Kamberi: Nije Srbija ovo što se prikazuje u parlamentu

Predsednik jedine opozicione poslaničke grupe u srpskoj skupštini “Ujedinjena dolina- SDA Sandžaka” Šaip Kamberi ni sam nije očekivao da će se zateći u tom položaju. S obzirom na to da je i jedan od retkih predstavnika albanske nacionalne manjine među poslanicima, šali se da se našao u ulozi “duple opozicije”. Kako se nosi sa govorom mržnje, da li očekuje međunacionalno pomirenje, kako reaguje na stereotipe koje o Albancima imaju najviši predstavnici vlasti i da li “ova država drži kao taoce i Srbe i Albance”, o tome je Kamberi govorio za Istinomer.

Našli ste se u situaciji koju nismo očekivali, jer osim jednog samostalnog poslanika, vaša poslanička grupa od šest članova predstavnika nacionalnih manjina, jedina ne podržava aktuelnu vlast. Kako se osećate u ovakvom parlamentu?

Ovo jeste nesvakidašnja situacja jer, iako se znalo da će deo opozicije bojkotovati izbore, neki su izašli, ali im je podrška bila takva da nisu mogli da ostvare ni tri odsto podrške. Tako da, sasvim neočekivano opoziciju u skupštini čine dve stranke nacionalnih manjina, odnosno šestoro narodnih poslanika. Ja sam i u prvom govoru kada je izabrana nova vlada rekao da je to žalostan dan za demokratiju. Od 250 poslanika, 243 čine većinu i to je možda danas dobro za one koji vladaju, ali je veliki korak unazad za proces demokratizacije i parlamentarizma u Srbiji.

O tom Vašem prvom govoru mnogo se govorilo i deo javnosti je ocenio da je to jedan od najboljih koje smo čuli poslednjih godina. Bio je neočekivano jak, ali je jaka bila i reakcija. Da li je to upravo zato što poslanici vlasti osećaju da to što vi govorite dopire do građana?

Upravo je to. Što je jača reakcija vlasti, mislim da još više pogađam metu. Ja sam uvideo za ovih nekoliko meseci da kada pričam samo o pravima Albanaca ili o problemima koji pogađaju građane naših opština, onda i nema neke jake reakcije. Kada se dotaknu teme kao što su ratni zločini i druge društvene teme važne za sve gradjane u Srbiji, onda je reakcija veoma jaka. To mi govori da bez obzira na apsolutnu većinu i jednu brutalnu snagu u parlamentu koju ima SNS, to što im smeta čak i govor jednog narodnog poslanika znači da je ovakvo stanje na krhkim nogama. To ne može mnogo da potraje, jer bilo je i ranije ljudi koji su autoritarizmom pokušavali da drže sve građane, ali to je kratkog veka. Reakcije su posebno jake kad dolazi vlada poslednjeg četvrtka u mesecu i ja tada postavljam sebi pitanje da li grešim ja ili oni. Jer, dolazak vlade da odgovara na pitanja poslanika jeste način parlamentarne kontrole vlade, a ispostavlja se, sudeći po tome kako se oni postavljaju, da su oni došli nas da kontrolišu. Tako na neki način krše osnove Ustava i Zakona o narodnoj skupštini.

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Na poslednjoj takvoj sednici, svi koji su Vam odgovarali bili su neprijateljski nastrojeni i odgovarali su sa nipodaštavanjem, nekim poučnim tonom, a na momente čak i uvredljivo. Ali posebno je interesantno što se Vama predstavnici srpske vlade obraćaju kao da ste predstavnik Albanaca sa Kosova, a ne iz Bujanovca.

Ja sam jednom rekao premijerki da sam ja poslanik u Skupštini Srbije. To što vi imate da kažete, recite ljudima sa kojima razgovarate. I Aleksandar Vučić i Ana Brnabić su pili vino u Briselu sa Hašimom Tačijem i Ramušom Haradinajem i oni su mnogo bliži međusobno, nego što su sa mnom. Ali na neki način oni pokušavaju da diskredituju moje govore i pitanja koja pokušavam da podstaknem. Neke teme kao što su masovne grobnice i ratni zločinii, zaboravljane su u Srbiji , a ne delu je glorifikacija osuđenih ratnih zločinaca koji često gostuju na televizijama. I onda im to smeta u nekoj idili demokratije koju SNS u svojim glavama stvara. Njima je lepo i oni misle da je svim gradjanima lepo, a nije tako.

