Arhitekturom protiv Beograda

Da u glavnom gradu bez posledica ili uz uglavnom neučinkovite kritike može da se gradi bilo šta i bilo gde – nije ništa novo. Gde je granica etičke odgovornosti prema gradskom prostoru koju kao arhitekte ne smemo da prelazimo? Pre nego što saznamo odgovor na to pitanje, nestaće još jedno bitno znamenje istorije Beograda - kafana Orašac.

Na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Golsvordijeve ulice počelo je rušenje zgrada i pripremanje lokacije za izgradnju novog objekta. Na mestu postojećeg parkinga planirano je da nikne devetospratnica (?!), koja će po svoj prilici sama sa sobom određivati novi oblik severne granice Vračara.

Lokacija je sada omeđena trima ulicama, ali prema Regulacionom planu iz 2001. godine predviđeno je i probijanje Trnske do Bulevara, pa će lokacija funkcionisati kao manji blok sa svega šest većih objekata. Upravo u parametrima tog bloka, implementaciji plana i proširenju Trnske ulice, nastaju ozbiljni problemi.

 

Trnska ulica, Foto: Milja Mladenović

 

Objekat van prostorne logike

 

Poslovni objekat po projektu studija „Zabriskie“ s projektovanih deset etaža daleko prevazilazi propisane parametre, za čitave tri etaže. Iako estetika objekta na prvi pogled može da se uklopi u raznorodne stilove fronta Bulevara kralja Aleksandra, odstupanje od predviđene spratnosti na lokaciju uvodi veći broj korisnika, što utiče na preopterećenje kapaciteta javnih površina, saobraćaja, parkinga, infrastrukturne mreže i pratećih sadržaja.

 

Poslovni objekat studija „Zabriskie“ sa obeleženim etažama izvan propisanih parametara, Autorka: Milja Mladenović

 

Zanemarivanje parametara, ali i okruženja, moglo bi se čak nazvati i sebičnim, jer objekat gravitira isključivo sam ka sebi, bez ikakvog odnosa prema okolini, te svojim strogim linijama hladno odbija, na neki način i poništava dinamičnu celinu oko Vukovog spomenika, inspirativnu u drugim pravcima. Lokaciju su do rušenja karakterisali prizemni objekti sa uvučenim zanatskim radionicama, poput krznara, limara i zlatara, dakle, tragovi minule epohe, otvorene, čak i provokativno inspirativne, za novo doba na posve drugačiji način od ponuđenog.

 

Sokak sa zanatskim radionicama, Foto: Milja Mladenović

 

Za ove stare zanate mesta u novom poslovnom objektu svakako neće biti, a i sokaci i dvorišta koja ih povezuju i predstavljaju istorijski pečat lokacije, biće nepovratno izbrisani. Iako je jedan od najvećih kvaliteta centra grada upravo njegova istorijska slojevitost, koja se može čitati iz različitih objekata, uličica i gradskih poteza, projekat poslovnog objekta još jedan je korak ka potpunoj homogenizaciji komercijalnih diktata i dehumanizaciji Beograda. Taj problem mogao je na ovom mestu biti prevaziđen upravo uvođenjem starih zanata u savremeni objekat, čime bi se zadržao duh mesta s odnosom prema savremenom načinu života, međutim, kao i obično sa investitorskom gradnjom, duh grada se briše zarad profita.

 

 

Smrt duha grada i još jedne stare beogradske kafane

 

Iz starog Regulacionog plana, u projekat poslovnog objekta nekritički je preslikano i proširenje Trnske ulice i njeno probijanje do Bulevara kralja Aleksandra. Planirana ulica će biti dvosmerna i ostvarivaće komunikaciju s Parkom vojvode Bojovića, što znači da će postojeća zona usporenog saobraćaja, koju osiguravaju jednosmerna Trnska ulica i njeno „ulivanje“ u takođe jednosmernu Hadži-Đerinu, postati prometna i nebezbedna kolska prečica do Bulevara.

 

Planirano probijanje Trnske ulice na Bulevar kralja Aleksandra, Autorka: Milja Mladenović

 

Na mestu uključenja Trnske ulice na Bulevar kralja Aleksandra danas nije brisan prostor, pa da tako nešto bude logčno. Naprotiv, upravo na tom mestu nalazi se jedan od činilaca duha grada – kafana „Orašac“.

Prepoznatljivi objekat kafane iz 1878. godine, koji se nikako ne može pomešati s nekim drugim objektom, kao što je slučaj s novijim kafanama (odnosno klubovima s nazivom „kafana“), ostao je, uz zanatske radionice, čuvar istorijskog duha grada.

Kako arhitektonski, tako i funkcionalno, kafana „Orašac“ može da se tretira i kao vremeplov i da se, i u njoj, i pored nje, doživljava atmosfera kakva je postojala u desetinama mahom srušenih beogradskih kafana.

 

Kafana „Orašac“ (drugi objekat sleva) , 1902. godine, Izvor: Privatna arhiva

 

Mesto u kulturnom životu Beograda „Orašac“ je dobio već 1907. godine od kada na ovom mestu postoji kao mehana, odnosno kafana i netaknut je preživeo mnogobrojne promene u okruženju, nekad nužne, nekad nepotrebne. Dok je okolina Vukovog spomenika menjala društvene nukleuse od trkališta (prvog beogradskog hipodroma), preko fudbalskog stadiona Beogradskog sport kluba (BSK), do izgradnje Univerzitetske biblioteke, zgrade Tehničkih fakulteta i studentskog doma Kralj Aleksandar Prvi, kafana je ostajala konstanta društvenog i kulturnog života Beograđana.

 

Restoran „Orašac“, kroz koji je trasiran produžetak Trnske ulice, Foto: Milja Mladenović

 

Ako je već Regulacioni plan iz 2001. godine zanemario aspekte koji Beograd čine Beogradom, možda je na nama da 20 godina kasnije uradimo nešto povodom toga, pre nego što nam naš grad postane odbojan, hladan i neprepoznatljiv.

Ako je pitanje za Beograđane, koje se agresivno postavlja još od rušenja Savamale, „dokle ćemo kukati za udžericama?“, odgovor je jasan – dokle god su i one deo našeg kulturnog i društvenog života i dokle god zahvaljujući njima grad može da ima prošlost i identitet.

(Autorka je urbanistkinja iz Beograda)