Biće velikih promena zbog korupcije i bahatih i arogantnih funkcionera

'Vidite, što se tiče poruke koju smo dobili od građana, neki ljudi bi se uljuljkivali u tome i rekli bi imamo veliku razliku, ogromnu prednost u odnosu na sve druge. Nije to sporno. Ali, ako čitate dobro šta ljudi misle, nekoliko je razloga, a to su stabilnost, sigurnost i ekonomski napredak zbog kojih su ljudi glasali za nas. A postoje mnoge stvari zbog kojih se ljudi ljute. To su lokalni, bahati i arogantni funkcioneri i korupcija koja postoji na različitim nivoima, a koju, ne mogu da kažem da nismo dirali, jesmo, ali nismo udarili po glavi. I to ljudi traže i očekuju od nas. (…) Ljudi moraju da razumeju da morate sebe da menjate, da morate stalno da učite, da napredujete, a da slušate i osluškujete ono što ljudi žele. Zato su neophodne promene i zato će biti velikih promena.'

'Jedan deo ljudi se, nažalost, tako ponaša. Srećom, većina i dalje ne. Ali, da bismo to predupredili, moraćemo da pravimo rezove u SNS', naglasio je Vučić. Najavio da će doći do 'ozbiljnog' podmlađivanja stranke i uvođenja ljudi koji imaju želju da se bore i rade. 'Pitao sam ljude: ‘Šta ste radili u subotu i nedelju? Šta ste radili? Jeste li pozvali ljude da razgovarate, da vidite da li imaju neki problem’. Ja dnevno odgovorim na više od sto poruka koje mi ljudi šalju preko društvenih mreža i preko pisma', dodao je on.'

'Znam one koji su mi dan posle prethodnih izbora rekli: 'Glasali smo za tebe, Aleksandre, na predsedničkim izborima, ali smo glasali za neku drugu listu, ljut sam na nekog tamo lokalnog čelnika. Ali kada smo videli da su su se svi oni ujedinili dan posle, onda smo rekli da ponovo glasamo ne bismo to uradili’... E, sad, dragi prijatelji u celoj Srbiji, hoću da vam kažem nešto. Je l’ vi stvarno mislite da sam glup, lud ili da ne brinem o ljudima u Srbiji i da ne znam da postoje lokalni funkcioneri koji ne žele da čuju naše građane. Da ne postoje oni koji ne žele da razgovaraju sa našim građanima. Da, imate ih koliko hoćete, postali su mnogo važni. Imaju tašnu, mašnu, sekretaricu, šofere, besne automobile, sve što poželite. Ali, svakog dana ih molim i kažem: ‘Primite ljude, ne možete svima da pomognete, ni većini ne možete da pomognete, ali primite, saslušajte ljude. Razgovarajte sa ljudima, razgovarajte sa narodom pa mu na lep način recite zašto ne možete, i da ćemo se boriti u budućnosti da te stvari promenimo. I neće to da urade. Mislite li da to ne znam? Pa znam. To je i ljudska priroda. Nažalost, tako nam se događa. Neki ljudi su došli kod mene pre neki dan i kažu: ‘Znate, mi smo pokušali u opštini da budemo primljeni, nismo upeli, a kod vas smo primljeni’. Pa se pitam: ’Je l’ moguće da pored svih Brisela, Moskvi, Vašingtona, Pariza i ne znam čega sve, imam više vremena nego što imaju neki lokalni čelnici. Ali je takođe to pitanje za nas. Hoćemo li uspeti da pronađemo i hoćemo li uspeti da nađemo nove ljude koji će znati više pažnje da pokažu našim građanima i našem narodu. Hoće li moći da pokažu više brige za ljude? (…) Neko mora da brine za ljude u ovoj zemlji. Mi smo pokazali da umemo to da radimo, ali moramo mnogo bolje i mnogo više da brinemo o ljudima. Otvaraj ti, sine, i semafor, i bioskop, i baš me briga šta, ali idi razgovaraj sa ljudima, slušaj ljude.”

'Pritisnite rukovodstva opština da razgovaraju sa narodom, da se ne zavuku u opštinske kancelarije i da pričaju samo sa sobom. A valjda i vama… To se, Brano, odnosi i na tebe, ti si direktor, nisi predsednik, nego neki direktor. Pošto svi tapšete, misleći da se odnosi na nekog drugog. Ne, na sve vas se odnosi. I na direktore, i na predsednike, i sekretare i na sve ostale. Da svoj narod slušate. A ovo vam je poruka običnog naroda. Ovo vam je pokazalo koliko je narod zadovoljan time koliko o njima brinete. A razmislite samo da se sklonim sa liste koliko bi ljudi za vas glasalo. Samo to razmislite. Nego, to je, samo da vam to kažem, ako postoji stvar koja me toliko pogodi uvek je kada kažete za nekoga, a onaj drugi: 'Vidi, vidi, nije na mene mislio'. Ne, i na tebe sam mislio! 'Ne, ne, nije, nego su oni drugi mnogo lošiji'. Ne, mislio sam na sve vas koji samo čekate da dobijete tašnu, mašnu i sekretaricu i da zaboravite na svakog drugog sa kim treba da razgovarate. 'Aj zaustavite narod sad, ako možete.”

'Samo da vam kažem, znam ja sve naše slabosti, samo znam koliko su neki drugi mnogo lošiji, znam da ovde neko ima da opomene ove ljude, a moraćemo mnoge i da menjamo. Kažu neki od njih: ‘Jes, jes, kaže to Vučić, al’ onda dobru dušu ima, pa posle mesec dana zaboravi on na to’. Moraćemo, ne zbog njih i ne zbog moje dobre ili loše duše, već zbog toga što ćemo morati bolje rezultate našem narodu da pokažemo, da sve te ljude promenimo. I neće tu biti pardona i neće biti nikakve milosti.”

'Predstoje nam velike promene u državnom aparatu. Mi sebe moramo da menjamo. Ja želim vama da se izvinim večeras. Vama, divnim, običnim ljudima, koji nikada ništa niste imali, ni od stranke koju toliko volimo, nikada niste od toga živeli. Da vam se izvinim zbog toga što mnogi funkcioneri nisu večeras sa vama širom Srbije. Večeras u Subotici se okupilo više od hiljadu ljudi da čuva svoje stranačke prostorije. Samo da čuva svoje stranačke prostorije. U Šidu više od pet stotina. U svakom mestu ljudi su došli da čuvaju svoju kuću od pomahnitalih blokadera, od onih koji misle da imaju pravo da nekoga tuku. A ja se vama izvinjavam što ti funkcioneri danas biraju između plaža sa kamenčićima i plaža sa peskom. I to je moja krivica. Samo hoću vama da kažem, onoga dana... Onoga dana kada su videli da su nam ljudi napadnuti, posao im je bio da dođu istog sekunda, da prekinu svoje odmore. Nemam ja ništa protiv odmora. Njihov je posao bio, jer oni čuvaju te funkcije. Oni imaju tašne, mašne, sekretarice, a ne vi. A vi ste došli ovde, oni ovde nisu došli. I ovo vam govorim... I ovo vam govorim zato što će biti velikih i nemilosrdnih promena u celom državnom aparatu. Od Vlade Srbije do policije. Svuda i na svakom mestu.'

'A šta imam da zameram kompanijama, kad samo sebe pogledajte, nemojte ja da vam govorim koliko vas je bilo, kako vi to nazivate, vikend novogodišnjim odmorima u vreme kad smo imali najveći pritisak oko električne energije? Svuda. Od Londona, Pariza, Rima, Atine, Dubaija, Njujorka do svih svetskih destinacija, jer morate zbog dece, porodice i svega drugog, dok nam se deo ljudi smrzavao. Vama, gospodine Macut, da se zahvalim i ministarki Mesarović. Ja ne volim mnogo da hvalim, ali ta žena je išla u Kinu 15 dana. ’Aj, razmislite ko od vas će da ode u Kinu 15 dana. Hoćete u Pariz i London. A u Kinu nećete. Ako može u tri dana i za dva dana, pa da se vratite, to je to. I još ako uspe da nam spasi ’Simpo’ sa ovom kompanijom, orden ću da dam. A sve ostalo, razmislite dobro šta ste radili u tom periodu. (...) I nemamo mi utakmicu protiv nekog drugog, mi imamo utakmicu koju ljudi prate, koju imamo sa sobom. Ako nemate dovoljno energije, ako nemate dovoljno želje da se nešto promeni, kao Boga vas molim napustite ta mesta. Niste Bogom dani da uživate u sekretarici, vozaču, automobilu... Čiji telefon zvoni? Nemojte više da se ponovi. Moj telefon još nikada niste čuli da zvoni.'

'Danas kada pitate ljude, u svakom istraživanju, u fokus grupama, kriznim grupama, kojim god hoćete, ljudi vam kažu rezultati postoje. Čak i oni koji nas ne vole. Posebno kada pričaju van N1 i Nove S, van njihovih medija. Kada govore između sebe, oni priznaju rezultate. Imamo jedan drugi problem za koji su ljudi takođe u pravu. Pravde nije bilo dovoljno i zato je delimična krivica na nama, delimična krivica na tome što morate da poštujete Ustav i stalnost sudijske funkcije, što morate da poštujete samostalnost tužilaštva i sve drugo. Svakako i tu prihvatam deo krivice. Ali ono gde imamo najveću krivicu svi mi, nije to da li je neko bogat pa nam to smeta. Nisam zavidan nimalo, poštujem ljude koji su bogati, ukoliko su to na pošten način zaradili, reč je sigurno o sposobnim ljudima, vrednim ljudima. Ali imam problem sa onim što ljudi govore na svakom mestu i što mi pišu svakodnevno. Uskoro ću da otvorim jedan portal gde ću samo o tome da govorim i gde ću da pozovem ljude da mi prijavljuju sve. Sad ja to ne znam tačno kako će sve da funcioniše, ali je to bila moja ideja ili će da bude na nekoj od mreža gde će ljudi moći da mi prijave sve bahate funkcionere. I to ću uskoro da uradim, u naredne dve ili tri nedelje, uključujući i sebe i ljude oko mene. Mislite da me neko ne pita - ‘Ej, a otkud ovome ta i ta tašna, otkud onome te i te cipele?’. Na to nekad mogu nešto da pitam i kažem, nekad ne mogu. Neko je zaradio novac ranije. Postoje ljudi koji su nešto stekli, neki koji nisu. Ali na to kada, na ono čuveno naše, čuvena rečenica, koju sam upotrebio kao metaforu i u ovom tekstu, a to je - ‘Znaš ti ko sam ja?’. Kada čujem to pitanje ‘Znaš ti ko sam ja?’, a koje čujete svakoga dana i to od ljudi koji nepropisno i bahato parkiraju na mestu gde treba da se parkiraju invalidi, ljudi koji neće da sačekaju u redu da izjave saučešće, ljudi koji neće da sačekaju u redu u prodavnici, ljudi koji neće da se ponašaju pristojno u društvu, jer valjda moraju da pokažu svoju moć na svaki način. Pa supružnici, braća i sestre, članovi porodica koji kažu - ‘Znaš ti ko sam ja?’. Kada čujem to ‘Znaš ti ko sam ja?’ onda razumem svakoga kome nije ni do rasprave o rezultatima. Na kraju, suštinski, za jednu zemlju rezultati su najvažniji, ali za poverenje ljudi, to, borba i pobeda nad tim ‘Znaš ti ko sam ja?’ je važnija od svega. I to će morati da bude deo velikih promena u narednom periodu i verujem da to možemo da uradimo. Zato što ja kad govorim o promenama ja govorim o promenama koje mogu da donesu ozbiljni i odgovorni ljudi, ne oni koji nemaju ni plana ni programa ni odgovornosti.”

“Uz sve brojne rezultate, objektivne i merljive, postoje stvari koje nismo uspeli da uradimo i pružimo građanima. Bilo je nedovoljno pravde, ne samo našom krivicom, ali svakako ne i bez naše odgovornosti. Ipak, ono što je najvažnije, nismo uspeli da građane oslobodimo arogancije i bahatosti vlasti, od lokalnog do najvišeg nivoa. Da prevedem, nismo uspeli da odgovorimo svim samoživim i arogantnim vlastodršcima, prepoznatljivim po rečenici: ‘Znaš (li) ti ko sam ja?!’. Nismo uspeli da ih naučimo da čekaju u redu, čak i kada izjavljuju saučešće na groblju, da čekaju u redu u prodavnici, da se parkiraju kao i svi ostali ljudi, da pokazuju skromnost i zahvalnost umesto nadmenosti i bezobzirnosti. Postoje dve strane nejednakosti, oni arogantni i obični ljudi. Na strani sam ljudi, naroda, jer niko ne sme da bude omalovažavan i nepoštovan. Nismo uspeli, a nadam se da ćemo imati priliku da to promenimo i pobedimo. Za to i lično snosim krivicu. Uvek sam mislio da je rezultat na semaforu ono što opredeljuje ljude, razumevajući da su ti rezultati realno dobri. Nisam shvatao da bi ljudi prihvatili i lošije rezultate u zamenu za manje osionosti i bahatosti, a u korist više ljudskosti i empatije kod svakoga od nas.”