I kad Vas već tako posmatraju, koliki je Vaš uticaj u Prištini, čujete li se na primer s Aljbinom Kurtijem?

Naravno, ja sam dugo u politici i imam kontakte. Sa Kurtijem sam se skoro sreo, pre nego što je preuzeo mandat predsednika vlade, ali i sa drugim liderima političkih stranaka u okviru saradnje koju godinama imamo sa svim strankama na Kosovu. Naravno mi od njih tražimo da, kao što Srbija pomaže Srbima na Kosovu, što je njeno legitimno pravo, da i Kosovo stvori program pomoći Albancima, jer se mladi iseljavaju. I od Beograda i od Prištine tražimo da se reši pitanje uzajamnog priznavanja diploma, jer i sporazum iz Brisela i sporazum iz Vašingtona govore da za to pitanje treba naći rešenje uz dogovor obe strane. Ustav Srbije nama garantuje da imamo kontakt i saradnju sa zemljom maticom, a nama je zemlja matica Kosovo.

 

Povezan sadržaj
Tim Istinomera 7. 10. 2019.
Siniša Dedeić 8. 11. 2019.

 

Ali Ustav Srbije ne priznaje Kosovo?

Pa jeste, ali Albanija je nekoliko decenija bila izolovana zemlja, nije imala kontakta sa spoljnim svetom, “albanskim svetom” da parafraziram ono što Vučić kaže, i tokom komunističke Jugoslavije mi smo direktne kontakte imali sa Kosovom – i rodbinske, i školovali smo se u Prištini, tako da su mnogo jače veze sa Kosovom nego sa Albanjom bez obzira na to što oni ne priznaju Kosovo.

Ustav Srbije ne priznaje Kosovo kao državu i to je tako za Srbiju, ali istovremeno sa Albanijom pravimo najbolje odnose ikada, prelazimo granicu samo sa ličnom kartom, što je bilo nezamislivo. Kako to vidite?

Vučić pokušava da zaobiđe Kosovo i da direktno s Albanijom reši ova pitanja, što je nemoguće. Jer, kosovsko pitanje je ključno pitanje ne samo za srpsko- albanske odnose već i za stabilnost Balkana. Bez tog pitanja nema napretka ni u procesu evrointegracija jer poglavlje 35 jasno kaže da bez dogovora Kosova i Srbije, da li će to biti priznanje, ili će biti drugi način…

Da li mislite da postoji drugi način, a da bude Priština zadovoljna?

Pa dobro, sad je bilo pokušaja da se nađu drugi načini kroz korekciju granica ili razmene teritorija, ali vidite da to međunarodna zajednica ne priznaje.

A Vama bi to bilo u redu?

Mislim da je to kompleksno pitanje jer kod Albanaca Preševske doline to je naišlo na odobravanje, ali je tako kompleksno da može da osakati Albance jer se ne zna šta bi kome pripalo. Taj projekat je nejasan, ne pruža garancije šta će biti, ko će gde ići, da li će biti razmene teritorija ili razmene stanovništva i gde će koja linija da prolazi. To može da znači da veliki broj Albanaca i dalje ostane u Srbiji, a da deo planinskih naselja bude priključen Kosovu. Tako da smo mi na vreme rekli vlastima na Kosovu da projekat kao projekat jeste atraktivan za Albance Preševske doline, ali on nosi u sebi rizike koji mogu da nas totalno unište, tako da “pazite šta radite”.

I sad kad se pojavio ovaj non-pejper slovenačkog premijera Janeza Janše, kako ste reagovali pošto to zvuči kao da je lako, sad ćemo ovde da iscrtamo granice i…

Mislim da je neozbiljno, sasvim neozbiljno, prekrajati granice negde tamo u Ljubljani ili bilo gde. Mislim da je ključ svega rešiti kosovsko pitanje na način kako je bilo pokrenuto kroz briselske dogovore. Nadam se i da će nova američka administracija biti više i bolje uključena jer jedino oni imaju političku meku moć da utiču na sve strane da se dođe do rešenja.

Znate koje pitanje uvek sledi, šta je sa Zajednicom srpskih opština? Da li je to završena priča ii nije. Juče smo čuli da se Bujanovac uključio u Zajednicu albanskih opština u regionu?

