Besmislena ministarstva ili “svak’ se bori za ono što mu fali”

Ministarstvo smešnog hoda, Ministarstvo za ravnomerni regionalni razvoj, Ministarstvo za istraživanje ruda i gubljenje vremena, Ministarstvo istine ili Ministarstvo za dijalog. Neka su fikcija, neka su stvarno postojala i postoje, ali učinak je isti - skoro pa “neviđen”.

Od kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio da će zamoliti mandatarku da u novu vladu uvede dva nova ministarstva, otvorena su mnoga pitanja i može se reći da odavno neki predlog nije izazvao toliko reakcija u inače prilično anasteziranoj javnosti Srbije. I dok je predlog da ministarstvo bez portfelja koje se bavi brigom o porodici, deci i demografiji preraste u pravo ministarstvo prošao skoro bez reakcija ili uz nešto pozitivnih komentara, najavljeno ministarstvo za ljudska prava, ravnopravnost polova i (što je najzanimljivije) društveni dijalog baš uzbuđuje građanstvo. Ko će ga voditi, kako i šta će biti posao tog ministarstva u društvu u kojem je dijalog gotovo zaboravljena kategorija?

Oštri kritičari aktuelnog režima skloni su da buduće ministarstvo porede sa zloglasnim Ministarstvom istine iz Orvelove „1984“ koje je, da podsetimo, bilo zaduženo za pružanje informacija i kulturnih sadržaja stanovništvu, ali i koristilo sva sredstva propagande kako bi manipulisalo, lažiralo podatke, brisalo ličnosti i događaje i, zapravo, bilo sušta suprotnost onoga što mu u imenu stoji.

„Ministin - se oštro razlkovao od svih ostalih predmeta na vidiku. To je bila ogromna piramidalna gradjevina od svetlucavo belog betona koja se uzdizala, terasa za terasom, tri stotine metara u nebo. Sa mesta na kome je Vinston stajao mogle su se tek razabrati, ispisane elegantnim slovima na belom zidu, tri parole Partije:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANJE JE MOĆ

Ministarstvo istine imalo je, kako se govorilo, tri hiljade prostorija nad zemljom i odgovarajući broj ogranaka pod zemljom. U Londonu su se nalazile još samo tri zgrade slišnog izgleda i veličine. One su toliko nadvišavale okolnu arhitekturu da su se sa krova stambene zgrade Pobeda mogle u isto vreme videti sve četiri. To su bile zgrade četiri ministarstva koja su sačinjavala celokupni aparat državne vlasti. Ministarstvo istine, koje se bavilo informacijama, zabavom, prosvetom i kulturom: Ministarstvo mira, koje se bavilo ratom; Ministarstvo ljubavi, koje je održavalo zakon i javni poredak; i Ministarstvo obilja, koje je bilo odgovorno za privredne poslove. Imena su im bila, u Novogovoru: Ministin, Minimir, Miniljub i Miniob.“ (Džorž Orvel „1984“ 3. strana, BIGZ)

Deo javnosti ideju o Ministarstvu za dijalog prihvatilo je uz šalu, pa kažu da ih podseća na Ministarstvo smešnog hoda Montija Pajtona ili da očekuju učinak baš kao kod Ministarstva za istraživanje ruda i gubljenje vremena iz stripa Alan Ford.

 

U komšiluku nema čudnih ministarstava

 

Ako se uporedimo samo sa dve bivše jugoslovenske republike, članice EU Slovenijom i Hrvatskom, videćemo da one imaju Vlade od 15 odnosno 16 resora, te da razliku čine finese. Recimo da osim neizbežnih ministarstava sile, pravde, privrede, zdravstva, obrazovanja, kulture Slovenija ima Ministarstvo za odnose sa Slovencima u dijaspori, dok je u Hrvatskoj jedan od potpredsednika Vlade zadužen za ljudska prava, a drugi za branitelje.

Ako sve bude po predsednikovom planu, Vlada Srbije imaće čak 23 ministra od kojih bar za tri nije najjasnije čemu služe osim da administracija bude što veća ili da se, kao i ranijih godina, baš novim ministarstvima pokriju oblasti koje su u društvu “na staklenim nogama”.

