Dosije Ustavni sud (2): Od penzija do Kosova i Brisela

Da li Ustavni sud želi da bude četvrta ili nevidljiva grana vlasti? Kako je moguće da sudije koje bi trebalo da budu najveći pravni umovi zemlje stanu iza obrazloženja odluka za koja njihove kolege kažu da su sramotna?

Nekadašnji sudija Ustavnog suda Svetozar Čiplić kaže da je pravo pitanje – Kako Ustavni sud sebe posmatra?

„Ustavni sud je četvrta grana vlasti u nastajanju, on je vrlo moćan, on treba da bude taj koji će da uravnoteži debalanse, poremećaje ili defekte postupanja drugih organa – predsednika, parlamenta, vlade. E sad, da li će se on koristiti tim nadležnostima, zavisi od toga da li želi da bude četvrta ili teži da bude nevidljiva grana vlasti koja nikome neće smetati. Na žalost, u našem slučaju imamo Ustavni sud koji nikome ne smeta. To je po meni najveći problem“, rekao je Čiplić.

Na pitanje da li je normalno da ime predsednika Ustavnog suda nije poznato široj javnosti, naš sagovornik kaže da nevidljivost suda podrazumeva da je nevidljiv i predsednik, jer ustavni sud razmatra predmete koje predsednik suda stavi na dnevni red. Dakle, ključ je u tome što predsednik suda ne otvara teme.

 

Sramota

 

Kao primer urušavanja poverenja u institucije, Čiplić navodi da je Ustavni sud odbacio inicijativu da oceni proglašenje vanrednog stanja u martu, trojnim potpisom razlozima koji su za svakog ozbiljnijeg pravnika dosta sramotni.

„Za mene kao bivšeg sudiju sramota je i što nije bilo izdvojenih mišljenja, odluka je doneta jednoglasno, a pravna argumentacija je na nivou osrednjeg pravnika. Ključna stvar u tome da li je valjano uvedeno vanredno stanje ili ne jeste pitanje da li je parlament mogao da se sastane. Jedini način da to proverite je da predsednica sazove sednicu, a ona to nije uradila. Ona je rekla – zbog korone se nećemo sastati, ispunjeni su uslovi“, objašnjava Čiplić. Jednostavno, dakle, sednica je morala da se sazove, pa ako poslanici ne dođu, da se to konstatuje i tek onda da predsednici države, vlade i skupštine zajedno proglase vanredno stanje.

Kad Ustavni sud očito neustavnu stvar proglasi ustavnom, iznad njega nema nikog. Čiplić kaže da su „jedini iznad svih nas građani koji imaju pravo na pobunu kada jedan režim, jedna vlast izgubi legalitet i legitimitet“ i da to pravo na pobunu jača sve više kada nadležni ne poštuju Ustav.

Svetozar Čiplić je bio sudija Ustavnog suda od 2002. do 2007. godine kada je na snazi bio stari Ustav. U to vreme, kaže, nije primećivao političke pritiske, ali je svakako mogao uočiti upliv politike kada se odlučivalo o tome kome pripada mandat, stranci ili poslaniku. To je bio jedan od retkih postupaka kada je sud po vlastitoj inicijativi pokrenuo postupak, a potom i doneo odluku da mandat pripada poslaniku, a ne podnosiocu liste, i to sa šest glasova za i tri protiv.

„Tada sam jedini put primetio da politika ima upliv u sud, jer je to trenutak kad je DSS izbačen iz DOS-a i oduzeti su im mandati. Postupak je odmah pokrenut iako je po zakonu tada mandat pripadao listi. Najciničnije je bilo što smo jedan član tog zakona proglasili neustavnim – da poslaniku prestaje mandat i ako je isključen iz stranke, odnosno ako je stranka izbačena iz koalicije u kojoj je osvojila mandate. A u tom istom zakonu nismo dirali član da stranka koja je podnela listu, kad budu dodeljeni mandati, odlučuje koji će kandidat sa liste ući u parlament.“

Iako, kako kaže nekadašnji sudija, nije moglo biti jasnije kome pripadaju mandati, sud je presudio da pripadaju poslanicima.

Saplitanje o sopstenu glupost
Od ostalih kontroverznih odluka, Čiplić izdvaja smanjenje penzija pošto je to stečeno pravo koje Ustav direktno štiti, a tu je i ocena ustavnosti Briselskog sporazuma.
„Kad Ustavni sud proglasi da Briselski sporazum nije međunarodni ugovor, onda srpska strana nema pravo da traži Zajednicu srpskih opština (ZSO). Ako vaš Ustavni sud pravno obavezujući akt, iz kojeg kao država pokušavate da izvučete pravnu korist, proglasi političkim a ne pravnim dokumentom, vi ste sebe sami sapleli. Sapleli ste se o svoju glupost“, ocenio je Čiplić.

