Dr Ivan Đorđević: Promoteri nacionalizma nas ubeđuju da je on iznad ideologije

Kao antropolog među navijačima, dr Ivan Đorđević je raskrinkavao vezu između navijanja i nacionalizma i nevidiljvih manipulacija koje se vrlo lako preliju u fizičko nasilje. Naučni saradnik Etnografskog instituta SANU kaže da mu je danas žao što je bio u pravu, iako i dalje veruje u emancipatorsku ulogu fudbala. Kome je korisno izjednačavanje pojmova “navijač” i “kriminalac”, o čemu se na tribini ne priča i kako je moguće da jedva punoletni momci čuvaju Mladićev mural u centru Beograda, uvereni da taj čin nije politika - neke su od tema o kojima Đorđević govori za Istinomer.

Đorđevićeva studija (prva takve vrste kod nas) o ulozi fudbala, identitetima i nacionalizmu oblikovana je u knjigu “Antropolog među navijačima” pre sedam godina, a tema ni za mrvu nije manje aktuelna. Naprotiv. Pojam navijač samo je još jedno značenje podložno zloupotrebama u javnosti, jer ovde se ne laže samo o BDP-u, stopama zaposlenosti i zakonima, već i o onim stvarima za koje svi mislimo da ih razumemo. U novogodišnjem razgovoru sa Ivanom Đorđevićem pokušali smo da demistifikujemo tu običnu reč, koja nam izaziva burne emocije, posle svih scena u medijima ove godine – od masovnih hapšenja navijača i “navijača”, do otkrivanja detalja o nestalim mladićima i jezivim fotografijama iz istraga.

Povezan sadržaj
Tim Istinomera 28. 9. 2019.

*Možete li prvo da podcrtate razliku između navijača, huligana i kriminalaca?

To je pitanje o kom možemo da pričamo u kontekstu dvehiljaditih kada nastaje ta vrsta izjednačavanja navijača sa kriminalnim delovanjem. Pre toga, navijač je bio navijač fudbalskog kluba sa nekim aspektima potkulture koji imaju elemente nasilja. Ali ono je tada mnogo više verbalno, ritualno, a ako ima fizičkog nasilja – obično se odigrava unutar strogo kontrolisanih grupa. Danas smo došli do situacije da to pitanje nije više ni pitanje huliganstva, već kriminala. Pritom, ni to nije korektna poveznica, jer nisu svi navijači huligani.

                                                                                                                                                                       

„Za to izjednačavanje navijač – kriminalac, mislim da u Evropi ne postoje takvi primeri, osim nešto približno u Poljskoj, pošto situacija tamo počinje da liči na našu ovde.“

 

Kada, recimo, predsednik države da čuvenu izjavu da država nema snage da se obračuna sa huliganima, iza toga se mistifikuje neka grupacija koja je kao jača od države. Praveći od navijača neko polutajno društvo koja ima poluge moći, suštinski se ostavlja prostor da se radi šta hoće. Prvo, ljudima se ogadi ideja navijanja, u fudbalu nema kontrole protoka novca, radiš šta hoćeš na tribinama. I ono što nije karakteristično samo za ovu vlast već i za prethodne – usluge navijača se koriste za određene vrste poslova koji nisu uvek čisti. Te veze bezbednosnih struktura i navijačkih grupa, bojim se, dugo neće biti rasvetljene. Možemo da nagađamo, pa da kažemo da je Arkan prvi bio direktan link između službe Državne bezbednosti i navijačke grupe, ali kasnija geneza je još interesantnija.

'Ono što je evidentno nama koji posmatramo to sa strane je to izjednačavanje navijača i kriminalca “korisno” jer navode ljude da se tih grupa boje. I kada se čuje da će navijači izaći na ulicu ili navijači će da brane mural, ili će da izađu zbog Prajda, šta god, čovek je u strahu. Bukvalno, to je jedna paravojna formacija koja deluje po svom nahođenju navodno, a u suštini po političkoj direktivi. Kontaminirao se diskurs u pogledu toga da je navijanje da je nešto što ljude plaši, a ne nešto što ih povezuje. Interesantno je da košarka nije doživela tu sudbinu, samo fudbal. Jer na košarku i dalje ide da se navija. Ali ona nije fudbal i nikada neće biti… I tu nema potrebe da se radi ta vrsta stroge kontrole', kaže Đorđević.

