Đavo nosi Monu

Da li će stabla u Solunskoj ulici u Beogradu preživeti interes hotela u vlasništvu ministra s “jakim” porodičnim stablom? Koliko god nam je ministar Tomislav Momirović smešan, smeh postane gorak kad nas direktno po glavi lupi stvarnost u kojoj smo se našli na putu potrebama nove političko-poslovne klase. Tada jasno vidimo da smo u sistemu, u kojem se neukusnim, ponižavajućim ulizivanjem opstaje na vlasti, najviše poniženi mi građani koji nismo shvatili da je vrag odavno odneo svaku šalu.

Kolike su bile šanse da se posle Marka Đurića na srpskoj političkoj sceni pojavi bar približno karakterističan lik, toliko filmičan da je dovoljno samo uključiti kameru i pokrenuti zabavu? Karikaturisti nisu uspevali da dočaraju njegov lik, nema glumca koji bi onako aplaudirao, ili hodao, ili klicao. Kad je otišao da bude njegova ekselencija ambasador u Americi, pitali smo se čemu sad da se radujemo kad nema Marka da istrčava iz žbuna pred TV ekipu i aplauzom vreba iz prikrajka.

 

Državni pitomac

 

A onda se pojavio Tomislav Momirović. Toma Mona. Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, realno jednog od najvažnijih resora u svkaoj vladi, pa i onoj koju vodi Ana Brnabić. Autoritet pred kojim drhte građevinski inženjeri, direktori puteva, koridora, železnice, svih rečnih luka, aerodroma, putarskih preduzeća, baš kao što ministri drhte pred premijerkom koja ih vodi. Iskusan privrednik, pravnik, direktor uspešne firme, čovek koji se svojim znanjem i trudom tako mlad izborio da zasluži mesto u srpskoj vladi. Pre nego što je postao ministar, uspešno je bio direktor, i to u ozbiljnoj firmi „Mona“, koja je slučajno u vlasništvu njegovih roditelja, ali „niko nije savršen“.

I sad mesecima ne uspevam da ocenim da li mi je Tomislav Momirović bliži onom nalogu „Bogata deca Instagrama“, pa je tu samo da nas uveseljava, neke i nervira, ili je on samo dokaz „da dobro dete iz dobre kuće“ koje ima političkih ambicija, ima i mnogo veće šanse da ih ostvari nego mi obični ljudi.

A kako? Možda da se setimo „Gospođe ministarke“, ono kad familija dolazi da traži usluge od novoformirane vlasti.

 

Gospođa ministarka, Branislav Nušić, Prosveta 1978
„ŽIVКA: A šta bi ti, teča-Panto?
PANTA: Pravo da ti kažem, Živka, meni mi za mene nije. Provlačiću se kako sam se i dosad provlačio, ali mi je za ovo dete (za njim stoji Mile, dorastao dečak). Nekako bog mu nije dao dar za školu — isteran je iz svih škola, i to zasvagda. A i na zanatu ne može da se skrasi i ni na jednom poslu. Pa sam hteo da te molim, ako može nekako da bude državni pitomac.
ŽIVКA: A šta da uči?
PANTA: Ama, neka njega samo država primi, da ga izdržava, a sve je jedno šta će učiti. Ako hoće za marvenog lekara, a može i za kapelnika u muzici, ili za profesora bogoslovije, ili za apotekara. Ama, što god hoćeš, samo neka bude državni pitomac.
КALENIĆ: Pa kad je dete tako bistro, šteta bi bilo da ga država ispusti. Zapiši, ujka-Vaso: državni pitomac.“

 

Tako bi to moglo da se gleda jer je Toma, diplomirani pravnik, hotelijer, mogao biti ministar turizma, ali nema veze, može i putevi, bitno da je služba državna u vreme krize kad hoteli propadaju.  Ako pogledamo sa druge strane, on je sam sebi uskratio priliku da dokaže da li je uopšte imao talenta da nastavi nasleđeni biznis.  

Osim toga, sam je sebe izložio podsmehu dela ljubomorne javnosti sa kojom se dosta dobro nosi. Tabloidi su ga, pre nego što je postao političar, proglašavali za poželjnog naslednika  i zeta koga bi svaka tašta poželela, a sada se društvenim mrežama širi hit snimak na kojem mladi ministar nevešto peče ribu na „tanjirači“ iznad plinske boce. Lepo obučen, očešljan i sam. Svi su imali primedbe – te kako okreće, te eksplodiraće mu plin, te previše je uredan, ali je najvažnije da se o njemu govori.

 

 

Imperija iz doba raspadanja

 

Komentara uvek bude kad političari dele snimke ili fotografije na kojima pokušavaju da liče na „ljude iz naroda“, od piva Marka Đurića, preko jabuka i vina premijerke i predsednika , pa do Vuka Jeremića i praseće glave ukrašene paprikom. Ipak, Toma Mona ima neverovatan talenat da šta god uradi, to se na svim mrežama deli da ga ne možete izbeći, sve i da hoćete. Shvativši da nema loše reklame, poput nekog jutjubera, kad se svi najviše smeju, on ponovi sve još jače i uspe mu da svi ponovo pričaju o njemu.

