Lubarda: Desnica današnjice je reaktivirala ideološku vezu sa ekologijom

* Pitanje da li kompaniji Rio Tinto treba dati dozvolu za otvaranje rudnika postala je jedna od centralnih tema u domaćoj javnosti. Imamo sve više ekoloških organizacija, a gotovo da nema partije koja poslednjih meseci ne ističe zaštitu životne sredine kao važno pitanje u svojoj političkoj agendi. Kako su ekološka pitanja odjednom dobila toliki politički značaj u Srbiji i regionu?

Ekologija nije odjednom postala pitanje kojim se treba baviti. To je bio dug proces, koji je sa jedne strane vezan za okolnosti spolja, odnosno za činjenicu da u celom svetu ekološke teme postaju prepoznatljive kao nešto što može i da dobije i da izgubi izbore. Bilo je slučajeva čak i u zemljama Istočne Evrope da ono što partije imaju da ponude na tom ekološkom frontu može da odluči ako ne sam izborni rezultat, onda makar koalicioni potencijal. Sa druge strane, tu su vrlo specifični kontekstualno vezani ekološki problemi koji muče zemlje regiona, a koji su opet povezani sa globalnim ekonomskim tokovima i sa činjenicom da smo mi na nekoj poluperferiji koja na svoj način predstavlja izazov i poziv za strane investitore vrlo sumnjive reputacije. Sprega tih investitora i vlasti je postala jako vidljiva (i to ne treba samo vezivati za trenutni režim u Srbiji), a i to se dešava i u Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini i u Srbiji i u Severnoj Makedoniji, na Kosovu. Ljudi su postali svesni da zdravo životno okruženje nema alternativu, ali i toga da procesi koji utiču na životnu sredinu nisu transparentni.

*Da li je moguća društvena promena na ekološkim temama bez konkretnijeg političkog određivanja?

Ono što treba zlatnim slovima upisati je da je ekologija sama po sebi politička, da ne postoji apolitična ekologija. Primer kada je ekologija dovela do velikih društvenih promena je slučaj Sovjetskog Saveza. S kraja osamdesetih su u sklopu priče o nedovoljnoj transparentnosti vlasti počele kao pečurke da niču ekološke organizacije. Kako su te organizacije koje su se u početku bavile isključivo ekološkim temama poput zahteva za čistom vodom međusobno povezivale, tako su počele da dobijaju jedan politički karakter. On se ogledao u tome da su organizacije na površini, odnosno u javnosti tražile od vlasti da (u sklopu reforme glasnosti), budu transparentne. Međutim, one su iskoristile ekološke teme da ukažu na centralizovani sistem odlučivanja u okviru kog aparatčik u centralnom komitetu u Moskvi odlučuje kako će da se razvija neka nuklearna elektrana u Litvaniji. Dakle, sve je počelo od ekološkog da bi se na kraju završilo sa nečim što je imalo za cilj nezavisnost Litvanije od Sovjetskog Saveza.

*Čini se da je u Srbiji i regionu obrnut smer, odnosno da je ekologija uletela kao zgodna tema koja bi mogla da animira građane da se uključe u političke procese.

To jeste tačno, ekologija je došla kao prigodna tema, ali to je takozvana plitka ekologija koja nema emancipatorsku moć na dužem vremenskom planu, jer nije važno samo “oboriti neprijatelja”, već stvoriti neku dodatnu vrednost. E to stvaranje vrednosti nije moguće bez politike, odnosno shvatanja da način na koji mi živimo i na koji se odnosimo prema životnoj sredini jeste politika. To su vrlo duboki strukturalni i edukacijski problemi, ali nama ekologija nikada nije bila nešto što ima potencijal da politički restruktuira zajednicu, da nas natera da ne razmišljamo samo o tome da li mi zagađujemo, već i kakvi su društveni i ekonomski odnosi u okviru kojih se to dešava. Treba nam nov ideološki sadržaj, moramo da počnemo da preispitujemo aktuelne ekonomske odnose, način na koji živimo, način na koji privređujemo. To jedino može da dovede do sistemskih promena. Da se ne bi dogodilo da za desetak ili petnaestak godina na promene koje bismo eventualno sada postigli gledamo kao na jednu veliku prevaru, kao na nešto gde su se ljudi organizovali vođeni iskrenom željom za nekim promenama. U Srbiji naročito, ali u drugim zemljama regiona imamo u skorijoj istoriji dosta primera gde se taj elan, taj voljni momenat polako istrošio.

*Da li među postojećim ekološkim inicijativama postoji potencijal za preispitivanje političko-ekonomskih odnosa i stvaranje dugoročnih i sistemskih promena?

Postoji potencijal, u Srbiji mnogo više nego u drugim zemljama regiona. Ekološki pokret je dosta raznolik, dovodi svakakve aktere na površinu, ali postoji jedan vrlo jasan pravac ili segment koji je svestan da ekološka pitanja treba da se promisle na politički način. To je stara matrica odbrane vlasti – kada predstavnici te vlasti za ekološke pokrete kažu da su njihovi zahtevi politički. Da, zahtevi i treba da budu politički i baš zbog tog prihvatanja političke prirode od strane organizacija sa kojima sam imao kontakte, mislim da taj potencijal postoji. Od potencijala do stvarne promene veliki je i dug put i šta je ono što je stvarno potrebno da bi se ta promena i dogodila, nezahvalno je reći.

*Kritika dovlačenja stranih investitora i njihov uticaj na životnu sredinu zajednička je kod desnice i levice. Gde je tačka razdvajanja?

Kapitalizam je zahvalni neprijatelj i vrlo je lepo reći da ste protiv kapitalizma, ali suva kritika kapitalizma kao takvog je postala prazni označitelj. Osnovna razlika između desnice i levice je odnos prema jednakosti. Za desnicu, plastično rečeno, svi ljudi nisu jednaki i to se donekle može pratiti i u ekološkoj ravni, odnosno za desnicu svi ljudi jesu jednaki ukoliko pripadaju našoj političkoj zajednici. Tačka razdvajanja u levom i desnom poimanju ekologije su, takođe, odgovori koji se nude. Leve politike zagovaraju decentralizovane komune koje bi živele od svojih resursa, ali su spremne da prepoznaju i da neko drugi ima problem, da je neko drugi potlačen i bile bi spremne da pruže podršku. Desna ekologija, takođe, želi decentralizovane zajednice koje bi živele od svog rada i od svojih resursa, međutim ta veza je uvek kroz krv i tlo i vezana je za pripadnost političkoj zajednici koja je etnički data. Praktično, nacija je familija familije i u svojoj naciji hoćemo da se bavimo samo onime što se tiče nas, ne želimo da se bavimo nečim što se dešava negde drugde, dokle to god ne utiče na nas u smislu zagađivanja životne sredine. To donekle objašnjava činjenicu zašto dobar deo desnih ekologista i dalje ne priznaje klimatske promene, a ako ih i priznaje ne vidi ih kao nešto bitno čime se treba baviti u političkom smislu.

*Čini se da desni ekologizam sve više ulazi u mejnstrim politiku. Imamo čitav spektar ekološke desnice na globalnom nivou. Kada se i kako stvorila gužva na ekološkim pitanjima u ideologiji koja ne priznaje klimatske promene?

Dva su razloga. Prvi je – zbog pragmatičnosti. Kada god neko pitanje postane toliko prisutno u javnosti, onda različiti akteri počinju na toj temi da kapitalizuju i tu možemo tražiti razloge zbog čega i desnica, između ostalog, počinje ekologijom da se bavi, bilo kroz organizacije, političke partije, nepartijske aktere, ili društvene pokrete. Prisutna je težnja da se animira glasačko telo, naročito mlađa populacija koja se interesuje za ekološke teme. Međutim, ono što je interesantno kod desnice je da postoji duboka ideološka veza između nacionalizma i ekologije koja datira još iz 19. veka. Prva asocijacija na ekologiju jeste levica. Setimo se društvenih pokreta iz šezdesetih godina, koji su doveli do toga da zaštita životne sredine bude prepoznata kao nešto što jeste politička tema i treba da bude na političkoj agendi. Ekološki pokret kao masovni društveni pokret jeste nastao šezdesetih godina, međutim, postojali su i desni hipsteri koji su bili aktuelni u prvim decenijama dvadesetog veka, prevashodno u Nemačkoj. Oni su polazili od romantičarskog sentimenta, odnosno nezadovoljstva industrijskom revolucijom i razvojem industrijske revolucije, socijalnim raslojavanjem koje je nastalo kao posledica života u gradovima. Odgovor na to je bio prometejski prezir prema tehnologiji, prema gradovima, prema onom što je civilizacija tada predstavljala. Mimo tog hipi izraza, imamo i začetke ekološke misli kao političke misli. Na kraju krajeva, Ernest Hekel, čovek koji je zaslužan za izraz ekologija, bio je predstavnik suptilnog eko-nacionalističkog pogleda na ekologiju. Tadašnja filozofska kretanja su se vrtela oko ideje čistote. Takođe, sociologija 19. veka je bila vrlo organicistička, posmatrala je zemlje, društvo kao živo biće i živi organizam koji raste i razvija se, ali ukoliko se pravilno ne neguje može i da umre. Kada se ta logika prenese na današnji domen, može vrlo lepo da zvuči – naša zemlja je naša bašta, naša mladost, naša priroda, naše planine… Međutim, problem te metafore bašte je što svaka bašta ima i parazite, odnosno one vrste koje nisu dobrodošle. Dakle, ekološka desnica je ove devetnaestovekovne ideje još tada preuzela. Ono gde je desni ekologizam izašao na površinu kao jasan vidljiv i koherentan skup uverenja o svetu i o prirodi jeste eko-fašizam odnosno ekologizam fašističkih pokreta. I Musolinijeva Italija je imala vrlo jake ekološke politike i Frankova Španija, a najpoznatiji slučaj je svakako bila Hitlerova Nemačka. Dakle, možemo reći da je desnica današnjice u suštini reaktivirala tu postojeću ideološku vezu sa ekologijom.