*Ako govorimo o navijačima kao supkulturi, šta čini taj lepak koji ih okuplja?

Obično lokalna pripadnost, grupa, klub i stadion kao idealno mesto okuplljanja. To je najčešće slučaj, ako pričamo o navijačima u modernističkom smislu. Sada se to promenilo i identifikacija se vrši na drugačiji način. Poenta navijaštva jeste dobar provod. Super se čovek provede, gleda sport koji voli, druži se i to je jedan kvalitetan način da se provede vreme u adolescentskim godinama. Druga velika stvar vezana za adolescenciju je način da se pripada grupi – osećaš se voljeno, bezbedno, vezuje vas neka stvar koja je veća od svega ostalog. Zato je sport vrlo emancipatorski. Nije bitno da li si pekar, doktor, stolar, šta god da si, navijanje vas ujedinjuje. Tribine su zato prilika da sretneš bilo koga, gde su svi isti. U 21. veku identifikacija se vrši baš po pravom postmodernističkom ključu. Sada puno mladih ljudi, na primer, navija za Barselonu a način da se identifikuju jeste preko društvenih mreža koje se percipiraju kao realnost i koje jesu realnost. Komercijalizacija fudbala ide upravo u tom smeru. Kada predsedsednik Juventusa radi rebrending, on ga radi tako da je podjednako privlačan milenijalsu iz Meksika i tinejdžerki iz Evrope. Suština je da napraviš proizvod koji se ne konzumira samo lokalno.

 

*Spomenuli ste mural. U tom višednevnom brisanju i krečenju u Njegoševoj ulici, zanimljiva je bila scena kojoj su i novinari prisustvovali. Jedna prolaznica je prišla mladiću koji ga je obnavljao. U tom razgovoru, on njoj objašnjava “ja politiku ne pratim” na šta ona njemu kaže pokazujući na mural “šta je to ako ne politika” i on sleže ramenima. Da li Vam zvuči poznato ta rečenica “nas politika ne zanima”?

To je klasičan primer onoga što se u teoriji zove antipolitička mašina. Način da se određena tema učini kao da je nepolitična, time što je iznad svega, a nacionalizam najbolje radi u tom pogledu. Zato što ubedi ljude da je pripadnost naciji iznad svega drugog i u ovom kontekstu se to savršeno vidi. Poenta je da se napravi uverenje na nivou društva da je bavljenje nacionalnim pitanjem apsolutno preče i bitnije od svih drugih tema i problema u društvu. Kada je u pitanju nacija, mi svi treba da budemo ujedinjeni oko toga. Tako i navijači Zvezde, navijači Partizana sebe definišu. Nas politika ne zanima, mi smo tu samo da zaštitimo srpstvo… Ta mantra kako su oni iznad politike i kako ih zanima samo zaštita nacionalnog interesa govori kako ta mašina zapravo funkcioniše. I zašto mi nemamo artikulaciju bilo koje druge političke opcije na tribinama. Niti smo je ikad imali. Ako ti ne prihvatiš te vrednosti, zvane Srbija, Sveti Sava, Kosovo, ti ne pripadaš. A to je vidljivo i na nivou društva, pa je ovde sramota baviti se politikom. Taj totalizujući narativ, nacionalistički preuzima sve. I jako je lako mlade ljude uvući u tu priču. Jer u krajnjoj liniji – navikli su. Mi živimo u društvu koje je sad više od 30 godina, potpuno kontaminirano nacionalizmom.

Povezan sadržaj
Milijana Rogač 23. 11. 2021.
Mihaela Šljukić Bandović 15. 11. 2021.

 

*Bavili ste se i Hrvatskom i Srbijom u svojim radovima, da li je ovo o čemu pričate specifično baš za ovaj region ili može da se nađe u sličnom sistemu negde na drugom kraju sveta?

Ovakav tip totalizujućeg narativa poprilično je karakterističan za ovde. Zato što drugde, desničarske grupe navijača, uglavnom više su vezane za regionalnu i lokalnu priču. I Hrvatska je dobar primer – kod nje postoji mnogo veći regionalni rivalitet, između Dalmacije i Zagreba iako su i jedni i drugo nacionalisti, na krilima desnice. Ali postoji nekakva vrsta višeglasja. Pa se bore za direktnu demokratiju u klubovima, što je slučaj i u Zagrebu i u Splitu. Mogu da se otvore neke druge teme. Kod nas se ne otvara ništa. I to ne na nivou Belivuka, nego generalno.

