Košenje krive i ispravljanje kičmi #Blog

Kod geneze svake autoritarne, antidemokratske, a na kraju diktatorske vlasti postoji prelomni trenutak kada se iz faze muljanja prelazi na tamnu stranu odakle više nema povratka. Istorijski, ti momenti su uglavnom bili vezani za velike konflikte ili političko-finansijske afere, ali je u praktičnom smislu to uvek bilo praćeno egzibicijom najvišeg stepena represije da bi se sistem održao. Tada bi po pravilu postajalo skoro nemoguće „ne odabrati strane“ u društvu, u trenutku kada mnogi građani sistemsku represiju plaćaju svojom bezbednošću, zdravljem, pa i životima.

Na snimku žena izlazi iz zgrade i sa kiselo nasmešenog lica skida hiruršku masku. Glas iz pozadine poručuje: „Ako želimo da udahnemo svež vazduh, želimo modernije škole, bolje i novije puteve, posao sa većom platom, hajde da izađemo iz kuće! Izadjite iz kuće i glasajte za jedine ljude koji sve to mogu da vam obezbede – Aleksandar Vučić, Za našu decu.“

Pored pomalo nejasnog, a u suštini indikativnog, konflikta između množine (ljudi) koja se spasonosno najavljuje i jednine (Aleksandar Vučić) koja se ipak na kraju nudi, ovaj predizborni spot nosi važan kuriozitet za današnji trenutak u Srbiji. Emitovan je nekoliko dana pred parlamentarne i lokalne izbore u Srbiji, održane 21. juna, u trenutku kada je zvanična statistika državnih organa i Kriznog štaba o kovid epidemiji mesec dana unazad pokazivala neverovatno disciplinovan trend virusa koji je svakog dana zaražavao samo nekoliko desetina novih ljudi, a ubijao tačno po jednog.

Naravno da je svakome sa minimalnom dozom zdravog razuma bilo jasno da se nešto čudno dešava sa krivom koja na grafikonu više nije izgledala ispravljeno nego kao kosilicom ošišana, što je valjda trebalo da bude dokaz da je virus pod kontrolom i da je sasvim normalno i bezbedno da se učestvuje na izborima. Vladajuća partija je čak i u gorepomenutoj predizbornoj propagandi pozivala ljude da skinu maske i slobodno izađu na izbore.

Na manje od 24 sata po završetku izbora, prvi je putem svog Fejsbuk naloga sa odmora reagovao član Kriznog štaba Predrag Kon obznanivši zabrinutost zbog eskalirajuće situacije oko epidemije u zemlji. U tom trenutku, najgore je već bilo u Novom Pazaru, gde su se novi slučajevi zaraza ali i smrti eksponencijalno povećavali, a u kojem je samo desetak dana ranije, potpredsednik Vlade Rasim Ljajić za vreme predizbornog mitinga sa bine skakao među ljude.

Primitivna neodgovornost na kojoj se bazirala kampanja karmički je kulminirala na proslavi izborne pobede u sedištu vladajuće partije, gde se uz mešano meso, trubače, kolo, dizelaške plesne pesnice i nezvaničnu himnu JSO „Hriste, bože“, a bez maski i distanciranja, našao skoro ceo državni vrh i po koji opozicioni lider u oportunističkom zanosu. Epilog je bio takav da je nekolicina učesnika ove sirotinjske verzije Sodome i Gomore završila u bolnici sa pozitivnim nalazom na kovid, od kojih neki na žalost i sa težom kliničkom slikom.

Usledio je već standardno teatralni nastup Predsednika republike koji je kao i na početku pandemije gledaoce poveo na histerični rolerkoster nekontrolisanih emocija, izliva agresije, samosažaljenja i kontradiktornih optužbi. Jedini konkretan čin ovog petparačkog pozorišta bila je najava neophodnog uvođenja policijskog časa.

Najava je bila okidač da se bes i očaj višegodišnjeg svađanja sa televizorima ovoga puta izlije na ulice. Bez artikulacije, hijerarhije, zahteva, ljudi su istrčali napolje da urliknu u nepristajanju na još jedno kolektivno preuzimanje krivice za mesec dana laži, falsifikovanja i psihičke torture državnog vrha i Kriznog štaba.

Ono što je usledilo kao reakcija države, u Srbiji nije bilo viđeno već dvadeset godina i za veliki broj žrtava represije 90-ih bilo je otelotvorenje davno nestalih noćnih mora. Do zuba naoružana policija zapanjujuće disciplinovanom brutalnošću napala je demonstrante prebijajući sve što joj se nađe na putu kao da je na nekom poligonu za vežbanje. Mnoge glave koje su pucale ipak nisu bile plastične, već glave policijskih sugrađana, jednako obespravljenih i besnih kao i većina koja je u šoku posmatrala krv na beogradskim ulicama u živom televizijskom prenosu. Beogradski vazduh se punio suzavcem koji je po svedočenjima mnogih ulazio u stanove, pa i u jedno porodilište.

Snimci desetorice policajaca kako pendrecima i čizmama lome nepomično telo na putu, pendrečenje grupe ljudi koja mirno sedi na klupi u parku i policijska patika koja stoji na glavi ljudskog bića, brzo su postali amblemi šokantne javne torture. Pametna komunikacija 21. veka dovela je do toga da su slike brutalnosti od samo par dana zasenile decenijski vizuelni aspekt Miloševićeve policije terora koja se uglavnom vešto krila od kamera i uništavala inkriminišuće materijale kad god je mogla.

Očekivana instinktivna reakcija Predsednika republike s jedne strane bila je da u populističkom maniru odmah odustane od ideje policijskog časa, ali i da sa druge strane udvostruči ulog u stvaranju nove dimenzije srpske antidemokratije. Naime, predsednik je za demonstracije optužio ekstremiste sa ciljem rušenja demokratskog poretka u zemlji, ali naravno i uvek pristuni mogući faktor „stranih službi“ ne navodeći o kojim se službama radi i dajući medijskim propagandistima materijal za feljtone o velikim svetskim zaverama protiv mučeničke srpske vlasti.

U obnovljenim redovnim konferencijama Kriznog štaba, premijerka Ana Brnabić je prvo pokušala da na nešto suptilniji način pozove na nekakvo jedinstvo u borbi protiv virusa, ali je vrlo brzo to ispratila gomilom nepovezanih, kontradiktornih, pa i lažnih tvrdnji u vezi sa dokazanim objavljivanjem netačnih podataka za vreme izborne kampanje i ubeđivanjem da su suzavce na ulicama bacali demonstranti. Ne sačekavši ni da istekne naučno dokazani period inkubacije virusa od početka uličnih protesta, premijerka je takođe primenila već poznati trik paušalnog identifikovanja navodnog uzroka eskalacije epidemije, koji je od gastarbajtera, stranih studenata i italijanskih kinologa, sada bio prebačen na demonstrante. Konačno, pitan da prokomentariše polomljene kosti svojih sunarodnika, Direktor policije Vladimir Rebić je hladnokrvno primetio da je policija u neredima „postupala krajnje uzdržano“.

Kod geneze svake autoritarne, antidemokratske, a na kraju diktatorske vlasti postoji prelomni trenutak kada se iz faze muljanja prelazi na tamnu stranu odakle više nema povratka. Istorijski, ti momenti su uglavnom bili vezani za velike konflikte ili političko-finansijske afere, ali je u praktičnom smislu to uvek bilo praćeno egzibicijom najvišeg stepena represije da bi se sistem održao. Tada bi po pravilu postajalo skoro nemoguće „ne odabrati strane“ u društvu, u trenutku kada mnogi građani sistemsku represiju plaćaju svojom bezbednošću, zdravljem, pa i životima.

Krv građana jednom prosutu po ulicama bilo je nemoguće u potpunosti očistiti bez funkcionalnog i nezavisnog pravosuđa koje bi sudilo po zakonu. Ukoliko kao simbol razumevanja ovog uslova od strane vladajuće partije u Srbiji uzmemo nedavnu izjavu njene funkcionerke i poslanice Aleksandre Tomić koja je u naletu iskrenosti sudijama javno poručila da „ako se ne slažu sa ovim režimom (sic), daju ostavku“, teško je zamisliti neko veliko demokratsko buđenje. Svaka vlast koja želi da popravi stvari u raspolućenom društvu, velike krize poput ove izazvane pademijom vidi i kao priliku da se predstavi kao ujedinitelj sposoban da upravlja brodom u velikom nevremenu.

U situacijama kada je, na primer, za većinu građana odbrana od novog virusa velika nepoznanica, odgovornim postupanjem vlasti, moguće je polako izgraditi osnov za novo, dugoročno poverenje u institucije. Višednevni neizlazak na ulicu, pa i nošenje maski i fizičko distanciranje nisu prirodni vidovi zaštite za većinu ljudi. Da bi se ove mere prihvatile na kolektivnom nivou, odgovornost pre svega na državnom vrhu mora da bude jasna i beskompromisna. Deluje da je vlast u Srbiji ipak došla do svoje prelomne tačke ka tamnoj strani i umesto kolektivnog ispravljanja krive na žalost odabrala da krivu ošiša, a ispravi kičme, kosti i lobanje svojih sugrađana.

 

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović