Pseudonauka nudi odgovore koji objašnjavaju sve

Prosečna osoba mora da se snađe u informacionoj šumi u kojoj ima i istinitih i neistinitih informacija, i onih koje su psihološki najopasnije, a to su „zamalo istinite“ informacije, one koje liče na nauku, koriste takvu terminologiju i izgovaraju ih skoro pa stručnjaci - kaže u intervjuu za Istinomer dr Kaja Damnjanović, psihološkinja, docentkinja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Koju vakcinu ćeš da primiš“ skoro da je postalo novo „gde ćeš za Novu godinu“ – pitanje koje „svi” postavljamo „svima”. O tome koliko smisla ima mogućnost izbora vakcine ako većina nas nema dovoljno informacija i znanja o imunizaciji, kao i o uticajima pod kojim donosimo druge važne odluke, razgovarali smo s dr Kajom Damnjanović, docentkinjom na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. U istraživačkom radu naša sagovornica je usmerena na donošenje odluka i zaključivanje, uključujući i zdravstvene odluke pacijenata.  

Pitanje je ušlo u modu nakon što je otvoren formular na e-upravi za iskazivanje interesovanja za vakcinaciju protiv covid19 i zaista je jedan relativno kratak period predstavljalo „zanimaciju“ u svakodnevnim razgovorima – kaže za Istinomer dr Kaja Damnjanović.

– Rekacije na to pitanje su se protezale od hvaljenja postojanja ponude preko zbunjenosti koja se svodila na to da ljudi nemaju potrebno znanje da bi mogli kompetentno da izaberu, do nešto ambicioznijih teorija kako je to pitanje zapravo istraživanje javnog mnjenja o političkoj orijentaciji. Ono što i postavljanje i odgovaranje na to pitanje „skrivaju“, i što je mnogo važnije, jeste pozitivan stav prema vakcinaciji osobe koja ga postavlja i osobe koja na njega odgovara. 

Pitanje na e-upravi bi u naukama čiji je predmet izučavanja ponašanje ljudi, pre svih u psihologiji i ekonomiji, bilo prepoznato u okviru dva savremena pristupa; jedan je usmeravanje ponašanja (eng. „nudge“), drugi podstrek (eng. „boost“). Osnovna je i zajednička ideja tih pristupa, koji su međusobno dosta suprostavljeni, da se putem relativno sitnih intervencija, poput postojanja formulara na e-upravi u ovom slučaju, ili naplaćivanja plastičnih kesa, dovede do jednostavnih, a dalekosežnih promena ponašanja u populaciji. 

Pitanjem „koju vakcinu ćete izabrati“ preskočena je rasprava o tome „da li ćete se vakcinisati“. Stoji da je nuđenjem izbora u početku dosta ljudi bilo zbunjeno, i često su se predomišljali, ali nije bilo potrebno mnogo vremena da ljudi dignu ruke od takvih dilema i prebace se u „daj bilo koju vakcinu“. U obe pozicije, znanje i razumevanje procesa imunizacije nije veliko, ali to za ovu odluku, kao ni za mnoge druge, proste i složene, koje svakodnevno donosimo nije presudni faktor. Donosimo odluke i uvereni smo da su ispravne uprkos izostanku znanja, što pokazuju i istraživanja. To ne znači da kada znanje imamo, ono ne oblikuje naše odluke – naprotiv, pomaže i osoposobljava nas za kompetentno odlučivanje i na neki način štiti od svih ometajućih uticaja. 

Zbog toga, ta periferna odluka o proizvođaču vakcine, možemo da pretpostavimo na osnovu istraživanja odlučivanja, jeste bila pod uticajem mnogih „nerelevantnih“ činilaca, od toga da li verujemo da imamo dovoljno hladne frižidere za „fajzera“, pokušaja brzinskog razumevanja mehanizma vakcina, tržišta, geopolitike, planova za letovanje i sličnog. U užem psihološkom smislu, te odluke u vezi s vakcinom, oblikuju i arhitektura izbora, stavovi okoline, poverenje u zdravstveni sistem, vladu i državu, nauku, da li mislimo na sebe ili na sebe i na druge, medijska rasprava o dobrobiti vakcina. Istraživanja pokazuju da ljudi, razmatraju rizik od bolesti ili vakcina, na vrlo specifičan način koji je pod uticajem statističke (ne)pismenosti, ali i nekih kognitivnih pristrasnosti koje relativno dosledno boje naše razmišljanje o informacijama o predočenim „procentima“. Iako brojevi u realnosti jesu pouzdani, u ljudskom umu nisu i ne prate matematička, već „kognitivna“ pravila, posebno kada odlučujemo o zdravlju. 

