Vuk Jeremić ili “Ne, ne, dečko, ne prave se tako aeroplani”

Ako lider opozicije treba da bude mlad ali ne klinac, iskusan ali ne lopov, školovan, porodični čovek, Srbin, kulturan, prepoznatljiv, lepuškast, zašto to ne bi bio Vuk Jeremić? Evo on je 11. jula prećutao Srebrenicu, ali je podržao pobedu Novaka Đokovića! Idealno. Ili baš nije? Šta to fali Jeremiću pa da mase kažu - ti si taj, Vuk će pobediti Vučića, kad počne revanšizam meni ostavite (upišite želju). Da li je i ovde posredi nedostatak volje jer “nije bio gladan”?

Je l’ se sećate da je pre tri nedelje glavna vest u svim medijima bio ne baš prijatan susret u zgradi predsedništva kada je delegacija Narodne stranke zatražila prijem kod predsednika Aleksandra Vučića pošto ih je po ko zna koji put pozvao da mu „izađu na crtu“. Bilo da ste bili zgroženi primitivizmom obe strane, da ste se uplašili za predsednikov život i zdravlje ili ste, pak, bili ekipa „ne pričaj sa njim, nabodi ga“ – mora se priznati da je to posle dužeg vremena bila jedina zapažena akcija opozicije o kojoj se moglo čuti u svim medijima u zemlji. “ŠTO BEŽIŠ SAD? Kako je protekao susret Jeremića i Vučića (VIDEO)”, “Jeremić sa saradnicima došao kod Vučića, prošli kao „hvalisavi zečići“? FOTO” “Jeremić: Išli smo u Predsedništvo da pitamo Vučića da li je normalan”, GDE SI POŠ’O NA STENU BEZ OPREME?! Jeremić došao da linčuje Vučića, pa se uspaničio! /VIDEO/.” Posle se u skupštini dva dana pričala basna o četiri praseta i miševima koji su pobegli kad se pojavio lav, a jednu novinarku olajavali su i stručni i nestručni što je Jeremića pitala zašto je to radio, zašto nije izdao saopštenje.

Sa propagandne strane možda je to bio dobar potez. I šta je doneo? Ništa. Otuda ova tema tek sad, kad se sleglo i skoro zaboravilo. Šta to fali lideru Narodne stranke? Nije Jeremić jedini fizičar o kojem smo ovde pisali. Pretpostavili smo da je isplanirao kuda će da se kreće i dokle planira da stigne. Ako jeste, to se za sada ne vidi. Vide se da se traži, kao da će izbora biti možda jednom, u budućnosti.

 

Medijski savetnici pogubni po politiku

 

Znate ono kad marketinški i medijski stručnjaci posavetuju političare da treba da se ponašaju kao normalan narod, da idu po vašarima, da pevaju ispod šatora, da maze kuče ili tele ili pile? Pa se prisećate da l’ je to ikad ikome uspelo? Ja se sećam samo Tome Nikolića kod kazana za rakiju u onom gunju i to ću da mu poštujem zauvek. I sad ponekad Miki Aleksić objavi sliku iz baštenske leje, nadam se svoje, i reklo bi se da je iskrena. I mogu da zamislim advokata Vladimira Gajića da kaže – idem na Andrićev venac da vidim šta hoće onaj! Ali kod Jeremića uvek nekako fali deo. Možda što je njegov put dolaska na vlast već jednom viđen i bio je potpuno prirodan. Ponovno uzdizanje iz naroda za sad ide traljavo, makar po dostupnim anketama.

A on je baš lider stranke koja se zove Narodna. I to ko god da ga je savetovao, treba da mu vrati pare jer koliko god da se Jeremić trudi, a trudi se, on je baš onaj što izgleda i zvuči kao deca rođena sa zlatnom kašikom u ustima. Školovan je na najprestižnijim koledžima u vreme kad je njegova generacija u studentskim menzama u ponudi imala za doručak slan burek s višnjama, a za ručak sočivo. Kad se vratio iz belog sveta, doduše ne bez iskustva, postao je savetnik ministra s 25 godina. Kao da nismo odmakli dalje od “Korena”- on uvek Vukašin, a mi nekako Đorđe Katić.

O biografiji se već mnogo toga zna i najviše mu zameraju ono za šta je najmanje kriv – pre svega poreklo, a potom i onaj nesrećni Međunarodni sud pravde. I, naravno, to što mu je Boris Tadić predavao u gimnaziji. Jer ogromnoj većini birača, ako se uopšte unose u detalje, verovatnije zvuči da je baš to, a ne stručnost, bio razlog što je Vuk postao ministar spoljnih poslova sa samo 32 godine. Zapravo, on je tako iskrčio put za nekog Lazara Krstića ili Anu Brnabić, koji su tako “dovedeni za ruku” i od kojih ništa dobro “narod” nije dobio.

 

Povezan sadržaj

 

Ova vladajuća garnitura toliko je sve što su radili prethodni ponovila brže, jače i bolje, pa se deo javnosti „žutih“ zaista seća kao raja na zemlji, ali velikom delu građana je ipak velika uvreda kada im se, zbog žestoke kritike sadašnjeg režima, automatski spočitava da su za one druge. Jer nisu. Citiraju Basaru, vele, ako će biti Jeremić i Đilas – nek ostane Vučić. Ružno zvuči, ali kako kaže Vesić – to je tako.