To je asocijacija i ima za cilj saradnju opština u kojim žive Albanci, u kulturnom smislu i u razmeni projekata. Nema nikakve političke konotacije u tome. Isto tako Bujanovac je član Stalne konferencija gradova i opština u Srbiji. Po zakonu o lokalnoj samoupravi opštine u Srbiji imaju pravo da se udruže sa određenim opštinama u zemlji i van zemlje i sa asocijacijama ako vide interes za svoje članove, ali mora da traži saglasnost od Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samopupravu. I ja se nadam da će ministarstvo dati tu saglasnost s obzirom na to da je reč o kulturnoj saradnji i načinu da se siromašnijim opštinama pomogne.

A kad je reč o Zajednici srpskih opština na Kosovu, ispada da je Hašim Tači Briselski sporazum potpisao mimo Ustava Kosova, dakle zajednice neće nikada biti?

Ustavni sud Kosova dao je svoje mišljenje da je to što je potpisano tada bilo van granice Ustava. Kakvo će rešenje biti, ipak je to obaveza čelnih ljudi na Kosovu i predstavnika vlasti u Srbiji da do nekog rešenja dođu. Kakvo će to biti rešenje u interesu obe strane, ja ne znam jer smo mi daleko od tih dešavanja u dijalogu, nemamo konkretne informacije i možemo samo nagađati. Svima je jasno da nema napretka ni Srbiji ni Kosovu prema EU dok se taj problem ne reši.

Da li i Vi mislite da je pristupanje EU na kraju rešenje za sve nas?

Pa mislim da jeste. Ali problem je što se i EU sada nalazi u krizi identiteta, nemaju jasan stav o nastavku proširenja i to je dovelo do toga da i u zemljama koje su u procesu pridruživanja taj duh evropeizma malo splasne, pa su na sceni nacionalističke izjave o podeli i prekrajanju granica. To je zaista loše i zato EU treba jasno, što pre da naznači šta je njen strateški cilj povodom Balkana.

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Da se vratimo na skupštinski život. Administrativni odbor nedavno je odbacio prijave Otvorenog parlamenta i doneo odluku da je reč “Šiptar” legitimna u srpskom parlamentu, da to nije kršenje Kodeksa ponašanja poslanika. Tako su dali zeleno svetlo svima koji to žele da se tako izražavaju iako ste Vi nekoliko puta rekli da Vas to vređa. Poslanik Marko Atlagić je na sednici odbora održao čitavo predavanje o tome da Šiptari sami sebe tako zovu bez ulaženja u ostale konotacije. Pa ipak, takve izraze koristi miinistar Aleksandar Vulin, Atlagić i ne mogu da se setim još nekog.

Ja imam i neke nezvanične informacije da su stigle reakcije iz Evropske unije povodom tog govora mržnje ministra Vulina direktno. Stejt dipartment u izveštaju o stanju ljudskih prava pominje direktno ministra Vulina i njegov govor mržnje i ja se nadam da će to da ima uticaj na vlast da se opameti i da neće da krene putem nazad u vreme Aleksandra Rankovića. Ja sam izneo svoj stav. Jeste da mi sebe zovemo “Šiptari”, ali kada se pogleda istorijski u srpskom jeziku i uopšte u politici, taj naziv je nametnut na osnovu negativnih predasuda koje su stvorene još 1912. ili 1913 prema Albancima, od Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. I to objašnjava sasvim lepo i logično i Dimitrije Tucović. A u najnovijoj knjizi “Imaginarni Albanac” i Aleksandar Pavlović objašnjava to korektno. Da bih uticao na sticanje novih znanja bez predrasuda, ja sam čelnim ljudima poklonio tu knjigu mada bi trebalo da pročitaju obavezno i Tucovića koji je bio učesnik ratova na Kosovu i Albaniji i lično je video šta se desilo. A inače se vidi se da se neki izrazi samo iz inata koriste. Ja sam postavio poslaničko pitanje Vulinu povodom procesa pasivizacije Albanaca u Medveđi. U pisanom odgovoru on ne piše “Šiptari”, piše Albanci. Albanski nacionalni savet je zvanično priznat u Srbiji, nije šiptarski. Terminologija se decenijama nije manjala, a čak ni Milošević nije nikad rekao “Šiptar”.