Uostalom, da li se sećate da u ovoj vladi ministarstva duže i Novica Tončev, Ratko Dmitrović, Tanja Matić, srednji Krkobabić? Kako oni ono, beše, izgledaju? Zato mi se čini da kada god se nasmejemo Tomi, on se još slađe nasmeje nama, zagledan u budžet napunjen našim parama koje su mu date na raspolaganje. Ko nam je kriv? Dok su naši roditelji spajali kraj sa krajem, dok su ratovali ili ostajali bez posla, njemu su njegovi gradili imperiju. Tiho i uspešno.

Kako je još 2008. govorila njegova majka, „čovek se kao lider rađa, ili to nikada ne postaje“. Sebe je još kao mala smatrala liderom, a tu su osobinu od nje, kaže, nasledili i njeni sinovi. S mužem je u privatni modni biznis krenula 1989. godine, pred sam rat, s malom decom. I uspeli su da prođu kroz sva iskušenja. Kako?

„Zanimljivo je da je ondašnja opozicija, koja se u političkim programima zalagala za kapitalizam, nama lepila etiketu ‘tajkuna koji otimaju od naroda’. To su govorili oni koji su se zalagali za rušenje socijalizma. S druge strane, ljudi koji su bili na vlasti, socijalisti, poput predsednika Vlade Mirka Marjanovića, otvoreno su se radovali otvaranju novih pogona, insistirajući na ispunjavanju obaveza prema radnicima i državi. U tom neskladu bilo je teško pronaći pravi kurs. Ipak, smatram da je prepoznavanje društvenih i ekonomskih prilika i uslova bilo odlučujuće za trasiranje poslovnog puta kojim je Mona krenula“, govorila je 2010. godine Nada Momirović.

Posle 2000. su, kaže, opstali tako što su učili od zapada, obučavali domaće kadrove, prevazilazili krize velikim radom. Jednostavno, imperija je rasla za vreme svake vlasti. Od 2007. krenuli su i u hotelijerstvo i nisu propali 2008. kada su propali i mnogo veći od njih. Zvanični podaci o vezama s političkim partijama, o svrstavanju na bilo čiju stranu – sada su nedostupni. Ako se neko nečeg seća, seća se. A to se ne računa. Ko se obogatio devedesetih godina, bio je jednostavno pametan i vredan, a onda su stasala i njihova deca.

Pre tri godine Momirovići su podelili biznis sinovima i povukli se. Tomi su u podeli pripali hoteli, ali on je već tada uveliko započeo svoje probijanje ka vrhu vlasti, tačnije ka jednom čoveku koji jeste vlast. O početnim nastupima na Tviteru već smo pisali, jer to zaista i jeste neverovatan presedan da se neko na taj način nametne i tom brzinom dogura tako visoko. Mlad je, javno nije nadmen, ne krije da je tu samo zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, ne libi se da mu se pred svima izvinjava što se uopšte usudio da govori u njegovom prisustvu.

 

Povezan sadržaj
Milijana Rogač 19. 2. 2021.

 

Puzeći start

 

Kad dođe u Skupštinu da obrazlaže neki predlog zakona, Vučića pomene već u prvoj rečenici, a onda i u ostalima. Opet, spreman je da čuje kritike, naročito od nekadašnjeg ministra Milutina Mrkonjića, s kojim polemiše blago, s poštovanjem prema starijem, skroman i spreman da uči. Snimili su ga kako psuje, ali i to radi nekako stidljivo, kao da moli.

I kako se ova priča o još jednoj ličnosti fenomenu bliži kraju, tako je sve manje smešna, a sve jače odjekuje pitanje – kad je dosta? Koliko para, koliko hotela, koliko uticaja, koliko državne pomoći je dosta pa da neko kaže – ja ću da radim svoje, što umem, što su mi ostavili, ni za to se nisam namučio. Šta će meni građevina kad ne znam, što ja, sin bogataša, da puzim pred jednim pravnikom kad sam i ja pravnik? Što da ne pustim neke druge ljude da oni svojoj deci stvore imperiju u ova povoljna vremena kad je sve već uređeno i idealno za poslovanje? Što da mi posao trpi dok se ja vozikam okolo sa ljudima kojima služim za podsmeh?

Da li je Tomislav Momirović uopšte zaslužio da se o njemu toliko promišlja, kad takve pojave sve više postaju pravilo, a ne izuzetak? I kod glumaca i pevača, novih i mladih, čim se malo zakopa nađu se, ako ne roditelji, ono tetka, stric, deda ujak… Neko ko je raskrčio put. Pa što bi političari bili izuzetak.

Našao se Toma Mona tu gde je – sad, možda više nikad, možda još jedan mandat, kao da je važno. Što da baš njemu posvećujem pažnju? Možda zbog jednog „Moninog“ novčanika koji mi je kuma kupila kad sam diplomirala (nećemo o godinama) i ja ga još nosim. Ili zbog radosti što, koji god broj haljine da ste tražili u njihovoj radnji, trebala vam je za broj manja, jer njihove haljine nisu bile uvoz iz PRC, da se osećaš kao slon, nego lepo, po JUS-u, za prave, normalne žene sa ovog podneblja. Ako ništa drugo, Toma Mona zaslužuje priču jer je uspeo da postane brend za sebe – drhtavog glasa, poniznog pogleda, ali ne bez potencijala da iznenadi. Jer, lider si ako tvoja mama kaže da si lider i, kako vole da nas savetuju bogataši, samo treba jako da veruješ, jako da želiš i nebo je granica.

NasFoto: Beta/Đorđe Krstić