Vulinov monopol nad sećanjem

Kako je mural Ratku Mladiću u centru Beograda prestao da bude crtež i postao spomen-obeležje pod zaštitom države? Kakve to veze ima sa Zakonom o ratnim memorijalima, koji je pre tri godine usvojen na brzinu, a za čijeg se pokrovitelja smatra Aleksandar Vulin, koji je rekao da je kazna doživotnog zatvora Mladiću “osveta, a ne presuda” i koji u ime Aleksandra Vučića i SNS-a propagira stvaranje “srpskog sveta”.

Sudbine dva murala u centru Beograda možda najbolje prikazuju kakva je atmosfera u društvu i aktuelna državna politika. Prvi, posvećen ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću na platou kod Filozofskog fakulteta više puta je bio uništavan, ali to nije naišlo na reakciju policije.

S druge strane, zbog murala pravosnažno osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću u Njegoševoj ulici na Vračaru, privedene su aktivistinje Aida Ćorović i Jelena Jaćimović zato što su mural gađale jajima. To je bio njihov odgovor na odluku MUP-a da Inicijativi mladih za ljudska prava zabrani uklanjanje murala 9. novembra, na Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma, iako je uklanjanje bilo dogovoreno sa stanarima zgrade i to na osnovu naloga inspekcije.

 

 

Tvrdnje aktivista da je policija tog dana čuvala mural Ratku Mladiću, MUP je demantovao, tvrdeći da je policija čuvala javni red i mir. Ili, kako je to objasnio predsednik Vučić, policija je štitila građanske aktiviste “jer bi ih ovi momci zgazili“, referišući na ekstremne desničare koje je policijski kordon razdvajao od građana, okupljenih u znak protesta zbog hapšenja Ćorović i Jaćimović.

Narednog jutra mural je osvanuo poliven belom farbom, pa su ga temeljno očistili mladići pod kapuljačama, koji za sebe kažu da su navijači Partizana i autori murala. Policija ih pušta danima da kao ”pretorijanska garda” čuvaju mural u Njegoševoj ulici.

 

 

Na pitanje kako je moguće da se hapse aktivistkinje koje se suprotstavljaju veličanju ratnih zločinaca, ali ne i navijači ili ekstremni desničari koji su mural nacrtali i koji ga čuvaju, veličajući tako lik i delo osuđenog ratnog zločinca, istoričarka Dubravka Stojanović kaže za Istinomer da se to u potpunosti uklapa u vladajuću ideologiju Srpske napredne stranke.

“To jeste ekstremno desna stranka sa programom stvaranja ‘srpskog sveta’, a taj ‘svet’ se stvara sredstvima kojima se stvarala i Miloševićeva država u ‘kojoj će živeti ceo srpski narod’, kako je on nazivao taj isti projekat. Ratko Mladić je tu ideologiju sprovodio na terenu. Tako da tu nema mesta iznenađenju ili čuđenju”, kaže Stojanović.

Prema njenim rečima, dešavanjima oko murala Ratku Mladiću je ogoljena državna politika, “koja se skriva iza tobožnjih evropskih integracija i ostalih dimnih zavesa koje režim i sam sve ređe ispušta”.

 

Država brani zločinca

 

U Inicijativi mladih za ljudska prava nemaju dilemu da svojim postupanjem “država brani zločinca Mladića”.

Zabranom okupljanja Inicijativi mladih za ljudska prava 9. novembra, ali i dozvolom ekstremističkim grupama da terorišu okolinu Vračara, odnosno Njegoševe ulice, crtež Mladića na zidu u ovoj ulici postao je spomen-obležje koje država štiti, kaže Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava.

To je spomenik ‘srpskog sveta’ koji Vulin kao glavni operativac u ime aktuelne vlasti u Srbiji, vrlo uspešno uspostavlja na ideologiji ‘Velike Srbije’. Zbog toga zakoni (trenutne) Srbije ovde ne važe, ni Zakon o javnom okupljanju, niti rešenja komunalne milicije o uklanjanju murala”, pojasnili su u Inicijativi.

Milosavljević podseća da je Aleksandar Vulin i pokrovitelj Zakona o ratnim memorijalima koji „faktički zabranjuje da se u Srbiji oda počast žrtvama rata koji nisu Srbi“.

Vulin je kao ministar za rad i boračka pitanja još 2015. godine predlagao isti tekst predloga Zakona o ratnim memorijalima koji je kasnije usvojen 2018. godine. Zato ga smatramo pokroviteljem zakona, ali i zbog toga što Ministarstvo odbrane, na čijem je čelu bio, promoviše ratne dnevnike osuđenih ratnih zločinaca kao što su Vladimir Lazarević i Nebojša Pavković”, kaže Milosavljević.

 
Monopol nad sećanjem 

 

Zakon o ratnim memorijalima koji je usvojen po hitnom postupku, simbolično na Vidovdan 2018. godine, kaže da spomenici moraju da označavaju kulturu sećanja koja je isključivo u vezi sa “tradicijama oslobodilačkih ratova Srbije”.

Tako predlog za postavljanje ratnog memorijala mora da ima i opis konkretnog ratnog događaja “koji je u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije”, dok predlog za njegovo uklanjanje mora da sadrži relevantne dokaze da svojom sadržinom ne odgovara istorijskim ili stvarnim činjenicama; da vređa opšte i državne interese, nacionalna i verska osećanja ili javni moral; da je posvećen događaju koji nije u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije, ili simbolizuje gubitak suvereniteta, teritorijalnog integriteta, nezavisnosti ili slobode Srbije; da je podignut licu koje je zastupalo fašističke, nacističke, šovinističke, separatističke ideje ili ideologije, ili koje je bilo saradnik agresora, okupatora, njihovih saveznika ili pomagača.