*Da li to znači da je desnica u potpunosti preuzela ekologiju kao političku temu i je ona za druge politike izgubljena bitka?

Nikako. Koliko god bili vidljivi i dalje su to smešni pokušaji aktiviranja desnice. Oni nisu koherentni u ideološkom smislu. Sa jedne strane, desnica hoće da razavija industriju, to je fetiš svake desnice, pogotovo one u Istočnoj Evropi, zagovaraju proizvodnju i bogaćenje zemlje (sa jakim američkim prizvukom razvoja), a istovremeno hoće da, primera radi u Srbiji oteraju Rio Tinto, i da se smanje industrijska zagađenja. Međutim prosto je, industrijska zagađenja će biti manja kada bude bilo manje industrijskih postrojenja.

*Spomenuli ste specifičan lokalni kontekst koji se tiče stranih investitora. Da li postoji razlika kod desnih ekologista u razvijenim zemljama i u zemljama periferije i poluperiferije?

Desni ekologizam u SAD je fenomen za sebe, tamo postoje ideološke vododelnice koje su značajno drugačije nego u Evropi. Istočna ili postsocijalistička Evropa je dosta korisna za razumevanje desnog ekologizma baš zbog tema koje su deo antikolonijalnog sentimenta u okviru kog nisu poželjne “crne ili braon industrije“ koje dolaze spolja i u okviru kog se oseća da nema slobodnog odlučivanja u sopstvenim zemljama, da politički i ekonomski odnosi nisu dovoljno transparentni, da nisu dovoljno demokratski, da se odluke donose iza zatvorenih vrata. Sa druge strane, u zapadnom delu, tačno je da se često ekološke teme posmatraju kroz prizmu migracije, ali, pak, to nije nešto što je dominantno, jer čak i u Istočnoj Evropi se govori o nepoželjnim migrantima. Skoro sam razgovorao sa jednim političarom ekstremne desnice u Slovačkoj. Rekao mi je da migranti nisu poželjni u Slovačkoj, između ostalog i zato što nemaju interesovanja da štite slovačku zemlju, da čuvaju životnu sredinu, jer je to njima tranzitna zona, a sve i ako tu žive, ne osećaju tu zemlju kao svoju. Tu se vidi ta etno-nacionalistička logika krvi i tla u okviru koje je bitno odakle ste i da li je, kako vole da kažu, zemlja natopljena vašom krvlju.

*Rekli ste da su desne ekološke inicijative u SAD fenomen za sebe. Po čemu se razlikuju od evropskih?

Američka desnica je neraskidivo vezana za kapitalizam i baš zbog toga je teško ponuditi neku ekološku agendu koja će biti nacionalistički oblikovana. Ono što je u SAD interesantno je da ima sve više “alt-right” i eko-fašističkih organizacija. Interesantno je da su te ekološke alternative vrlo autonomne i teško ih je ponekada dovesti u vezu sa nacijom. A ultra-desni ekologizam ne može postojati bez nacije – nacija i priroda su jedno, to jedan entitet. Ovde to ne možemo uvek da prepoznamo i obično se manifestuje kroz kritiku moderne i uopšte savremenog načina života. Ono što je karakteristično za “alt-right” pokret je da je to prevashodno online fenomen i zato vrlo lako može da dovede do radikalizacije pojedinaca. Da preuzmem na sebe tu nezahvalnu ulogu da prognoziram, mislim da ako bude došlo do nasilnih ispada na krilima ultra desnog ekologizma, oni će doći od američkog “alt-right” pokreta.

*Da li je pandemija korona virusa i na koji način uticala na ponovni upliv desnice u ekološke teme?

Pandemija i sve ono što dolazi sa njom, mere protiv suzbijanja i vakcinacija dovela je do toga da se još više dovedu u pitanje, ne samo naučni autoriteti, već autoriteti kao takvi i to je prostor gde desnica cveta i gde desnica može vrlo lako da se razvije, pa čak i u tom ekološkom domenu. Međutim, to je i prostor gde su desne politike kontradiktorne. Navešću primer iz Poljske, Slovačke i Mađarske gde postoje ultra desne organizacije koje prihvataju klimatske promene i imaju vrlo elitističke poglede na svet, tvrde da treba dati glas naučnicima u očuvanju životne sredine. Sa druge strane, iste te organizacije kada su pandemija i korona virus u pitanju dovode u pitanje naučne ekspertize. Ovo je samo jedan od primera protivrečnosti gde se desnica nalazi, a ima ih mnogo. Mislim da na te nekonzistentnosti treba ukazivati kako ne bismo imali sve više ultra desnih ekologista, jer to svakako nije dobrodošlo ni za jednu zemlju.

Naslovna fotografija: Balša Lubarda/Privatna arhiva