Poslušnost

 

Tačno je da s vremena na vreme neko, uglavnom od predstavnika opozicije, gromoglasno najavi da će tražiti ocenu ustavnosti nečega, ali na te najave niko više ne obraća pažnju. Na žalost, postalo je očekivano da se Ustavni sud, kao u slučaju ocene briselskog sporazuma, neće čak ni potruditi da pronađe drugu formulaciju od one koju sugeriše aktuelni ministar pravde.

Naime, pred ocenu ustavnosti sporazuma Beograda i Prištine, tadašnji ministar pravde Nikola Selaković izjavio je u javnoj raspravi da Ustavni sud Srbije ne može da ocenjuje Briselski sporazum, jer je to politički akt, te da bi u suprotnom sud preuzeo nadležnost Vlade da utvrđuje i vodi politiku. Ipak, podvukao je da ako sporazum bude proglašen neustavnim, vezaće se ruke državi. I sud je eto baš tako zaključio – da nije nadležan.

Profesor Ustavnog prava Tanasije Marinković ocenio je za Istinomer da je kvalitet odluka Ustavnog suda na nivou ispod svetskog proseka. Navodi da je mišljenje suda o Briselskom sporazumu toliko loše obrazloženo da je jasno kako ni sam sud u to nije poverovao.

“Još tada sam ukazivao da je obrazloženje kontradiktorno jer je naš Ustavni sud rekao da to nije međunarodni ugovor, već politički pripremni dogovor, a onda političari insistiraju da se sprovede formiranje Zajednice srpskih opština. Kako nadležni pozivaju prištinsku stranu da to ispuni kad je naš Ustavni sud presudio da je to politički dokument? Pri čemu su naše vlasti zaista sprovele dogovor o povlačenju vojska i sudstva, ali nisu to jasno rekle već je izvedena jedna podvala prema građanima, a u njoj je učestvovao i Ustavni sud“, kaže Marinković. „Problem je kad Ustavni sud sebi dopusti da izbaci takav zaključak i da nastavi da funkcioniše i smatra da je najviši, i to je samo jedna sličica, dok je problem mnogo širi“.

U tekstu „Anatomija jedne odluke“ iz aprila 2013. godine, precizirajući da je reč o prvom sporazumu o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini, Marinković kaže da je Briselski sprorazum zahvalan za analizu jer ima ne samo pravni već i politički i opštedržavni značaj.

„Drugo, uz ovaj zaključak su priložena četiri izdvojena mišljenja. Bila opravdana ili ne, ona su uvek izraz neslaganja sudijska manjine s obrazloženjem većine. U ovom predmetu, ta izdvojena mišljenja, osim što ukazuju na nedoslednosti u zaključivanju Suda, bacaju svetlost i na okolnosti koje su nepoznate javnosti: unutrašnje tokove odlučivanja Suda, pravne dileme s kojima se suočavao, neuobičajene načine sastavljanja obrazloženja, svojevrsnu spregu između jedne od strana u postupku i učesnika u javnoj raspravi i dr.“, piše Marinković.

Ocenu ustavnosti podnela je tada grupa od 25 narodnih poslanika, navodeći da takav akt znači priznanje nezavisne države Kosovo. Posle dužeg razmatranja i javne rasprave Sud je utvrdio da nije reč o aktu koji podleže ustavnosudskoj kontroli, te je odbacio predlog za ocenu ustavnosti.
Sud je objasnio da se sporazum ne može smatrati međunarodnim ugovorom jer potpisnice nisu nezavisne države, ali kako je rekao Marinković, u obrazloženju suda ista teza ponavlja se nekoliko puta kako bi se „čitalac ubedio da sporazum nije međunarodni ugovoror i da se njime ne priznaje ’Republika Kosovo’.“

Detaljnom analizom odluke zaključeno je da se pred dilemama sa kojima se suočavao Sud uvek opredeljivao za ona rešenja koja su odgovarala politički granama vlasti, po cenu činjenja pravno logičkih prestupa i ogrešenja o druga pravila presuđivanja“, napisao je profesor Tanasije Marinković . (Heretikus, Časopis za preispitivanje prošlosti, Vol XIV, Centar za unapređivanje pravnih studija, Beograd , 2016. godine 123. strana)

I ne samo to, sud nije imao snage da formuliše alternativno obrazloženje onome koje su zagovarali predstavnici Vlade i Skupštine kojim bi se došlo do istog ishoda, ali bi makar bilo sačuvano dostojanstvo suda.

Nastaviće se…

 

Prvi deo

Treći deo

 

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović