Dosije Ustavni sud (1): Služi li čemu ili kome?

Povučen, tih i zatvoren - tim epitetima bi se dao opisati naš Ustavni sud da je on jedan čovek. Neretko takav opis u medijima dobijaju oni koji su počinili teške zločine. I “sud na sudovima” bi svojim (ne)delovanjem mogao dovesti do velike nesreće - do podređivanja države i građana nečijoj samovolji.

“Tamo gde prestaje zakon, počinje tiranija”
Džon Lok

Kada se u Skupštini progura neki zakon koji se kosi sa Ustavom, kada predsednik, premijer ili ministri prigrabe ovlašćenja koja im ne pripadaju, kada se krše ustavom zagarantovana prava građana – oglasi se Ustavni sud Republike Srbije. Vrati sve u ustavne okvire i zaštiti državu od samovolje pojedinca.

Stub je slobode i demokratije, pred njim drhte predstavnici vlasti. Da li se to stvarno dešava? Ne dešava se. Da li se Ustavni sud oglašava s ogromnim zakašnjenjem i, po pravilu, opravdava poteze vlasti? Da, uglavnom. Da li se neko zbog toga buni, nedostaje li ikome zakonitost? Slabo. Pa, čemu služi uopšte Ustavni sud takav kakav je?

Šta se dešava kad Ustavni sud predugo ćuti o svemu, a onda pusti glas i proglasi ustavnim nešto što ne može biti po Ustavu, makar se na zemlju spustila kuga. Da nedavno nije bilo inicijative da se Ustavni sud izjasni o uvođenju vanrednog stanja trojnim potpisom, bez pokušaja sazivanja skupštinske sednica, mnogi građani bi i zaboravili da ta visoka institucija postoji.

 

Kako jači kaže

 

Ako niste sigurni čemu tačno služi Ustavni sud, ne brinite – to ne zna ni premijerka. Pre neki dan Ana Brnabić je izjavila da će se sastati s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem kako bi zajedno razmotrili „neke mere“ u vezi s korona virusom i njihovu usaglašenost sa Ustavom.

Ustavni sud je nekoliko poslednjih odluka već doneo u skladu sa stavom izvršne vlasti. Odbio je da oceni ustavnost odluke o proglašenju vanrednog stanja u martu, već godnama odbija da razmatra smanjenje penzija, aminovao je eksproprijaciju zemljišta u korist privatnog investitiora, pa se nameće pitanje kolika je snaga onih koji treba da kontrolišu najuticajnije kako ne bi pomislili da su iznad zakona.

U analizi rada Ustavnog suda pošli smo od zakona u kojem piše: „Odluke Ustavnog suda Srbije su konačne, izvršne, opšte obavezujuće i neupitne.” Dakle, vrhunski pravnici trebalo bi da se kao sudije sastanu, razmotre, na javnoj raspravi saslušaju eksperte i javnost i donesu odluku posle koje su građani uvereni da je to tako i da Ustav nije ugrožen.

Prosečan građanin Srbije i ne mora da zna čemu ta institucija služi, niti kako se zove predsednik (mada bi u demokratijama trebalo da predsednik Ustavnog suda bude važan barem kao predsednik države). Treba da ima poverenja u stručnost, pravičnost i nekorumpiranost pravnih eksperata koji će reći da je crno crno, belo – belo i, kad smo kod narodnih izreka – da presudi ni po babu ni po stričevima.

Ustavni sud je sud iznad svih institucija i njegovo nije da presuđuje u sporovima kad neko nije zadovoljan visinom alimentacije ili podelom nasledstva, već da odredi da li je neka institucija vlasti prekršila Ustav. Da ponovimo – ako ste mislili da Ustavnom sudu možete da se žalite kad osećate da vas je neki drugi sud izneverio, niste u pravu.

Ako nečega nema u Ustavu, već je određeno nekim drugim zakonima, onda Ustavni sud tu nema nadležnost. Na primer, ako vam se čini protivustavnim što je predsednik Srbije nocilac lista i na lokalnim izborima iako bi trebalo da je predsednik svih građana, džaba obraćanje Ustavnom sudu- nije nadležan za izborni zakon. A ni za etičke norme.

Ali jeste nadležan kada se donese zakon o smanjenju penzija ili leks specijalis o Beogradu na vodi. Ustavni sud je mogao samoinicijativno da donese odluku da su zakon o umanjenju stečenih prava ili zakon o oduzimanju zemljišta građanima, donesen zbog nečije procene da je od svega važniji interes privatnog investitora – neustavni. No, gotovo je nemoguće setiti se kada je Ustavni sud “ustao” u zaštitu građana.

 

A kako bi trebalo da radi?

 

Pošto u zakonu piše da je „rad Ustavnog suda javan“, odnosno da odluke moraju biti obavljene na internet stranici, da se moraju održavati javne rasprave, slati saopštenja i održavati konferencije za medije, prvo smo tražili sagovornika.

Iako nikakvih intervjua, konferencija za novinare, a ni javnih rasprava nema već godinama, Istinomer je pozvao portparolku suda, po dogovoru smo uputili mejl i zamolili za sagovornika o ulozi suda i o nekoliko poslednjih odluka koje su privukle najviše pažnje javnosti – uvođenje vanrednog stanja, smanjenje penzija, zakonitost Briselskog sporazuma…

Dobili smo mejl u kojem se kaže: “Imajući u vidu organizaciju rada Ustavnog suda uslovljenu trenutnom epidemiološkom situacijom, veliki broj predmeta koji se trenutno nalaze u radu Ustavnog suda, kao i angažovanje sudija u njihovom rešavanju, na žalost nismo u mogućnosti da Vam obezbedimo sagovornika. Zahvaljujemo se na interesovanju za rad Ustavnog suda i nadamo da će biti prilike da razgovaramo u budućnosti. Srdačan pozdrav.“

Dobro, da probamo na sajtu. Možda se transparentnost institucije manifestuje na zvaničnoj stranici? Iza obećavajućeg naslova Informacija o sednicama malih veća, sledi rečenica „Ustavni sud je od 23. do 27. novembra 2020. godine na tri sednice malih veća rešio 198 predmeta.“

OK, to su mala veća, nije informacija od opšteg interesa, da probamo Veliko veće. Tu saznajemo da je pokrenut ili odbačen postupak u nizu predmeta označenih brojevima tipa Už-6902/2015, Už-2423/2016, Už-4407/2016, ….te ako ne znate tačan broj predmeta koji vas zanima, informacije ponovo nema.

Nadležnosti suda jasno su objašnjene, kao i istorijat, sastav (aktuelni i nekadašnji), postupak podnošenja žalbe. Dnevni redovi sednica dostupni, ali uopšteni, a kad konačno pronađete javne rasprave, pročitaćete objašnjenje koja su pravila, ali ne i kada je održana poslednja takva diskusija. U odeljku Izavaštvo – Publikacija o položaju i perspektivi ustavnog sudstva, poslednje izdanje iz 2014. godine.

Ako ste baš uporni, naći ćete Bilten suda, poslednji za 2019. godinu, na 1264 strane – e tu možete da pronađete sve. Ako imate nekoliko sati na raspolaganju, videćete i šta je ocenjeno i obrazloženje i eventualno izdvojeno mišljenje.Tako da se ne može reći da je rad Ustavnog suda netransparentan, ali da baš hoće da nam olakšaju uvid – neće. Naročito ne onima koji se sećaju da su sednice Ustavnog suda nekada bile otvorene za novinare.

Nastaviće se…

 

Drugi deo

Treći deo

 

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović