Pola godine Ćacilenda: Radikalski reciklirani projekat, jer niko nikom ne veruje
Od šatora u Pionirskom parku “studenta koji žele da uče” do utvrđenja ispred Skupštine koje se proširilo i izmenilo saobraćaj u Beogradu - “Ćacilend”. Ovaj kamp, ispred kog i dalje stoji policija, u proteklih šest meseci bio je mesto gde su novinari napadani, gde ministri dolaze da gledaju fudbal sa sa pristalicama SNS i građanima, “studenti 2.0” spremaju ispite, organizuju se književne večeri, gde predsednik Srbije dolazi da se obrati javnosti i igra šah, ali i zona odakle maskirane osobe po potrebi preteći patroliraju, gađaju i obračunavaju se s ljudima s druge strane ograde... Zauzimanje ovog prostora, kao još jedan potez vlasti kreiranja stvarnosti u ogledalu, nastavilo je tradiciju markiranja bezbednosno interesantnog prostora između tri važne institucije. “Reč je pre svega o ideji fizičkog obezbeđivanja, ali ne putem ustanova koje su za to zadužene, kao što je policija, jer Vučić nema dovoljno poverenja u policiju”, kaže za Istinomer Branislav Dimitrijević, profesor istorije i teorije umetnosti.
Formiranje Ćacilenda bio je ključ u pobedi nad obojenom revolucijom, “iskra koja je zapalila otpor”, u medijima je pre nekoliko dana osvanula ova ocena naprednjaka Vladimira Đukanovića. “Vi ste ta iskra slobode”, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pre nekoliko meseci.
Ko je zapalio iskru?
Uveče 6. marta u Pionirskom parku su se pojavili “studenti koji žele da uče”, sa svojim zahtevima, naglašavajuću razliku u odnosu na “studente blokadere”. Miloš Pavlović je tada postao lice Studenata 2.0 (pre neki dan je proslavio i rođendan u Pionirskom parku), kamp se doduše ubrzo ispraznio, ali narednih nedelja se proširio do Gradske skupštine i ispred Narodne skupštine.
Nakon velikog protesta 15. marta, kada su između ograda “Ćacilenda”, okruženi traktorima, viđena i lica s fantomkama, kamp jeste na neko vreme utihnuo, ostalo je smeće, potom su i traktori uklonjeni. Ali već mesec dana kasnije, pošto je u međuvremenu opet zaživeo, predsednik je tu igrao šah sa mladima.
View this post on Instagram
Proteklih meseci na prvi pogled, ovaj kamp mahom je prazan i samo povremeni važniji događaji privuku nešto veći broj ljudi. Kao na primer, nedavno Zvezdina utakmica ili kada je kolona muškaraca došla predvođena Andrejem Vučićem, dok su se u Beogradu i drugim gradovima širom Srbije održavali protesti zbog napada pristalica SNS na građane u Vrbasu i Bačkoj Palanci.
Podsetimo, novinarka Istinomera je napadnuta u tom prostoru dok je bila na zadatku. Sredinom aprila, nakon što su se pojavili novi šatori, ona je snimala teren, kada joj je prišao jedan od okupljenih i nasrnuo na nju. Nakon napada prišla je policajcu u blizini i obavestila ga šta se desilo. A na to joj je policajac odgovorio - 'čuvajte se i prema nama se odnose tako'.
Ko kontroliše park?
“Taj potez kod Pionirskog parka je uvek bio bezbednosno zanimljiv. I bezbednosne službe uvek kontrolišu taj prostor između Skupštine Grada Beograda, Skupštine Srbije i Predsedništva. To je prostor koji bi možda u nekoj drugoj državi bio čak i zatvoren”, kaže naš sagovornik profesor Branislav Dimitrijević.
Prema njegovim rečima “Ćacilend” je produžetak ranije prakse, kada je tim delom grada – gde su često organizovani različiti protesti proteklih decenija – patrolirao Simo Spasić i uletao na tuđe proteste ili šetnje.
“Vlast se uspaničila, da je to mesto koje se mora braniti fizički. I to govori o feudalnoj ideji vlasti. Naša vlast je bliska feudalnim konceptima vlasti, to nije neko građansko društvo. Pa čak i kad vidite taj “Ćacilend”, izgleda kao neki feudalni kamp… “što se bijeli u gori zelenoj”, konstatuje Dimitrijević.
Za njega ovakav kamp je pre svega rezultat ideje fizičkog obezbeđivanja.
“Ali ne putem za to zaduženih ustanova, kao što je policija. Jer Vučić nema dovoljno poverenja u policiju”, pojašnjava.
Postavljanje šatora ispred državnih institucija nije neuobičajena praksa, ali pre svega za opoziciju u zarobljenim državama, kaže Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).
“Opozicija često pribegava toj taktici, tamo gde politički interesi i sukobi ne mogu da se ispoljavaju i rešavaju u državnim institucijama. Onda oni tu postave šatore, kako bi pokazali da su istrajni u toj borbi. Kako bi bili što vidljiviji i kako bi izbegli da ih vlast ignoriše. I u toj situaciji, jako je teško ignorisati takav bunt ljudi. Da bi vlast ttako nešto ovde predupredila, oni su postavili svoj šatorski kamp”, kaže Petrović.
Vlast, kao u izvrnutom ogledalu, kreira proteklih meseci paralelnu stvarnost.
“U poslednjih godinu, dve vlast je posezala za kopiranjem svega onoga što demonstranti rade. U tom kontekstu su nastojali verovatno da ih preduprede i da daju svoju verziju protesta i ispoljavanja narodnog nezadovoljstva “blokaderima koji hoće da uruše Srbiju”. Paravojni kamp, uz prateću scenogarfiju, kroz svoje medije, služi i da pošalju poruku da postoji velika ozbiljna, istrajna podrška predsedniku Srbije. Svi smo svesni kad se tu postavi 10, 15 šatora koji zauzmu veliku površinu, ponekad uz par desetina, a ponekad i hiljadu ljudi, to sve može da odaje jednu impresivnu sliku koja može da se stvori u provladinim medijima”, objašnjava Petrović.
Paravojne grupe, kao tradicija
Profesor Dimitrijević (inače i odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini Beograda) pisao je i govorio o deregulisanom nasilju još u vreme protesta Srbija protiv nasilja.
“Moglo se zapaziti da nisu više instrumenti sile ovi zvanični instrumenti sile, oni koji isključivo sprovode tu vrstu državnog nasilja, nego je to kapilarno nasilje koje je dodeljeno organizacijama koje su paravojne”, objašnjava Dimitrijević.
“Mi od ratova devedesetih imamo tradiciju paravojnih grupa. To je radikalska politika od devedesetih. Šešeljevska politika, zasnovana na jednoj vrsti nepoverenja prema institucijama države. Radikali su tada institucije doživljavali kao deo komunističkog poretka, pa su pravili svoje “hajduke”, razne paravojne jedinice koje su učestvovale u ratovima, koje su učestvovale u izbacivanju ljudi iz stanova…
Oni imaju tradiciju da stvaraju paralelne grupacije koje u ime vlasti održavaju vlast i vlast im dodeljuje deo sopstvene vlasti. Dolazimo tako u situaicju u kojoj vidimo Vučićevu kapilarnu strategiju. Zato je on u panici za svako mesnu zajednicu. Mora se kontrolisati sve.”
“Ovo je jako opasna situacija, jer ona jeste, u krajnjoj liniji kontinuitet ratova iz devedesetih. Nije se završilo nažalost. A nažalost, vidimo da se ni u Hrvatskoj nije isto tako završilo, ni u BiH… Taj “Ćacilend” meni izgleda kao nova forma fizičkog obezbeđenja ustanova. I kontrola javnog prostora do nekakvog maksimuma pokrivanja centra grada, načina da se tu ništa drugo ne dozvoli”, procena je Dimitrijevića.
Upravo o tome govori i Predrag Petrović iz BCBP:
“Na delu vidimo kontrolu fizičkog prostora, u kome je zapravo smeštena prava paravojna jedinica, koja u bilo kom momentu može da odbrani taj fizički prostor u slučaju da demonstranti pokušaju da zauzmu jednu od te dve zgrade institucija, ili ako se upute prema vladi, jer je i ta zgrada veoma blizu. Tako da sa stanovišta razmišljanja vlasti u Beogradu, to je za njih bila jedna racionalna odluka.”
Zauzimanje javnog prostora nije nikakva inovacija ove vlasti.
“Uvek su autoritarne vlasti gledale na koji način da obezbede javni prostor i da se u tom javnom prostoru ne može ništa dogoditi. Pa za vreme jednog od Napoleonovih naslednika, sredinom 19. veka, rađeno je urbanističko novo rešenje za Pariz, a glavni motiv tog urbanističkog rešenja bilo je da se spreče pobune, pa da se prošire bulevari”, kaže profesor Dimitrijević.
Za njega naročito opasna je feudalna ideja politike:
“Ideja da će na svake moguće načine on održavati vlast uz pomoć lojalnih grupa, jer nema dovoljno poverenja u zvanične institucije. Kao što nema dovoljno poverenja u sudstvo, tako nema dovoljno poverenja u policiju…”
U svakodnevnoj proizvodnji spina i nepoverenja, paralelno se uporno održava i gradi kult lidera jednog čoveka.
“Stategija autokratije je stvaranje jedne permanentne nesigurnosti. Da bi se on pojavio kao stabilni diktator on mora da proizvodi neku vrstu osećaja nesigurnosti, pa se pojavljuje kao taj, koji u očima mnogih ljudi daje osećaj stabilnosti i sigurnsoti. Mislim da je to strategija njegova i u borbi protiv ovih protesta – da pokuša da ih učini nasilnim, da javni prostor učini što j moguće više haotičnijim kako bi se on pojavio kao jedini koji to može da smiri i reši. To je suština tog modusa vladanja. Napraviš atmosferu u kome niko nema poverenja ni u koga. To je uradio sa opozicionim političkim partijama. Ubedio je ljude da ne zavređuju poverenje ljudi, da su svi isti”, objašnjava Dimitrijević.
Ljudi ne veruju ni u šta i to je jedna od tih strategija konstantnog vanrednog stanja ,prema rečima našeg sagovornika:
“Kriza kapitalizma kojoj prisustvujemo proizvodi jednu vrstu stalnog opsadnog, vanrednog stanja”.
Tuđe lekcije
„Pa treba im taj prostor za blokadu. Taj prostor im treba za radikalizaciju protesta, i za blokadu celog tog prostora ispred Skupštine, i za blokadu predsedništva, i svega ostaloga, da bi izgledalo kao ispred RTS-a“, izjavio je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić krajem maja, povodom toga što se građani i studenti bune zbog zauzimanja Pionirskog parka i blokiranja saobraćaja
Kontramitinzi vlasti, reaktivna okupljanja na goruću krizu i pobunu građana koja smo imali prilike da vidimo više puta proteklih meseci u režiji SNS, nisu lokalni recept.
Zauzimanje Pionirskog parka i pravljenje živog zida oko institucija, s jedne stane je imitacija studentskih blokada, ali s druge i faktička kontrola javnog prostora i u krajnoj liniji demonstracija sile, uz performans moći i podrške koju bi vlast trebalo da ima.
U Pionirskom parku proteklih godina redovno su se odvijali protesti i štrajkovi glađu, a sudeći po izjavama predstavnika vlasti, ovog puta su jednostavno preduhitrili nezadovoljne građane i stavili prst na centralnu tačku Beograda.
Autokratijama nisu strane režije stvarnosti i kreiranje događaja paralelno sa građanskim protestima. U drugačijim kontekstima i istorijskim okolnostima svakako, ali to je radio i Lukašenko u Belorusiji tokom poslednjeg talasa protesta, Maduro u Venecueli, kao i Erdogan u Turskoj, još kao premijer.
U Ukrajini zauzimanje centralnog trga dešavalo se u nekoliko talasa protesta i postalo im je deo političke kulture.