 

Povezan sadržaj

 

Vi ste jednom naveli u govoru da je bilo mnogo Srba koji su miroljubivi, obrazovani, koji razumeju ovo sve i spremni su na stvarno pomirenje, ali utisak je Vas ne slušaju.

Vi kad pomenete Đinđića koga su ubile te neke strukture ili Stambolića koji je takođe ubijen, Bogdana Bogdanovića ili Ivana Đurića koji su hteli jednu evropsku Srbiju, naravno da nema sluha. Rekao sam, bilo je pozitivnih reakcija na taj moj prvi govor, i u Beogradu i u drugim gradovima Srbije, slali su mi poruke, dali podršku da me ohrabre. Nije Srbija ovo što se pokazuje u parlamentu, meni je to sasvim jasno, ali na žalost i u ime te druge Srbije ovi u parlamentu donose odluke i u javnosti je oni predstavljaju. A svakog dana izviru nove afere. Prvo Jovanjica, pa klanovi, pa Palma, nažalost, više se ne zna kuda se kreće ova zemlja .

Znamo da u skupštini nije sve kao što se vidi na televiziji. Kakav je Vaš odnos sa poslanicima mimo kamera, jer vidite i sami da i taj govor mržnje dolazi od dvadesetak ljudi?

Ovo je najčešće pitanje koje mi postavljaju mediji na Kosovu. Moram da budem korektan, nije bilo niti jednog dobacivanja. Imamo uglavnom protokolarni odnos, sa nekima se znam od ranije pa razmenimo neku reč, ali nikada neprijatnosti nije bilo.

A uvrede u sali dolaze od 20 najbučnijih koji su odabrani da govore i povodom Đilasa i povodom drugih pitanja. Na primer, nakon svakog mog govora se javlja Đorđe Milićević iz SPS-a da dokaže predsedniku da ga oni vole. Što se vi javljate? Posle mog prvog govora predsednik Vučić je rekao da je zadovoljan što ja mogu da govorim i što mu vi kvarite zadovoljstvo. Pustite čoveka da bude zadovoljan kad ja govorim.

Bilo je i tvrdnji da Vam je neko pisao govor, jer Vi, pošto ste Albanac, valjda ne znate da ga napišete?

I to je deo predrasuda. Ja sam sam rekao ministru (Nikoli) Selakoviću, kada je izjavio da mi je neko pisao govor – to je deo predrasuda koje vi imate prema Albancima da ne znaju da pišu, da su nekulturni, da su neljudi, da ne znaju šta je institucija. Sve što je “ne”, možete da nađete kod Albanaca. On je posle pokušao tu izjavu da ublaži, ali ti stereotipi koji važe u najvećem delu srpskog društva su primetni i u parlamentu.

Izgleda da je za manjine nabolje da budu deo vlasti . Evo Mađari konkretno u parlamentu i u Srbiji kažu da im je odlično.

Pa to je problem jedne zemlje koja se razvija. Vi možete imati prava samo ako ste deo vlasti, a mi govorimo o fundamentalnim pravima, koja garantuje Ustav, pravima koja garantuju medjunarodne konvencije koje je Srbija ratifikovala.Ta prava pripadaju pripadniku manjine bez obzira na to da li ima političku stranku, da li je organizovan i da li je član skupštinske većine ili nije. Dakle, mi govorimo o nekim pravima koja bi trebalo sistemski da se rešavaju a ne da zavise od volje vlade u Beogradu, pa ako ste sa njima, sve je u redu, ako ne, ništa.

Mislite da se ne bi ništa promenilo kad biste ušli u neku sledeću vladu?

A ne znam, zavisi od toga kakav će biti program. Program koji je premijerka Brnabić iznela nije ni jednu rečenicu imao o manjinama. Štaviše, bio je nazadan program. Strateški cilj Srbije javno je integracija u EU, a u njenom ekspozeu to je bio tek treći cilj.

