Kako su bojkotovani izbori 1997. godine? (1. deo)

"Vlast hoće 130 poslanika i nema sile koja će da je spreči“.

Nakon tromesečnih demonstracija 1996/1997, kad je koalicija „Zajedno“ (koju su činili Srpski pokret obnove, Demokarstka stranka i Građanski savez Srbije) najzad potvrdila rezultate sa novembarskih lokalnih izbora i preuzela vlast u velikom broju gradova i opština u Srbiji, očekivalo se da će uspeti da trijumf materijalizuje i na predstojećim parlamentarnim i predsedničkim izborima.

To je bio period kada je nakon rata u Bosni, u novembru 1995. potpisan Dejtonski mirovni sporazum, a predsednik Srbije Slobodan Milošević posle godina u kojima je u zapadnim medijima nazivan glavnim krivcem za sukobe “izrastao” u “garanta mira i stabilnosti”. Ipak, do tada neprikosnoveni lider dobio je prvi ozbiljan udarac na domaćem terenu, jer je morao da poklekne pred pobunjenim građanima i prizna da je njegova vlast pokušala da pokrade izbore. Posle upornih protesta širom Srbije OEBS je pozvao Miloševićev režim da odmah i u potpunosti primeni sve preporuke njihovog specijalnog izaslanika Felipea Gonzalesa. Tada je, po Miloševićevom nalogu, Skupština Srbije usvojila lex specialis kojim se proglašavaju konačnim rezultati drugog kruga lokalnih izbora.

Predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić postao je gradonačelnik Beograda, a opozicione stranke su po prvi put imale priliku da na lokalnom nivou pokažu kako izgleda drugačija vlast od dotadašnje. Nekoliko meseci kasnije, 23. jula 1997, Milošević je izabran za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, pa je pozicija prvog čoveka Srbije ostala upražnjena posle osam godina od obnove višestranačja.

Ali, umesto da opozicija oštricu usmeri ka preuzimanju vlasti u Republici, sukobi između (bivših) partnera sve više su je udaljavali od cilja, koji se u tom trenutku činio nikad bližim.
Pukotine u političkom savezu koje su se nazirale još pred kraj zimskih protesta, a produbile se posle formiranja nove gradske vlasti u Beogradu, kulminirale su otvorenim netrpeljivostima između dve vodeće opozicione stranke – Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke.

 

Izbori su zakazani za 21. septembar, a već početkom avgusta sve glasnije se govorilo o nemogućim uslovima za njihovo održavanje i potrebi da se – bojkotuju.

 

Demokratija, 4. 8. 1997. godine
„Situacija u državnim medijima nije popravljena, a na snazi je nelegitimni izborni zakon o 29 izbornih jedinica, što pokazuje da ovi izbori ne mogu biti pošteni. Zbog toga izlazak na ovakve izbore nema smisla, kaže se u izjavi Zorana Đinđića, koju prenosi Informativna služba DS. Demokratska stranka se neće cenjkati oko izbornih uslova jer smo prošle zime obećali građanima da na izbore nećemo izlaziti ako pre njihovog raspisivanja ne budu utvrđena poštena pravila igre. SPS ne poštuje Gonzalesov izveštaj, a to znači da će ovakvi izbori samo produžiti izolaciju Srbije na štetu svih njenih građana.“

 

A predsednik Političkog saveta SPO Milan Božić kazao je da će odluka o (ne)izlasku na izbore biti doneta na sednici Glavnog odbora.

 

Demokratija, 4. 8. 1997. godine
„Teško je presuditi da li je SPS ’počeo da popušta’. Mi svakodnevno pratimo situaciju i konačnu odluku o učestvovanju ili bojkotu izbora donećemo dve do tri nedelje pred izbore. Odluka o (ne)učešću na izborima nema veze s pitanjem može li se verovati obećanjima Slobodana Miloševića, već će se praćenjem razvoja događaja utvrditi da li je ispunjeno sve što je Draškoviću obećao predsednik SRJ.“

 

 

Za to vreme Glavni odbor Demokratske stranke Srbije (DSS) već je doneo odluku – bojkotovaće izbore. Glavnom odboru je, kako je rečeno, prisustvovalo 120 članova GO i predsednika opštinskih odbora DSS-a, a tu su bili i predstavnici Narodne stranke iz Crne Gore i Studentskog političkog kluba (SPK). „Burno pozdravljen“ potpredsednik SPK Vladimir Dobrosavljević izjavio je da je borba za ravnopravne izborne uslove motiv delovanja Kluba i pozvao DSS da „potvrdi svoju hrabrost i principijelnost bojkotom izbora“.

 

 

Vlada Srbije ponudila je novu varijantu sporazuma o predstavljanju stranaka na programima državne televizije, ali većina opozicionih demokratskih stranaka, kako je rečeno, nema nameru da ga potpisuje. Bez obzira da li potpišu sporazum ili ne, stranke imaju pravo da svoje termine koriste do 5. septembra, ali u slučaju da se odluče na bojkot neće nakon tog termina imati mogućnost da se pojavljuju na programima državne televizije i radija, kazao je predsednik IO GSS Dragor Hiber

Blic, 1. 8. 1997. godine
„Predizborna kampanja deli se u dve faze. U prvoj fazi sve registrovane stranke imaju pravo na televizijske termine, čija dužina zavisi od toga da li su stranke parlamentarne ili neparlamentarne. Nakon isteka roka za podnošenje lista (5. septembar), pravo na predstavljanje imaju samo one koje su podnele izborne liste', kazao je Hiber.

 

A lider SPO Vuk Drašković bio je na sastanku sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem. Objasnio je zašto je to učinio.

 

 

Politika, 3. 8. 1997. godine
„Odbiti poziv predsednika države bilo bi nepristojno i nedostojno predsednika SPO i SPO u celini. Naš program počiva na tome da su pregovori i dogovori temelj demokratije.“

 

 

Drašković je kazao da je od Miloševića tražio poštene i demokratske izbore ili će „ponovo organizovati demonstracije koje će lično predvoditi“.

 

 

S druge strane, upitan da li sve češće pojavljivanje Draškovića na televiziji znači korak ka deblokadi državnih medija, Zoran Đinđić je odgovorio da se nizom pojedinačnih privilegija ništa ne dobija i da je to više tužno nego što je političko pitanje.

 

Blic, 5. 8. 1997. godine
„Kada bi u Bastilji od jedne ćelije napravili apartman i dozvolili nekome da ga koristi, da li bi postao hotel sa tri zvezdice? Nizom pojedinačnih privilegija se ništa ne dobija. Slučajno je jedan čovek sada korisnik tih privilegija, moglo je da ih bude i više. Nisam primetio da ta privilegija koju koristi Drašković, važi i za nekog drugog. Nisam primetio ni da se time promenio način izveštavanja državnih medija o drugim važnim stvarima.“

 

A predsednica Građanskog saveza Srbije Vesna Pešić na pitanje da li će bojkot izbora voditi u nove proteste odgovorila je:

 

Građanin, 9-10. 8. 1997. godine
„Ljudi mogu ići od kuće do kuće, razgovarati s ljudima, govoriti im zašto ne treba izaći na izbore, drugi način je da se propagandnim materijalom to učini. Treći način je da se čak i jačim sredstvima izazove nevalidnost tih izbora. Možda nečim što nije u skladu sa zakonom – da se na izbornim mestima izdejstvuje poništavanje rezultata. I, konačno, bilo bi jako dobro da pred svakim izbornim mestom postoji neko da prebrojava ljude koji ulaze i izlaze.“

 

 

O tome da li bi izbori bili legitimni kada bi na njih izašao SPO, govorio je predsednik DS Zoran Đinđić, koji je kazao da se time ništa ne bi promenilo i da bi ostao prividni parlament kao što je to bio u prethodnih sedam godina.

 

Demokratija, 5. 8. 1997. godine
„Smisao povećanja broja izbornih jedinica je da se oteža kontrola izbornog procesa i da se utvrdi prednost jedne stranke od 50:0. Socijalistička partija je postavila cilj da ima 130 poslanika – 100 poslanika SPS, 25 JUL i pet Nove demokratije. Sada se samo radi na tome da se vidi gde će tih 130 mesta biti uzeto, ali da će biti 130 to je definitivno i ne postoji sila koja to može da spreči.“

 

 

Prema njegovim rečima, antiizborna kampanja će ići u dva pravca – podsticanje ljudi da ne izađu na izbore i korišćenje mehanizama građanske neposlušnosti u cilju onemogućavanja izbora.

 

Demokratija, 5. 8. 1997. godine
„Mi nećemo voditi kampanju protiv stranaka koje učestvuju na izborima. Mi ćemo voditi kampanju da objasnimo narodu da održavanjem takvih izbora Srbija samo gubi.“

 

U Beogradu su boravili specijalni izaslanici SAD Ričard Holbruk i Robert Gelbard, koji su se sastali sa „vođstvom kompletne jugoslovenske opozicije, predstavnicima nezavisnih medija, i ovdašnjih nevladnih organizacija“. Kako je saopšteno, rezime tih razgovora bio je stav Holbruka da je „besmisleno bojkotovati izbore“. „Bezrezervnu podršku u tome imao je jedino od lidera SPO Vuka Draškovića“.

 

 

Blic, 9-10. 8. 1997. godine
“I pre razgovora sa opozicijom u intervjuu Radiju B92, povodom predstojećih izbora, Holbruk je bio jasan: ’Glupo je bojkotovati izbore. Ako su već raspisani, onda će se i održati, u svakom slučaju. Oni koji bojkotuju izbore, mogu samo da naškode sebi. U intervjuu za Studio B, Holbruk je ponovio sličan stav: ’Ovo su neobične okolnosti. Bojkot ne bi bio produktivan i ne bi se dobro odrazio na unutrašnju politiku. Pokušali smo da na svaki način ohrabrimo opoziciju da na izbore izađe. Njihovo je, međutim, pravo da li će na izbore izaći ili ne’.“

 

 

I pala je odluka – na izbore ide SPO, a bojkotuju DS, DSS, GSS. 

 

 

Kako su bojkotovani izbori 1997. godine? (2. deo)

Nastaviće se…

Korišćena arhiva izdanja iz 1997: „Politike“, „Blica“, „Naše borbe“, „Dnevnog Telegrafa“, „Demokratije“, „Građanina“, „Danasa“, „Večernjih novosti“, „Vremena“, „Nedeljnog Telegrafa“, NIN-a…