Šarmantne palme Beograd el Šeika

Slika grada i javni prostori stalno se menjaju i unapređuju. Protok vremena pokazuje koje su odluke o uređenju javnih prostora bile ispravne i čije rezultate treba održavati, a koje su se pokazale kao besmislene. Ispravne odluke vremenom postanu nasleđe grada, a besmislene prerastaju u povode za anegdote. Za neke odluke je, ipak, od samog starta jasno da će postati nepresušni izvor inspiracije za dugo podsmevanje.

U gradu u kom je seča starih šuma, hrastova i platana postala manir, prirodno je da sadnja svakog novog drveta postane svojevrsna atrakcija. Lepa promena, ozelenjavanje javnih prostora, sve je to u redu… ali zašto palmama?!

Autorski rukopis?

Pozicija zasađenih egzotičnih stabala na pristupnom platou paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, na kojem su česte  umetničke instalacije kao deo postavki izloženih u paviljonu, ukazuju na to da je u pitanju ništa drugo do umetnički performans. Prepoznatljiv izraz može se s lakoćom povezati i s drugim ostvarenjima “istog autora”, kao što je, na primer, fontana na Slaviji. 

Estetika i izraz u stvaranju nove slike Beograda kao da su replika javnih prostora letovališta u Turskoj, Tunisu i Egiptu, te slavni paviljon „Cvijeta Zuzorić“ tu dobija ulogu nečega nalik all-inclusive hotelu ili kazinu. Inspiracija sa letovanja nije redak slučaj, ali postaje problematična kada je polje umetničkog delovanja ceo grad. 

U celom procesu „Šarm-el-šeikizacije“ Beograda dobili smo svetleću fontanu koja peva na Slaviji, zlatne dvorce i šljašteće tunele kao deo novogodišnje dekoracije od oktobra do aprila, imitaciju kaldrme na Trgu Republike, bulevar Vudroa Vilsona koji veoma podseća na bulevare u letovalištima na kojima su jedan do drugog nanizani hoteli i sada, kao dopunu ambijenta – palme.

Moglo bi se reći da je veoma lepo što gradska vlast stanovnicima, od kojih zaprepašćujući procenat nikada nije otputovao na more, brižno pokušava da dočara morski ambijent, i to u glavnom gradu. Dovoljno je bilo samo preoblikovati javne prostore do neprepoznatljivosti, pa da se već posetioci i stanovnici osećaju kao da su na moru. A šta ako posetioci i stanovnici u Beogradu žele da se osećaju kao da su u Beogradu?

Struka ne razume

Vizuelni identitet Beograda i njegovih fragmenata promišljaju se i sistemski nadovezuju još od 19. veka i do sada je bilo logično da se prostori ulepšavaju i zaokružuju tako da međusobno stvaraju prijatnu ambijentalnu celinu po kojoj grad postaje prepoznatljiv. Na osnovu novih poduhvata u Beogradu, moglo bi se zaključiti da je, iz nejasnih razloga, preskočeno previše koraka da bi se uskočilo u jednu potpuno drugačiju estetiku kiča i neukusa. Možda je to samo napredno razmišljanje o urbanističkom planiranju koje, eto, ni struka ne može da razume.

Kada se govori o urbanističkom planiranju, može se primetiti da se u svim planovima ozelenjavanje javnih prostora računa na sadnju već postojećih vrsta na određenim lokacijama i  vodi se računa da one odgovaraju klimatskim uslovima. Najčešće su to u Beogradu hrastovi, breze, platani, vrbe, topole, lipe, kesteni, javori… Nikako palme! Ipak, kao argument za umetničko-botanički eksperiment na Kalemegdanu, ističe se drastična promena klime, zbog koje su baš palme odgovarajući tip zelenila.

Takva drastična klimatska promena, za koju izgleda zna samo gradska vlast, te je anticipira brže od nauke, možda treba da rezultira i ponovnom pojavom Panonskog mora, i to baš do samih bedema Kalemegdana, pa se zato Beograd godinama priprema za identitet primorskog grada. To bi objasnilo visinu planiranog jarbola na ušću, koji bi onda izvirivao iz mora, poput svetionika, kao i predimenzionisane spomenike i vidikovce na najčudnijim mestima. Sigurno je to nešto što mi ne znamo, a baš se temeljno promišlja unapred. Opet, čak i u tom fantaziranju o Beogradu kao očigledno primorskom mestu gde zime nipošto nisu oštre, mora se postaviti pitanje prepisivačkih procesa kič estetike.

Kamile u gradskom prevozu

S druge strane, ne može se reći da iko ima problem sa palmama kao drvećem. Kao što, kada bi se u sistem gradskog prevoza uvele kamile, niko ne bi rekao da ne voli kamile, ali bi se svako zapitao da li im je zaista tu mesto? Da li je duh Beograda zaista toliko vekovima promašen, da jedna prepisivačka estetika letovališta može za Beograd da učini nešto više nego svi urbanistički planovi, umetničke instalacije i promišljeni urbani dizajn zajedno?

Odgovor opet leži u urbanističkom planiranju, koga u ovom slučaju nema. Zaprepašćujuća količina donetih odluka o javnim prostorima Beograda van bilo kakvog plana, više liči na „gastarbajtersko“ uređenje sopstvenog privatnog dvorišta, nego na planiranje grada. E, u tom slučaju, u redu je imati i palme, i svetleće fontane sa muzikom, i imitaciju kaldrme, i dvorce, i kič spomenike i sve vrste rasvete na jednom mestu. Ali Beograd nije ničije privatno dvorište i procesi planiranja bi trebalo da budu sprovedeni do najsitnijih detalja.

Budući da klima Beograda i dalje nije tropska i da Panonsko more u Beogradu neće uskoro (ako uopšte) postati realnost, prilično je izvesno da ne mora da prođe previše vremena da ovaj hortikulturni projekat bude označen kao besmislica i dobra osnova za podsmevanje.

(Autorka je urbanistkinja iz Beograda)

Naslovna fotografija: Beoinfo