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

O Bujanovcu, Preševu i Medveđi se govori samo kad postoji neki problem. Malo znamo o tome kako žive ljudi, imaju li posla, jesu li se vakcinisali, planiraju li da učestvuju u popisu…

Ekonomski problemi su zajednički za sve ljude, i za mlade Srbe i mlade Albance, nema posla, država je zapostavila te opštine. Brinu o Bujanovcu samo koliko brinu o SNS- u u Bujanovcu. Na primer, poseta Vučića Bujanovcu 2019. godine kada nije došao da poseti lokalnu samoupravu već se sa lokalnim Srbima sastao u jednom kafiću. Ja sam tada bio predsednik opštine, njega nije zanimalo koje probleme ima lokalna samouprava, koje zahteve koji možda i ne stignu do njega, on nije hteo da se sretne sa čelnim ljidima. Ja sam im nudio Dom kulture, da ne idu u kafić, ali su odbili jer nije bila namera ni da se sretne sa Srbima, nego sa SNS-om. I to je bio treći put. Dva puta bio kao premijer, jednom je samo posetio odeljenje ekonomskog fakulteta i jednom Crveni krst, a ni jednom nije došao do opštine.

A koliko je Srba u Bujanovcu?

Pa pošto smo mi bojkotovali popis 2011. ne zna se tačno. Na osnovu popisa 2002. godine oko 38 ili 39 odsto.

I nema nekih problema?

Nema, apsolutno ne postoje međuetnički problemi kod nas ni sada, čak ni u onom ratnom periodu. Znači problemi su sa državom. Država drži kao taoce i Albance i Srbe, uskraćuje nam ustavom garantovana prava. Jedno od njih je integracija u državne organe jer Ustav kaže da u mešovitim sredinama struktura zaposlenih u javnim službama treba da odgovara strukturi stanovništva.

A u Bujanovcu?

U Bujanovcu postoje službe u kojima ne radi ni jedan Albanac ili ih ima samo simbolično.

Pomenuli smo ratna dešavanja. Ovde se malo govori o tome. Većina mladih u Srbiji misli da su se Albanci na Kosovu pobunili prosto jer su hteli državu. Kad ste pomenuli prošli put Batajnicu i hladnjače, vlast tu temu preskače i kreću o Kosovu, Kurtiju, sepratistima, teško im je da govore o nekim temama?

Na žalost, javnost nije obaveštavana o svemu. Ja sam svestan toga da ljudi u Srbiji, posebno mladi, ne znaju šta se desilo na Kosovu od 1989. Danas je na Kosovu potpredsednica Skupštine Saranda Bogujevci, devojka čija je porodica na njene oči 1999. godine ubijena, i ona je izrešetana ali je na sreću preživela. I sa njom će morati srpske vlasti da sednu da razgovaraju. Kada sam postavio pitanje Batajnice, to sam uradio kao poslanik Narodne Skupštine Srbije jer sam svestan da dok Srbija ne raščisti sa tim zločinima koji su počinjeni u njeno ime, za njene interese, za te državne ciljeve, neće moći da se demokratizuje. Bez unutrašnje demokratizacije teško da može biti deo EU, a teško da će i ovde biti bolje. Možemo mi dobiti vakcine, i 4 i 5 miliona, ali nama je uskraćena demokratija u ovoj zemlji. To govore i mnogo stručniji od mene, kako se svaki dan urušava demokratija u ovoj zemlji.

Koliko vam se čini daleko da neko dvoje državnika sednu i iskreno porazgovaraju o zločinima koje su učinili Srbi Albancima i Albanci Srbima i da iskreno misle o pomirenju i da nastavimo da živimo normalno?

Mislim da mi gubimo vreme samo. Na kraju će morati da se sedne i da se o tome razgovara. Mislim da je dobro da na Kosovu formiran specijalni sud. Da su čelni ljudi, predsednik Kosova i predsednik skupštine svojevoljno otišli da se jave i da se na neki način suoče sa prošlošću. Kako će biti, videćemo šta će sud reći, ali mi sa druge strane imamo potvrđene sudske presude u Hagu koje govore o tome da su počinjeni ratni zločini, da je u Srebnici počinjen genocid, a da stalno imamo negiranje toga. Nešto što je ranije krenulo 2007. ili 2008, neki proces da se ljudi iskreno suoče sa prošlošću, prekinuto je dolaskom SNS-a i sad se opet veliča i Milošević i Šešelj i svi ti ljudi koji su učestvovali u takvoj politici zločina. Bez obzira što stalno predsednik Vučić kaže da neće biti rata, govor mržnje stalno je prisutan, možda ne kod njega direktno, ali kod ljudi za koje kaže da su mu lični prijatelji ili saradnici. Onda je to loša poruka koja se šalje na Balkanu.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović