkim partijama – predsednik Vučić slao je pisma svim penzionerima u stranačkim kovertama (za šta je Poverenik podneo krivičnu prijavu protiv nepoznatog lica iz PIO fonda 2018. godine)”, nabraja naša sagovornica neke od spornih primera odnosa prema privatnosti.

Čak i kad je uvođenje mera koje zadiru u privatnost opravdano, kako kaže, moraju da postoje jaki zaštitni mehanizmi da bi se sprečile zloupotrebe. Dakle, ko (sa kakvom obukom, sertifikatom i ovlašćenjima) može da pristupi bazama podataka, kako se podaci obrađuju, ukrštaju i dele sa trećim stranama, u koje svrhe se prikupljaju i obrađuju, gde i koliko dugo se skladište, da li se vode evidencije o pristupu podacima, da li lica mogu da ostvare svoja prava na uvid, brisanje i izmenu podataka

“Sud pravde EU već je u nekoliko presuda utvrdio da opšte i neselektivno zadržavanje podataka o komunikaciji (ko, kada, gde, koliko dugo je razgovarao bez uvida u sadržaj razgovora) nije opravdano. I naš Ustavni sud je u nekoliko navrata utvrdio da i ovi metapodaci o komunikaciji uživaju zaštitu kao podaci o ličnosti. U suštini, i bez pravog prisluškivanja, tako možete da otkrijete dosta o pojedincu – s kim druži, kada i gde, kakve su mu navike i preferencije. A čak i ako čuvate te podatke o svim korisnicima na godinu dana, kao u Srbiji, ti podaci moraju da ostanu netaknuti i zaključani dok se ne dobije sudski nalog da im se pristupi u konkretnom slučaju”, kaže Pejić.

Uzimajući sve obzir, nemoguće je izbeći zaključak da je kultura zaštite privatnosti na vrlo niskom nivou u srpskom društvu.

Udruživanje građana je postalo neophodno radi podizanja svesti o ovoj temi i zaštite od prekomernog nadzora. Inicijativa #hiljadekamera je do sada mapirala daleko više kamera nego što je objavljeno na sajtu MUP-a, a sve te informacije koje su građani zajednički prikupili morao je MUP unapred da objavi. Nažalost, građani su uglavnom apatični. Nedavno istraživanje javnog mnjenja koje je sproveo Beogradski centar za bezbednosnu politiku pokazalo je da je tek 20 odsto ispitanika spremno da se uključi aktivističke inicijative iako imaju više poverenje u aktivističke grupe nego u većinu zvaničnih institucija”, zaključuje Pejić.

Neko mudar je rekao da je ne brinuti za privatnost jer “nemamo šta da krijemo”, isto kao ne mariti za slobodu govora – jer nemamo šta da kažemo.

 

Naslovna fotografija: Canva