Istina jeste da ideje o ministarstvima za koje nije na prvi poged jasno čime će se baviti, nisu nove, a ako bude po dosadašnjem

iskustvu, na mesto ministra smešta se osoba kojoj se aktuelna vlast želi odužiti za neku uslugu, a opet ne zna šta bi s takvim kadrom radila.

To se ranije uglavnom dešavalo kada ima više koalicionih partnera kojima treba ispunjavati želje, ali je praksu nastavila i SNS koja ne mora, ali iz nekog razloga ministarska mesta daje strankama koje samostalno ne bi osvojile ni jedan odsto glasačkog tela, o čemu je Istinomer već pisao.

 

Đinđić balansirao s osam potpredsednika, Koštunica uveo “kapitalne investicije”

 

Problem sa koalicionim partnerima Zoran Đinđić je rešio tako što je imao čak osam potpredsednika uz 17 na početku a na kraju čak 19 ministarstava. Valjda zato što je bila prva posle pada Miloševića, to je retka vlada u kojoj su oblasti bile dosta dobro podeljene, a čiji članovi i danas ponosno ističu da su bili ministri u Đinđićevoj vladi.

Već prva vlada Vojislava Koštunice imala je neke do tada neubičajene resore. Pojavilo se Ministarstvo za dijasporu pod vođstvom Vojislava Vukčevića i Ministarstvo vera koje je vodio Milan Radulović; tih ministara bi se danas teško bilo ko setio, taman da je „pitanje za pet miliona“. Te 2004 . godine prvi put je srpska vlada imala i Ministarstvo za kapitalne investicije koje je vodio Velja Ilić.

Kako beleži Vreme, Ilić je pre 16 godina (baš kao što ministri rade i sada), obilazio buduću centralnu železničku stanicu Prokop i železnički most u rekonstrukciji (preko Save, u Ostružnici) i termoelektranu Kolubara B i obećavao da će sve biti završeno u najkraćem roku.

U drugoj Koštuničinoj vladi ministarstvo za kapitalne investicije već je preraslo u Ministarstvo za infrastrukturu, ali je zato Srbija dobila posebnog Ministra bez portfelja za Nacionalni investicioni plan (NIP) – Dragana Đilasa. Šta je tačno značio Nacionalni investicini plan, više se ne seća niko, pa zato podsećamo na reči Mlađana Dinkića iz 2006. da će Srbija “prvi put, ostvariti višak privatizacionih prihoda veći od 1,3 milijarde evra; postavlja se pitanje kako upotrebiti taj novac, a da građani i privreda od toga imaju koristi” pa je Dinkić zato predložio NIP. Putevi, pruge, skijališta, stanovi, obilaznica oko Beograda, projekti na Kosovu, koliko se mnogo htelo, mnogo započelo u pravno neutemeljenom NIP-u pisao je Istinomer u svom Timelineu.

O besmislu ili možda baš smislu raznih ministarstava, dosta govori to što je Koštunica 2007. godine prvi put stvorio Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, na čijem čelu je bio Slobodan Samardžić. Koliki je bio domet ministarstva vidi se po tome da je Kosovo nekoliko meseci kasnije jednostrano proglasilo nezavisnost, a nama je Ministarstvo ostalo i za sledeće generacije.

 

Kriza kao šansa

 

U Vladi Mirka Cvetkovića Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan preuzela je Verica Kalanović i, iako je i dalje bilo nejasno šta to ministarstvo može a što ne bi mogla ministarstva finansija, gradjevine ili privrede, iz tog vremena ostale su neke ocene Istinomera o radu ministarke Kalanović. Na primer, da nije ispunila obećanje da će smanjiti broj državnih sekretara ili kada je 2008. tvrdila da opšta kriza neće uticati na planove njenog ministarstva.

 „Započeti poslovi u Srbiji neće da trpe zbog svetske ekonomske krize i neće se osetiti nedostatak novca za vitalne projekte. Izgradnja Koridora 10 najveći je nacionalni projekat i ekonomska kriza neće usporiti radove.” Naredne godine u krizi je tražila opravdanje za nezavršene poslove. A kod izgradnje puteva bilo je mnogo odlaganja rokova, a malo otvaranja deonica.