 

Nisu svi isti

 

I ne, nije ovo priča u kojoj „svi su isti“ – jer nisu. Teško da će Jeremić biti fasciniran nekakvim vođama navijača, teško da će prekidati goste iz inostranstva dok govore ili zbijati neslane šale na račun zbunjenih radnica neke tekstilne fabrike. Ne očekuje se od Jeremića da ne poštuje protokol ili relativizuje nasilje nad ženama. Njega će uvek da koči elitizam i to što se vidi da ga mrzi da prlja ruke.

Vuk Jeremić hoće malo da bude kosmopolita, Kembridž, Harvard, prijatelji iz belog sveta. Njemu dođe u goste u Beograd jedan od najistaknutijih svetskih ekonomista Nurijel Rubini, organizuju javnu diskusiju …. i ne obezbede prevodioca. Pola sale sluša, pola samo prisustvuje dok oni raspredaju svetsku ekonomiju. Sutradan hoće šajkaču i praseću glavu. A znate, šajkača osim autentičnom čiči sa sela koji je stvarno nosi, stoji još samo Radetu Joroviću kad peva “Na kući se odžak puši”. Jednom stavili u nekom šou programu šajkaču Cunetu Gojkoviću, ne ide pa ne ide. Kao tuđa. A praseću glavu možete videti na fotografiji sa neke svadbe iz 1965. godine kad su je stavili pred starog svata jer je to bila posebna čast. To se više ne radi. I kako dozvoliš da ti neko to podvali? Pa kao da nije dovoljno izveštačeno nego još, umesto jabuke, prase u ustima ima papriku.

 

Prednost – ume da nervira protivnike

 

Zna Jeremić da ideja revanšizma niti je nova, niti je ostvariva, ali vredi makar zbog slušanja kako se junače i hrabre oni koji su se prepoznali! Ne prestaju da raspredaju o tome. Narodni poslanici Jeremića pomenu, u proseku, oko 40 puta dnevno, državni novinari i analitičari možda i češće. U neverici ponavljaju – ko će bre da se revanšira, koga će oni po ulicama, pa revanšizam je poziv na građanski rat! Ali kad Vuk napiše nekoj “radnici u industriji botova” da će biti kažnjena, izazove smeh i seksualne aluzije.

Kad Gajić ponavlja “Alo, glupačo”, više se ni ne pitaju kome se obraća, jer to njemu izbija iz celog bića. Nekorektno, nepotrebno, agresivno, ali iskreno. Mi ne znamo šta će prevagnuti, naročito u državi u kojoj su lideri opozicije do te mere satanizovani, da ima i onih koji iskreno veruju da je baš Jeremić lično izdao Kosovo i da će izdaju potpisati čim bude u prilici. A Jeremić nije rado viđen gost u medijima da ne bi ponavljao da se Kosovu ne sme dati stolica u UN ili promovisao otvoreno pismo sadašnjem šefu diplomatije.

 

Laka pitanja, a teški odgovori

 

Za medije Jeremić je laka meta, pre svega jer je bio već na vlasti. Kada vidimo šta je samo Istinomer sačuvao od zaborava, od 33 ocenjene izjave, 14 je neistina i poluistina, sedam neispunjenih obećanja, uz četiri zabeleške da je u stavovima ostao dosledan. Do danas otvorena su ostala pitanja poput onoga šta je nama bio mladi Miladin Kovačević i što je država platila onolike pare zbog jedne kafanske tuče? Koliki su stvarno bili troškovi hotela kad je šef diplomatije putovao po svetu? Koliko mu je bila plata dok je u Njujorku promovisao Srbiju, a možda još više sebe? Da li bi mu Vučić bio prihvatljiv da je ostao u UN?  Zašto nije uradio više na promovisanju i zaštiti ljudskih prava dok je bio u mogućnosti?

 

 

I na kraju, šta je vaša politika, Jeremiću? Ona evropejska gde treba da težimo jednakosti, obrazovanju, lepšem svetu ili ona koja zvuči kao Gojko Sisa? Idemo li ka tolerantnom društvu ili previše koketiramo s ekstremnim desničarima? Kako ćemo da znamo ko je simpatičan kad peva o srpskoj trubi sa Kosova, a kome se podsmevamo što peva o vucima koji idu ka Banjaluci? Ko nam garantuje da će sutra biti po sposobnosti, a ne po poznanstvima, i da isti ovi huškači neće ponovo biti perjanice kao što su bili posle 5. oktobra? Šta ako reformatorka informativnog programa RTS-a postane jedna od vaših kućnih prijateljica, neka koja sve ove godine prima platu u toj kući i ne talasa ni formalno? Kako ćemo nekima koji su preleteli u narodnjake da oprostimo ružnu prošlost, a nekim drugim nećemo? Pitanja nisu teška, ako je odgovor iskren. Narodna stranka se izdvojila po tome što nema samo lidera, već su prepoznati i drugi, imaju šta da kažu. Problem može nastati i zbog toga što je mnogima od njih lakše verovati nego lideru. A “narod” voli lidera. 

 

Naslovna fotografija: Beta/Narodna stranka/MO