Branioci i braniteljke ljudskih prava: Vanredno stanje i redovno zanemarivanje

Kakav osećaj prati one koji se u Srbiji usude da kažu istinu? “Vrlo uznemirujuć, jer vas često niko ne čuje”, kaže za Istinomer Danilo Ćurčić, koordinator Inicijative A11. Cena tog “luksuza” se, po rečima Sonje Tošković, izvršne direktorke Beogradskog centra za ljudska prava, ogleda u činjenici da su se mnogi nezavisni branioci i braniteljke ljudskih prava u 2020. godini našli na “crnoj listi” Uprave za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma.

 

Ko predstavlja stubove zaštite ljudskih prava u Srbiji? Umesto državnih institucija i organa, privilegiju i odgovornost za taj posao u našoj državi su na svoja pleća preuzele nevladine organizacije.

Beogradski centar za ljudska prava i Inicijativa A11 dva su svetionika u borbi za elementarna prava najugroženijih, ali i svih nas. Mnogi su toga postali svesni tek za vreme i nakon julskih protesta kada su te dve organizacije nesebično ponudile pravnu pomoć svima koji su se našli na udaru policijske represije.

S predstavnicima Inicijative A11 i Beogradskog centra za ljudska prava razgovarali smo o tome šta je, iz njihove perspektive, obeležilo proteklu godinu, ali i sa kakvim težnjama i raspoloženjem ulaze u 2021.

 

Kratko upoznavanje

 

Istraživanje Beogradskog centra za ljudska prava pokazalo je da je tokom 2019. godine čak 72 odsto građana navelo da ne zna da navede nijednu nezavisnu instituciju koja se bavi zaštitom ljudskih prava.

Beogradski centar za ljudska prava je nevladina organizacija koja se bavi unapređenjem, zaštitom i promocijom ljudskih prava. Za Beogradski centar su vezani ljudi različitih profesija i profila – pravnici i advokati, sociolozi, ekonomisti, književnici, profesori, studenti.

Centar je tokom više od dve decenije postojanja nastojao da podigne svest građana o značaju i dometima ideje ljudskih prava i individualnih sloboda i stvori klimu za njihovo puno uvažavanje, kaže za Istinomer izvršna direktorka Centra Sonja Tošković.

 

Foto: Sonja Tošković, arhiva

 

“Rad Centra se nije u velikoj meri menjao, ali ono što se menjalo jesu društveno-političke okolnosti, teme kojima smo se bavili i duboko verujem da se Centar dobro prilagođavao i uspešno usmeravao rad”, istakla je.

Inicijativa A11 je nastala kao rezultat zajedničkog razumevanja da ključni problemi zaštite ljudskih prava – rastuće nejednakosti, diskriminacija, socijalne razlike i nepostojanje jasnog fokusa na zaštitu ekonomskih i socijalnih prava, moraju da se menjaju, objašnjava Danilo Ćurčić.

Nepune tri godine Inicijativa radi na vraćanju tih pitanja u fokus građana, ali i onih koji treba da donose i sprovode zakone u Srbiji.

“Od početka rada se trudimo da učimo gde je naše mesto i kako možemo najbolje da pomognemo građanima da bolje štite svoja ekonomska i socijalna prava. Cilj nam je da do toga dođe pre svega kroz unapređenje zaštite ekonomskih i socijalnih prava najugroženijih, od Roma, izbeglica i raseljenih, korisnika sistema socijalne zaštite, preko beskućnika i svih drugih koji su već marginalizovani i na ivici egzistencije”, navodi Ćurčić.

 

Pandemija kao konačna potvrda zanemarivanja

 

Tošković kaže da su 2020. godinu u Srbiji obeležila ograničenja ljudskih prava koja su kulminirala tokom vanrednog stanja. Kako navodi, izvršna vlast je u potpunosti preuzela primat u donošenju odluka u odnosu na zakonodavnu. 

“Česte izmene mera, njihovog obima i vremenskog ograničenja, kao i nelogičnosti sleda njihovog uvođenja i otklanjanja stvorili su konfuziju među građanima. Tokom cele godine ukazivali smo zakonodavnoj ali i izvršnoj vlasti na mnogobrojne problematične odluke i propise koji su donošeni, obraćali smo se Ustavnom sudu sa nekoliko važnih inicijativa u oblasti ljudskih prava, ali odgovora nije bilo. Tamo gde smo dobili odgovor, čekali smo po nekoliko meseci. Smatramo da je to bilo razočaravajuće u situaciji u kojoj se zemlja našla, uz ozbiljna ograničenja i derogacije ljudskih prava koja su došla za vreme vanrednog stanja.”

Uprkos svemu, Centar je tokom cele godine pružao pravnu pomoć tražiocima azila i izbeglicama, građanima i građankama koji su bili žrtve policijske prekomerne upotrebe sile na julskim protestima, kao i onima koji su bili lišeni slobode.

Ćurčić naglašava da je Srbija lider u regionu po potpunom zanemarivanju potreba i problema sa kojima se suočavaju najugroženiji, jer nije donela ni jednu jedinu meru kojoj bi cilj bio da umanji posledice koje borba protiv korona virusa ostavlja po njihova prava ili položaj.

“Ako uzmemo u obzir da je prosečan pas koji živi kao kućni ljubimac više puta bio predmet nekakvog odlučivanja državnih organa o tome kako će normalno obavljati svoje aktivnosti, nego što je to bio slučaj s najugroženijima, jasno je koliko je pandemija uticala na poštovanje ekonomskih i socijalnih prava”, istakao je osvrnuvši se i na licemerno ponašanje nadležnih kada je reč o preuzimanju zasluga.

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

“Pomalo je i zabavno videti kako izostanci odgovora na konkretne predloge koje smo davali i mi i druga udruženja građana ne znače da onima koji odlučuju nisu puna usta solidarnosti i nekakve proklamovane brige za ‘malog čoveka’”.

 

Znamo s kim imamo posla

 

Većina građana i građanki smatra da upravo državni organi čija je osnovna nadležnost zaštita ljudskih prava, tužilaštvo i sudovi, nisu samostalni i nezavisni u radu i da postupci u kojima mogu da zaštite svoja prava traju neopravdano dugo, pokazalo je “Istraživanje javnog mnjenja” Beogradskog centra za ljudska prava iz 2019. i 2020. godine.

Tošković ocenjuje da se tako gubi svrha zaštite ljudskih prava što neminovno vodi do nepoverenja građana u državne organe.

Kada je reč o komunikaciji s nadležnima, Ćurčić iskustveno tvrdi da je nepobitna činjenica da tu prosto nema nikakvog napretka, te da se ispunjavanje formalnih protokola ne može izjednačiti sa saradnjom.

“U poslednje vreme čak svedočimo i praksi da se ni na najobičnije zahteve za pristup informacijama ne odgovara, pa morate da se natežete s institucijama da vam dostave nešto što već imaju od podataka i trebalo bi da podele sa javnošću. Osim toga, primetna je i jedna druga tendencija, a to je da se saradnjom proglašava nešto što su protokolarna učešća nadležnih ministara ili nosilaca mandata nezavisnih institucija u diskusijama, forumima ili na konferencijama koje održavaju udruženja građana”.

Razmena stavova i debata između udruženja građana i nadležnih institucija potpuno su zaboravljeni, upozorio je Ćurčić. “Pogledajte samo „javne rasprave“ o predlozima važnih zakona, pa će vam biti jasno o čemu govorimo.”

 

Menjali smo i menjaćemo živote na bolje, uprkos svemu

 

“Borbu protiv strahovlade još uvek moraju da nose hrabri i dostojanstveni ljudi unutar svake zajednice”, rekao je Vojin Dimitrijević, profesor prava, jedan od osnivača i dugogodišnji direktor Beogradskog centra za ljudska prava.

Već 25 godina, članovi Centra rade na realizaciji Dimitrijevićevih reči.

Tošković kaže da je izazova puno i da su oni sa neke tačke gledišta korisni jer koriste kao korektori i pokretači novih ideja i promena.

 

Foto: Beogradski centar za ljudska prava, arhiva

 

Među brojnim uspesima izdvaja Školu ljudskih prava koja joj je, kako kaže, promenila život. Veruje da je isti slučaj i s velikom većinom onih koji su prošli kroz nju.

“Mnogobrojne generacije koje su prošle Školu i mreža mladih ljudi koji su pohađali Školu ljudskih prava jedan su od naših najvećih uspeha. Izveštaji o stanju ljudskih prava koji Centar izdaje već 25 godina, kao sveukupni pregled stanja ljudskih prava, takođe je velika dragocenost Centra. Verujem da će i mnogim generacijama koje dolaze biti od neprikosnovenog značaja”.

Kao najveći uspeh Inicijative A11 Ćurčić izdvaja to da su nekim ljudima vratili nadu u ljudska prava i pomogli da shvate da to nisu samo mrtva slova na papiru.

Svakodnevno moramo da podsećamo šta su osnovna ljudska prava i da se za njih borimo. U tim podsećanjima nekad i uspemo, pa tako pomognemo da dođe do unapređenja zakonskog okvira o utvrđivanju položaja beba za koje se sumnja da su nestale iz porodilišta u Srbiji; ili do otvaranja Prihvatilišta za odrasla i stara lica u Beogradu posle osam meseci od izbijanja pandemija; Ili dopremanja cisterne sa vodom u neformalno romsko naselje, pod pritiskom postupka koji smo vodili pred Evropskim sudom za ljudska prava protiv Srbije.”

Međutim, ono na šta se još uvek čeka jeste pravda za sve prebijene i ponižene građane i građanke koji su se javili Inicijativi, ali i drugim udruženjima tokom julskih protesta.

Ćurčić napominje da se modrice, pendrečenja i drugi činovi policijske brutalnosti koje su udruženja evidentirala – neće zaboraviti.

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

“Ljudska prava rade. Tu su i imamo ih, ma šta ko mislio. Od pripadnika žandarmerije koji pendreči koga stigne, preko socijalnog radnika koji izmešta dete iz siromašne porodice upravo zbog siromaštva, pa sve do onog i one koji donose zakone”.

Tošković ističe da su članovi Centra ponosni što još uvek postoji prostor da se kaže istina i da se za nju bori.

“Možda je cena te borbe i jasnog ukazivanja na propuste i probleme u 2020. godini što smo se našli na ‘crnoj listi’ Uprave za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma zajedno sa drugim braniocima i braniteljkama ljudskih prava, ali možda je to i nagrada, jer priznaćete našli smo se u veoma dobrom društvu”.

Naslovna fotografija: Sonja Tošković, Beogradski centar za ljudska prava, arhiva/Danilo Čurčić, Istinomer, Zoran Drekalović (Istinomer kolaž)