Dosije Ustavni sud (3): Tajna drugog mandata

Kako su građani dovedeni u situaciju da podnose krivične prijave protiv sudija Ustavnog suda? Da li način i period na koji se biraju sudije fatalno definišu njihov odnos prema sopstvenom poslu i političkim moćnicima?

Predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti (UZUZ) Savo Manojlović kaže da je problematično to što su o Briselskom sporazumu bila izdvojena četiri sudijska mišljenja, od čega tri mišljenja doktora ustavnog prava, ali je barem bilo javne rasprave. Iako mu se čini da je obraćanje institucijama u velikoj meri izgubilo svrhu, navodi da je UZUZ tražio ocenu ustavnosti članarina za Privrednu komoru Srbije – Ustavni sud je čekao više od dve i po godine da bi zahtev odbio, i to bez zakazivanja javne rasprave.

Manojlović je ponovio da je Ustavni sud po zakonu obavezan da organizuje javnu raspravu i da pozove stručnjake i medije, osim ukoliko to pitanje nije bilo već razmatrano pred ustavnim sudom ili je toliko jednostavno da nema potrebe za raspravom.

Ne samo što već tri ili četiri godine nema nijedne javne rasprave, nego je problematično i to što je sud uvek donosio odluku suprotnu od onoga što kažu struka i profesori. Na primer, oko smanjenja penzija, odluka Ustavnog suda da odbaci inicijativu za ocenu ustavnosti zakona kojim su smanjene penzije izazvala je buru negodovanja. Manojlović podseća da je tada bilo čak pet izdvojenih mišljenja.

“To je najviši sud, to je sud nad sudovima, tu treba da su najumnije pravne glave, a ipak u samom sudu ne postoji saglasnost da li je nešto ustavno ili nije. Znači, petoro ljudi misli da nešto nije u redu, a Ustavni sud uprkos tome ne nalazi da je potrebno zakazati javnu raspravu. To je očigledno kršenje zakona o Ustavnom sudu”, rekao je Manojlović.

 

 

Gnev penzionera

 

Poslednja vest o toj temi je iz 2019. godine, kada je Udruženje sindikata penzionera Srbije najavilo krivičnu prijavu protiv sudija Ustavnog suda Srbije, jer ni posle pet godina nisu uzeli u razmatranje inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o privremenom umanjenju penzija, koji je bio na snazi od 2014. do 2018. godine.

Manojlović kritikuje odnos sudija prema svom poslu jer, kako kaže, jednak je značaj predsednika vrhovnog ili ustavnog suda i predsednika države ili parlamenta. „U Americi se često kaže da nije toliko bitno ko će biti predsednik države kao ko će biti sudija vrhovnog suda.”

Iako smatra da sud ne treba da postane okoštala institucija i da sudije ne treba birati zauvek, kod nas je loše to što je moguć izbor na dva mandata, pa pred kraj prvog mandatata sudija vodi računa da se ne zameri vlasti. Zato predlaže da se sudija bira na jedan mandat od, na primer, 12 godina.

Možda se odgovor na mnoge nedoumice u vezi s (ne)radom Ustavnog suda i kriju u izboru tih 15 sudija. Pet sudija bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Republike, a pet Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije. Sudija Ustavnog suda se bira na devet godina među istaknutim pravnicima s najmanje 40 godina života i 15 godina iskustva u pravnoj struci. Jedna osoba može biti imenovana za sudiju Ustavnog suda najviše dva puta, a zakletvu polaže pred predsednikom Narodne skupštine.

Izmena Ustava u vezi s izborom sudija Ustavnog suda najavljuje se već godinama. Vlada Srbije usvojila je predlog izmena Ustava i uputila ih Skupštini na usvajanje. U predlogu piše da se menja odredba člana 172. Ustava (Izbor i imenovanje sudija Ustavnog suda), ali u obrazloženju nema konkretnih rešenja. Ima pozivanja na ispunjenje preuzetih obaveza iz pregovaračkog poglavlja 23, preporuka Venecijanske komisije, najave izmene naziva sudova, ali ne i jasnog predloga za izmenu načina izbora sudija Ustavnog suda. S obzirom na to da procedura promene Ustava u Srbiji nije jednostavna, ne bi bilo prvi put da se te izmene odlažu unedogled.

 

Prav(n)a država

 

U zborniku sa okruglog stola “Uloga i značaj Ustavnog suda u očuvanju vladavine prava”, kojim je 2013. godine Ustavni sud Srbije obeležio 50 godina od osnivanja, rečeno je da su Ustavni sudovi “okosnica u izgradnji i očuvanju pravne države” (termin koji je sa nemačke tačke gledišta kontinentalno-evropskog prava podesniji od termina vladavina prava). Dobar primer za to, navodi se, predstavlja sudska praksa nemačkog Saveznog ustavnog suda čija je praksa iz oblasti osnovnih ljudskih prava u značajnoj meri osnažila ljudska prava i zaštitu od državnih organa.

Idejni tvorac ustavnog sudstva Hans Kelzen smatrao je da se ustavnom sudstvu može pripisati velika zasluga za očuvanje principa podele vlasti, jer je tim putem bilo moguće izbeći “koncentraciju prekomerne sile u rukama jednog organa, koja bi bila štetna za demokratiju“. (Okrugli sto Uloga i značaj Ustavnog suda u očuvanju vladavine prava, Zbornik radova Beograd, 2013. godine; (Beograd : Glosarijum), 60. strana

“Svi se pokoravamo zakonima da bismo bili slobodni.” Ciceron

 

Kraj.

 

Prethodne delove serijala Istinomera Dosije Ustavni sud čitajte ovde i ovde.

Naslovna fotografija: Canva