Pritom su izuzeta lica koja su rehabilitovana u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji.

Ovaj zakon osporava već podignute memorijale u Sjeverinu i Prijepolju koji su posvećeni žrtvama otmica u Štrpcima i Sjeverinu, a s druge strane postoji kao zakon-pretnja da svaki oblik sećanja artikulisan kroz predlog spomenika koji nije u saglasju sa stavom da ‘Srbija nije učestovala u ratovima devedesetih’ bude odbačen. Takođe, ovaj zakon monopolizuje državnu politiku sećanja na ratove u bivšoj Jugoslaviji, u kojoj nema mesta ni za sećanje na žrtve iz masovnih grobnica šrom Srbije, ali ni na srpske izbeglice iz Oluje koje su prisilno mobilisane od strane Arkanovih jedinica i MUP-a Srbije i bile žrtve torture”, kategoričan je Milosavljević.

 
Propagandna zloupotreba žrtava 

 

A koliko Zakon o ratnim memorijalima odgovara dominantnom narativu da su Srbi najstradalniji narod u 20. veku, te da je srpski narod uvek vodio samo odbrambene, a nikad osvajačke ratove? Dubravka Stojanović kaže da je takav zakon sasvim uklopljen u taj narativ koji se, objašnjava, gradio od ranih osamdesetih godina i napravio psihološku osnovu za rat.

Ali, za početak je bitno da znamo da živimo u ‘svetskom šampionatu za najveću žrtvu’, kako je to formuliso izraelski intelektualac Amos Oz, upozoravajući da je propagandno zloupotrebljavanje žrtava veoma opasno. Opasno je jer je to najjači sentiment, on homogenizuje naciju, zbija redove, jača osećaj ugroženosti i spremnosti da se prihvati svaka diktatura kada je takva ugroženost na vidiku. Teorije kulture pamćenja su pokazale da su porazi i žrtve mnogo važnije za kolektivnu svest od pobeda i heroja. Time se objašnjava i taj ovdašnji nacionalistički narativ koji počevši od izgubljene Kosovske bitke pa nadalje veliča upravo takvo razumevanje prošlosti”, objašnjava istoričarka Stojanović.

 

Kohabitacija nacionalizama 

 

U celoj priči oko murala Ratku Mladiću nije mogla da ostane neprimećena kritika koju su predstavnici vlasti, ali i pojedinih desno orjentisanih opozicionih stranaka, upućivali aktivistima koji su tražili uklanjanje Mladićevog murala.

Tako je Vučić upitao zašto “nisu otišli već osam godina da unište ploču sa natpisom Aćif-efendije, kojeg nije osudio Haški sud, nego organi Srbije, Jugoslavije”.

Reč je o Aćifu Hadžiahmetoviću (Aćif-efendiji), upravniku Novog Pazara u Drugom svetskom ratu, koji je osuđen 1945. pod optužbom da je sarađivao sa okupatorima, a čija je tabla postavljena u Novom Pazaru avgusta 2012, u prisustvu tadašnjeg ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina.

Budući da od 2018. godine ima i zakonski osnov da ukloni spornu tablu u Novom Pazaru, nameće se pitanje zašto država to još nije učinila ili zašto to ne učini sada, već odgovornost prebacuje na građanske aktiviste.

Država to neće uraditi jer je posredi simbioza srpskog nacionalizma koji kao dominantniji u ovakvim slučajevima kohabitira sa bošnjačkim ili nekim drugim manjinskim nacionalizmom, a zajedničko im je što umesto antifašista baštine kolaboracioniste, a žrtve jedino vide kao deo svog nacionalnog ‘bića’, a ne kao ljude čiji je život nasilno prekinut. Zato imamo tablu Aćif-efednije i dalje, kao i Ljotićeve koračnice na državnim komemoracijama uz aktuelnu inicijativu kojom Savez vojvođanskih Mađara želi da se u okviru novog spomenika ‘nevinih žrtava 1944/45.’ u Novom Sadu komemoriraju sa žrtvama i ratni zločinci, među kojima je i Mikloš Nađ, okupacioni gradonačenik Novog Sada”, primećuje Milosavljević.

 

Šta je srpski svet” Velikoj Srbiji”? 

 

Da li su dešavanja oko Mladićevog murala, uporno negiranje vlasti da se u Srebrenici desio genocid, te Vulinove poruke da je stvaranje ‘srpskog sveta’ najvažniji zadatak sadašnje generacije političara, potvrda teze da je u Srbiji na vlasti ista ideološka platforma kao i 90-ih godina prošlog veka? Da li je “srpski svet” koji zagovara bivši funkcioner nekadašnje Jugoslovenske levice isto što i “Velika Srbija” Srpske radikalne stranke, koju je devedesetih godina, kao radikal, zagovarao i Aleksandar Vučić?

Mislim da jeste, taj program se nikada ovde nije doveo u pitanje. Najviše što se izgovaralo jeste da trenutno nije trenutak, ali da će se odnosi međunarodnih snaga promentiti i biće prilike za dovršenje nedovršenog”, odgovara Dubravka Stojanović.

Ili, kako su mnogi parafrazirali Dobricu Ćosića – Srbija treba da dobije u miru ono što je izgubila u poslednjim ratovima, dodaje Stojanović i upozorava da se to ne može dobiti u miru, jer nema prekrajanja granica bez rata.

Povezan sadržaj
Mihaela Šljukić Bandović 11. 6. 2021.

 

Naslovna fotografija: FoNet/Zoran Mrđa