Foto: Privatna arhiva

Nisu retki slučajevi kada razne vlade pokušavaju da promene ponašanje građana, ako se to ponašanje smatra štetnim po njih i po druge, kao što je slučaj sa recimo pušenjem. U kreiranje takvih politika se uključuju mnogobrojni interesi, ali osim uobičajenih alata koji se koriste za oblikovanje ponašanja, kao što su zakoni, propisi, kazne, vlade se oslanjaju i na nove „alatke“ koje potiču iz psihologije i ekonomije, a ne znam da li je sada to bio slučaj. Izbor marke flaširane vode ili izbor između pepsija i kokakole su različiti od izbora vakcine.

Koliko god pitanje s početka zvučalo jednostavno, ono angažuje mnogobrojne psihološke aspekte i odluka je pod uticajem mnogih faktora. Osim kvalitetnim informisanjem, ljudima možemo da pomognemo da se snađu u kompleksom okruženju i obrazovanjem i razvojem poverenja. Recimo, sasvim je u redu doneti takvu odluku na osnovu promišljenog poverenja koje smo izgradili prema medicini, na isti način na koji verujemo da će inženjer znati da projektuje kuću tako da nam plafon ne padne na glavu i da neće koristiti azbest za zidove, a da će se advokat zaista na sudu boriti za naša prava. Ne moramo da znamo ni inženjerstvo ni pravo.

 

Možda je vakcinacija, u neku ruku, ekstreman primer, ali slične prakse „slušanja glasa građana“ prisutne su godinama – pozivani smo da glasamo o lokaciji na koju će se premestiti Stari savski most, o boji novih gradskih autobusa ili, najskorije, najavljeno je da ćemo glasati za oblik vagona za Beogradski metro. Šta bi mogla biti motivacija „sistema“ da nam uporno nudi takve mogućnosti?

 

Teme koje ste pobrojali nisu istog nivoa složenosti, niti za našu psihu predstavljaju jednake terete. Iz psihološke perspektive, vakcinacija je odličan primer za situacije u kojima imamo mogućnost izbora, nedovoljno vremena i znanja, a odluka ima direktne posledice po zdravlje ili nešto drugo što nam je važno u istoj meri. Na primer, Svetska zdravstvena organizacija nalaže takvu uključenost, a stoji i u Članu 51. Kodeksa Medicinske etike Lekarske komore Srbije: „Međusobni odnosi lekar – pacijent moraju da se zasnivaju na uzajamnom poverenju i odgovornosti, tako da pacijent aktivno učestvuje u svom lečenju”. 

Dakle, uključenost u sopstveno lečenje, jedan je od stubova kvalitetne i, još važnije, bezbedne zdravstvene zaštite. I u drugim delovima društvenog sistema, zvanično su uvedene prakse participacije građana i to je sada formalno zatečeno stanje, u tom smislu prava rasprava treba da ide u smeru poboljšanja procedura participativne uloge građana u raznim oblastima, od lokala preko deliberativne demokratije do zdravstva, povećanja odziva, boljeg informisanja. Poverenje da ćemo kao građani dobiti sve važne infromacije i da će se naši odgovori i stavovi o pitanjima koja su nam važna zaista uzeti u obzir je jedan od podsticaja za građane da učestvuju. 

Iako „motivacija“ jeste psihološki termin, ne znam šta motiviše sistem da nas zove, ali i kad nas ne zove, građani se sve češće samostalno informišu, organizuju i oglašavaju u vezi sa temama koje su važne, a poverenje u naše naučne institucije nije malo.

 

„Imam pravo na svoje mišljenje“ mantra je našeg vremena. Za Istinomer kao fact-checking portal posebno je zanimljivo pitanje u kojoj meri je „sloboda mišljenja“ uslovljena činjenicama. Da li je globalna ofanziva lažnih vesti i dezinformacija posledica krize poverenja u ekspertsko znanje? 

 

Istraživanja pokazuju da, što je poverenje u ekspertsko znanje i  „struku“ niže, lažne vesti, koje su uglavnom i zabavnije, prolaze kao nož kroz topli puter. Prosečna osoba mora da se snađe u informacionoj šumi u kojoj ima i istinitih i neistinitih informacija, i onih koje su psihološki najopasnije, a to su „zamalo istinite“ informacije, one koje liče na nauku, koriste takvu terminologiju i izgovaraju ih skoro pa stručnjaci. 

Kao što obični ljudi treba da se snađu i usmere se na one infromacije koje su važne, isto važi i za medije koji treba da infromišu o relevantnim aspektima vakcinacije. Drugim rečima, ta veza je nešto složenija od onoga što nam se na prvi pogled čini. 

Na primer, jedan od problema je taj što se nauka i zavodljiva pseudonauka teško razlikuju u javnosti. Pseudonauka obično nudi odgovore koji objašnjavaju sve, a to što je netačna i neistinita niko ne primećuje. Mišljenje nije pravo, ali ljudi zaista imaju pravo na svoje mišljenje, a imaju pravo i na pitanja i  istinite odgovore koje sistem, struka, mediji, obrazovanje treba da obezbede – kako bi ljudi imali pomoću čega da misle i razmisle i da imaju svoje mišljenje. Za vakcinaciju, prave informacije su poznavanje tehnologije vakcine, istorijat, način pravljenja i mehanizam delovanja, i broj ljudskih života spašenih ovakvom imunizacijom. 

Na čvrstom sam stanovištu da ljudi koji su videli kako, na primer, izgleda masovno umiranje dece od infekcije poliovirusom i kako je bilo kad je vakcinom to iskorenjeno nemaju dileme o tome da li je vakcina vredna. To pokazuju i istraživanja. U Srbiji je 2015. godine pozitivan stav prema MMR vakcini imalo 80 odsto ljudi, a onda je izbila epidemija malih boginja koja je prvi put posle 20 godina odnela ljudski život i do oktobra 2018. godine je obolelo 5728 osoba, 15 je preminulo, od kojih je 94 odsto bilo nevakcinisano (izvor Batut). Posledica je bio značajan porast pozitivnog stava prema vakcinaciji i značajno opadanje neodlučnosti i odbijanja vakcinacije. Rezultat toga je bio da je te godine obuhvat vakcinacijom bio skoro 95 odsto.

 

Stiče se utisak da se sve više odluka od suštinske važnosti za društvo donosi pod presudnim uticajem rezultata istraživanja javnog mnjenja. Šta su zamke takvog modela? Koliko smo kao pojedinci kredibilni kada se nađemo u ulozi ispitanika u istraživanju javnog mnjenja? 

 

U psihologiji ne kažemo „zamke“, već „izazov“, jer izazov rešimo, a zamka nas prevari. Izazova je više, jedan je da se jednostavno ne postavljaju „prava“ pitanja, pa se time naglašavaju periferni ili propuštaju noseći aspekti neke odluke. Drugi je ono što se u javnosti često opaža kao „podilaženje masama“, mada je moje mišljenje da za tako nešto nisu potrebni nalazi istraživanja javnog mnjenja. Ona mogu da budu zloupotrebljena kao opravdanje, ali sama tehnika saznavanja šta ljudi misle na reprezentativnom uzorku nije problematična, mada, kao i svaka druga istraživačka tehnika, ima svoj domet saznavanja. 

Zabeležen je fenomen da ljudi određenih političkih orijentacija odbijaju da učestvuju kao ispitanici, zbog čega nalazi ne mogu ni da budu pravi pokazatelj svih postojećih mišljenja. U suštini, pitanje je koji podaci se prikupljaju i kako se oni koriste. Bez obzira na to da li su ta dva koraka dobro izvedena ili ne, mi kao ispitanici u istraživanju javnog mnjenja smo u potpunosti kredibilni izvor, niko ne zna naše mišljenje bolje od nas samih. 

 

Na talasu popularnosti filma „The Social Dilemma“, moramo da pitamo raste li moć uticaja veštačke inteligencije na odluke koje donosimo? 

 

Ne. Ljudska inteligencija je još uvek viša od moćne veštačke i, kao i u slučaju istraživanja javnog mnjenja, kod kojih je algoritam manje sofisticiran, podatke iz oba izvora koriste, a ponekad i zloupotrebljavaju, ljudi. 

 

Naslovna fotografija: Privatna arhiva