*Sama ideja je “zaključana”?

Potpuno je zaključana i ne postoji prostor za pregovaranje, propitivanje. Već postoji jedan entitet, kao neka vojska, tajno društvo u koje kad uđeš, pridržavaš se njihovih pravila i to je to.

Ivan Đorđević, foto: Istinomer

*Kako su se isprepletali nacionalizam i navijaštvo u tolikoj meri?

Nacionalizam kakav sada vidimo, tu je od kraja osamdesetih, kada je to bila jedna vrsta diverzije jer je nacionalizam tada bio prava kontrakultura. U to smislu, navijači terajući kontru sistemu, uzvikivali su antikomunističke slogane, latili se četničkih narativa i raznih drugih, ali suštinski bez političkog uticaja. Tada navijači nisu imali politički uticaj, kao što ga uostalom u većini država nemaju.

*Nisu bili faktor odlučivanja?

Ne, bilo čega. Uprkos uvreženom mišljenju da je nacionalizam apsolutno dominantan i totalizujući tada, promoteri te politike, nisu baš držali sve uzde u svojim rukama. Druga strana koja se suprotstavljala nije bila slabašna i otpora je bilo itekako. Navijači su u tom smislu poslužili kao vrlo zgodan mehanizam da se njima, na neki način, izmanipuliše. Samo Zvezdino osvajanje Lige šampiona je bilo predstavljeno kao promocija srpstva i Srbije. Tadašnji tim koji je bio Jugoslavija u malom, od Belodedića, Pančeva, Prosinečkog, Savićevića – dakle Jugoslavija u malom koja trijumfuje u Evropi, a na tribinama, što je i čuvena slika iz Barija, srpska zastava od 50 metara. Iako je Zvezda bila prvak Jugoslavije, to je predstavljeno kao trijumf srpskog kluba… Neverovatan uspeh postiže klub, svi to gledaju i Zvezda je jedan od stubova srpstva… Sledeća tačka je kada od ritualnog srpstva pretvaraju u stvarno. I veliki broj njih postaje deo Srpske dobrovoljačke garde. Navijači su osetili kao da imaju tapiju na patriotizam. I onda traže nešto zauzvrat. Ako pratimo dalje, bitan politički faktor postaju već na protestima 96. i 97., o Petom oktobru da i ne govorimo. “Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane” je navijačka pesma, koja je prešla i na ulicu. Dvehiljaditih oni kapitalizuju usluge. A danas smo svedoci nečeg neverovatnog, da je svemoćni predsednik države u panici od toga da li će mu 20 nebitnih ljudi skandirati na stadionu. I Boris Tadić takođe se plašio da mu ne pevaju na tribinama. To je kao neka vrsta proročanstva da je to početak kraja.

'Zanimljiv je segment priče oko navijača i Prajda, posebno ambivalencija u reakcijama. Istovremeno osuđuje se nasilje, jer su to huligani. Ali, to su i naša deca i brane naše srpske vrednosti. To je ono što govori o ovom društvu. Ako ti braniš srpstvo, sve ti je oprošteno. Možeš da razbijaš i glave nevinim ljudima. Ipak su to naša deca.'

*Često se može čuti, a i na društvenim mrežama povremeno je veoma popularno, pozivanje na Margaret Tačer, njen obračun s huliganima, uz komentare da bi tako trebalo i ovde. Šta je zapravo britanski model?

Počeću s citatom Nikole Pašića – “kakvi ste vi i Englezi, takav sam ja Gledston”. Britansko društvo funkcioniše potpuno drugačije od našeg. Mi smo društvo koje izniklo u 19. veku sa nacionalnim pokretima za oslobođenje, seljačko društvo koje nikada nije uspelo da izgradi čvrsto struktuirane klase. Imali smo potom 50 godina sistema u kojem je omogućena vertikalna društvena provodljivost. Engleska je neuporediva i sa zapadnoevropskim državama, a kamoli sa Srbijom. Jednostavna rešenja, čvrsta ruka, represija, “pohapsićemo sve huligane” – većina ljudi i ne razume da je taj model neprimenjiv. U Engleskoj je problem bio jer je stadion bio poslednje mesto otpora radničke klase. Porast nasilja i huliganizma na stadionima u Engleskoj sedamdesetih podudara se sa krizom društvenog sloja kojoj je većina navijača pripadala, a to je radnička klasa. I reakcija mladog sveta koje je nasiljem to rešavalo samo je ogledalo šire slike, propasti države blagostanja i prelazak na sistem koji je brutalno pregazio i radnike u železarama, rudnicama. Brutalno na nivou da su se fizički obračunavali na svaki pokušaj štrajka. Neću reći da nasilje i huliganizam nisu bili problem, ali kontekst u kome se to dešavalo, britanski model čini apsolutno neprimenjivim u Srbiji.

*Svoju knigu ste počeli citatom Terija Pračeta da fudbal uvek predstavlja nešto više od fudbala. U čemu je taj višak značenja ovde?

Meni je fascinantan, na primer, slučaj reprezentacije Srbije… Nju je jedva neko pratio poslednjih godina jer je svima muka da gledaju razne gluposti koje su se dešavale. I onda utakmica sa Portugalom – eksplozija. A to pokazuje koliko ljudi ovde vole fudbal i hoće da navijaju, da podrže reprezentaciju koja igra fudbal. Važnost fudbala je ogromna jer zauzima ogroman deo naše svakodnevice.

 

*Vaša studija je prva studija na takav način urađena. Sa ove distance, prošlo je i dosta godina, vidite li kao antropolog tu evoluciju pojma navijač?

Skoro sam sa vratio knjizi, bili su mi potrebni neki podaci, počeo sam da čitam i imao sam osećaj da mi je žao što sam bio u pravu. Knjigu završavam u optimističnom tonu i ja i dalje mislim da fudbal jeste emancipatorska stvar i da ćemo se jednog dana izboriti da ga vratimo tamo gde mu je mesto. I ovde i globalno. Nažalost, kod nas se samo nastavlja stvar koja je zasejana… Ne pričam sadа ni o belivucima ni o kriminalu, već o simbolici i podrazumevanom nacionalizmu i podrazumevanoj mržnji. Sve manje ljudi se zapita šta se kaže zapravo kada se kaže – nož, žica, Srebrenica. Ili ubij pedera. Ili ubij Hrvata da Šiptar nema brata. To su reči na koje su ljudi oguglali. Reči koje su deo sveopšteg šuma, gde jako puno ljudi percipira mogućnost rata u Bosni kao nešto što je moguće, a ne kao nešto što je tragično, užasno i nezamislivo i nikad se ne ponovilo. Jer rat treba da bude percipiran kao nešto što je tragično, užasno i nezamislivo i nikad se ne ponovilo. I meni je krivo što ne mogu da pišem o novim temama, o inicijativama za demokratsku Zvezdu, na primer, o bilo kakvoj progresivnosti. Primer jedne potresne scene… Pri jednom omladinskom fudbalskom klubu na Novom Beogradu, postoji i mala navijačka grupa koju čine dečaci iz blokova, od 12,13 godina. Bila je utakmica, deca igraju, petlići…ova organizovana grupa navijača, dece, peva Kosovo je srce Srbije i Ubij Hrvata da Šiptar nema brata. Ta deca ne znaju šta to znači.

*Slika dece koja uzvikuju parole – ima li šta političnije od te naizgled apolitične scene?

Moć nacionalizma je da uveri ljude da je to jedno prirodno stanje i da je pripadnost naciji krvna veza. A ne jedna od milion društvenih činjenica. Tako se i ova deca uvlače u priču koju ne razumeju i niko im neće objasniti da se oni zapravo bave politikom. Negde će im reći da su oni tu za svoju zemlju, za svoju naciju, i oni će smatrati, kao i ovaj dečko ispred murala, da je tu ispred nekog heroja… Svaki nacionalizam radi isto, samo je pitanje do kog stepena malignosti će doći. Promoteri nacionalističke ideologije uporno pokušavaju da nas ubede da to nije ideologija, da je komunizam ideologija, kapitalizam, sve može da bude ideologija, samo ne nacionalizam. On je iznad.

 

Naslovna fotografija: Istinomer, Zoran Drekalović