Petogodišnja borba za Srebrenicu

„Rezolucija o Srebrenici je moralna obaveza Srbije prema strašnom zločinu koji je u svetskim razmerama postao simbol zla na prostoru bivše SFRJ. Kada to učinimo, s pravom ćemo moći da očekujemo da će isti princip važiti i za druge države i narode čiji su pripadnici izvršili zločine prema Srbima.“

Predsednik Srbije o donošenju rezolucije o Srebrenici. (magazin „Odbrana“, 13. februar 2010. godine)

Pet godina Srbija muku muči sa osudom zločina u Srebrenici, a aktivnu ulogu u tome ima i predsednik Srbije Boris Tadić. Njemu se ne može osporiti nastojanje da se zločin osudi, ali može to što on i njegova Demokratska stranka, koja je sve vreme u vlasti, naum o osudi genocida u Srebrenici nisu uspeli da sprovedu u delo.

Neko je učinio zločin u ime nacije kojoj ja pripadam, u ime srpske nacije i takvu činjenicu opaža čitav svet.

(Radio Slobodna Evropa, 07. 07. 2005. godine)

Kada su nevladine organizacije 2005. godine, pred obeležavanje decenije stradanja u Srebrenici, predložile deklaraciju kojom bi ti zločini bili osuđeni u Srbiji, to nije naišlo na podršku većine u Skupštini. Svoj stav Tadić je demonstrirao delom, uputivši se u Potočare.

Kada je dve godine kasnije, februara 2007. godine Međunarodni sud pravde presudio da je Srbija odgovorna što u julu 1995. nije učinila ništa da spreči genocid nad muslimanima u Srebrenici Boris Tadić je pozvao Narodnu skupštinu da usvoji deklaraciju „kojom će se nedvosmisleno osuditi zločin u Srebrenici“.

„Ako je sklonjena kolektivna krivica, to nas sada kolektivno obavezuje na osudu zločina. I zato se zločin u Srebrenici mora kolektivno osuditi i ja verujem da u Skupštini neće biti nikoga ko to neće osuditi „, objasnio je je tada predsednik političkog saveta DS-a Dragoljub Mićunović neophodnost takvog gesta. (B92, 27. 02. 2007. godine)

https://youtube.com/watch?v=4n0rcH48U7U%3Frel%3D0

Deklaracija opet nije usvojena, ali je Tadić nastavio da osuđuje zločin u Srebrenici.

U obraćanju predsednika povodom godišnjice stradanja u Srebrenici 2008. godine akcenat je stavljen na neophodnost hapšenja zločinaca koji su učestvovali u tom pokolju (VOA, 11. juli 2008.)

Kada su NVO 2009. godine zatražile da se dan kada je izvršen masakr u Srebrenici posebno obeležava i u Srbiji, kao što je to slučaj u Evropskom parlamentu, povodom četranestogodišnjice ovog događaja Tadić je javnost podsetio na počinjeni zločin:

Odajući poštu žrtvama Srebrenice, odajemo poštu svim nevino stradalim. Sve nevine žrtve moramo poštovati, jer jedino pamteći i poštujući i žrtve drugih, kao i naše, možemo pronaći snagu za pomirenje i mir među narodima Balkana, kako bi krenuli napred ka prosperitetnoj i izvesnijoj budućnosti, koja nije opterećena ratnim zločinima.

(Tanjug, 11. 07. 2009. godine)

 

Konačno tema deklaracije o zločinu u Srebrenici ponovo je došla u žižu javnosti kada je predsednik Srbije, gostujući na TV Republike Srpske najavio da će srpska Vlada i Skupština doneti dokument u kome se osuđuje genocid u Srebrenici, što je državu vratilo u 2005. i raspravu da li treba osuditi sve ili samo jedan zločin i da li je bilo genocida ili ne.

Samo politikom koja podrazumeva odavanje pošte tuđim žrtvama možemo braniti i sopstvene žrtve“ rekao je Boris Tadić i podsetio da je donošenje rezolucije o Srebrenici obaveza Srbije prema Haškom tribunalu.

(RTS, 10. 01. 2010. godine)

Iako svih ovih godina Boris Tadić nije uspeo da obezbedi skupštinsku većinu za adekvatnu osudu genocida koji su pripadnici srpskog naroda počinili u Srebrenici 1995. godine Istinomer njegova uporna nastojanja ocenjuje kao dosledna.