U toj vladi Ministar bez potfelja Sulejman Ugljanin bio je zadužen za ravnomeran regonalni razvoj, bez vidljivih rezultata, naročito što je već postojalo odvojeno Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave. Kao ilustracija rada ostale su vesti iz 2014. da su ministar bez portfelja zadužen za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja Sulejman Ugljanin i ministar regionalnog razvoja i lokalne samouprave Igor Mirović razgovarali o saradnji na području nedovoljno razvijenih opština Srbije, planirali da zajednički donesu program regionalnog razvoja nedovoljno razvijenih područja i najavljivali saradnju sa zemljama iz regiona koje su već članice EU.

Ugljanin se tokom šest godina mandata u dve vlade uglavnom borio za razvoj Sandžaka, predlagao programe, tražio sredstva, a podaci o zalaganju za druge regione, ne mogu se naći.

„U programu su ključni: revitalizacija industrijske zone u Novom Pazaru i u Tutinu, početak izgradnje autoputa Beograd-južni Jadran, povratak prognanih Bošnjaka iz opštine Priboj, što je i ekonomski i politički problem. Do sada nijedna vlada nije ništa učinila po tom pitanju“, govorio je Ugljanin.

Kada je premijer postao Ivica Dačić u parlamentu se pohvalio da će vlada koju će voditi, biti najmanja od 1990. godine, sa 17 ministarstava i 19 članova, a u njoj je jedino Ugljanin nastavio svoj angažman bez portfelja.

 

Za vanredne situacije ne vredi ministarstvo

 

U prvoj zvaničnoj Vladi Aleksandra Vučića ministar bez portfelja zadužen za vanredne situacije postao je Velja Ilić, a manje od mesec dana posle izbora došlo je do nezapamćenih poplava u Srbiji. I taman kad je trebalo da se pokaže da Ministarstvo za vanredne situacije nije samo “za gubljenje vremena”, ministar je na sednici Vlade govorio o potrebnoj mašineriji za saniranje posledica poplava.

„Potrebno je vozilo koje transport vrši. Ima onu ruku da prebacuje i potrebno je na onim mestima gde se suši više onih sušača i mašina za izvlačenje vlage.“

Druga Vučićeva vlada s 19 ministarstava zamalo da bude lišena “eksperimenata”, da joj mandatar nije dodao dva ministarstva bez portfelja – veliki problem demografije prepušten je Slavici Đukić Dejanović, a o regionalnom razvoj i koordinaciji rada javnih preduzeća brinuo se Milan Krkobabić, koga su novinari nezvanično prozvali “ministar za zadruge”.

 

Foto: FoNet/Vlada Srbije/Slobodan Miljević

 

Da li treba ponavljati da se demografijom, baš kao i regionalnim razvojem ili dijalogom moraju baviti sva ministartsva i društvo u celini? Možda je ministarka Đukić Dejanović organizovala okrugle stolove i prisustvovala događajima na kojima se uporno godinama ponavljalo da nam je demografska slika depresivna, ali je o sredstvima za pomoć i podsticanje rađanja na kraju uvek odlućivalo ministarstvo finansija. Možda su Krkobabiću žitelji malih sela zahvalni što je, gde god je moglo, otvorio poštu ili zadugu, ali o daljim koracima pita se sektor privrede ili poljoprivrede.

Ako se zna da je u Vladi Ane Brnabić ministar bez portfelja, zadužen za inovacije i tehnološki razvoj, bio Nenad Popović, a da je sve poslove u toj oblasti promovisala premijerka lično, nije ni čudo što postoji sumnja u uspeh najavljenog Ministarstva za dijalog.

Kojim trikovima će ministar za dijalog pokreti smislenu debatu u parlamentu u kojem nema skoro ničega sem većine? Hoće li on da poziva urednike javnog servisa i drugih medija da ih zamoli da malo šaraju u izboru gostiju? Ili da brine da se na sednicama vlade suštinski više razgovara, a manje podižu ruke za glasanje?

 

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović